Aušvic – najstrašnije lice istorije

Bilo je subotnje posle podne, 27. januar 1945. godine. Posle dve nedelje borbe, sovjetski vojnici konačno stižu u Aušvic. Čeka ih sedam i po hiljada logoraša. Izgledaju više mrtvi nego živi. A živi su, sticajem čudnih okolnosti.

Pripadnici SS snaga nameravali su da unište veći deo logora, ali za to nije bilo dovoljno vremena.

I da nisu ostali ti dokazi ljudskog zverstva, možda bi Osvjenćim, mali grad u južnoj Poljskoj, danas živeo mirno i skoro anonimno.

Ovako, ni sedam decenija kasnije, ne može da se oslobodi tereta istorije koji neprestano podseća da su se tu, u blizini, odigravale najstrašnije drame u istoriji čovečanstva.

Sve je počelo 1939. godine, kada je Nemačka okupirala Poljsku. Osvjenćim je priključen Nemačkoj i dobio je i nemačko ime – Aušvic. Već naredne godine počinje da se gradi logor.

Zašto je najveći nacistički logor sagrađen baš na tom mestu? Više je razloga.

Prvo, tu je postojala poljska kasarna, što znači da je infrastruktura bila obezbeđena. Drugo – pruga: deportacije su se obavljale železnicom. I konačno, ogroman nenaseljen prostor zahvaljujući čemu je dugo moglo da se skriva šta se događa unutar zidina logora.

Zidovi logora su skrivali sistem za ubijanje koji je bio doveden do savršenstva, ako se taj termin uopšte može upotrebiti za opis. Mogao je da ubija i ubijao je dve hiljade ljudi na sat. Prosto zapanjuje organizovanost i spremnost nacista da što više unaprede metod uništavanja ljudi. Ukratko, cela industrija mučenja i ubijanja.

Zarobljenici su dolazili u vagonima, gde bi ih odmah po izlasku čekali lekar i komandir, koji su hladno govorili "desno" ili "levo". Levo je bila smrt, odmah. A desno – isto smrt, ali odložena, jer su oni malo čvršće građe, u proseku – svaki četvrti, išli na prinudni rad, u fabriku hemikalija.

A već posle nekoliko meseci robovskog rada, iscrpljeni od umora, hladnoće i gladi, kada više tamo nisu bili od koristi, upućivani su u neku od četiri gasne komore. Tamo je puštan otrovan gas ciklon B. Nekoliko minuta je bilo dovoljno.

Već kad prođete kroz kapiju sa natpisom "Rad oslobađa", osetite teskobu... Tu su paviljoni, koji izgledaju baš kao četrdesetih godina.

Paviljon u kojem je Jozef Mengele sprovodio eksperimente... Tamnice – one "regularne", ali i "posebne", koje su toliko male da se u njima nije moglo ni sedeti ni pomerati. Tu su danima stajali oni za koje se proceni da nisu bili dovoljno vredni ili poslušni, a istina je bila da su jednostavno previše iscrpljeni. Skoro svaki logoraš je bar jednom tu stajao.

Svaki od tih paviljona ima svoju priču. U jednom su fotografije, u drugom odeća, obuća, pribor za ličnu higijenu...

Koferi... Na svakom koferu napisano ime. I to je posebno istorijsko svedočanstvo – imena su pisali zatvorenici, odmah po dolasku. Tako im je savetovano. Rekli su im: "Kad pođete kući, vaše stvari će vam biti vraćene!"

I sve to što danas deluje kao hrpa starih i pokvarenih stvari, mnogo je više od toga. Svaki predmet je pripadao čoveku, koji je imao ime i prezime, i život, pre nego što je postao broj.

Kažu da je sovjetskim vojnicima, kad su ušli u logor, jedan od najsnažnijih utisaka bila kosa. Više od sedam i po tona ljudske kose spremne za dalju preradu!

I danas je tu, u velikoj staklenoj vitrini... Ogromna količina ljudske kose... Čak i neki primerci tkanina napravljeni od nje...

Ne znam da li su se tako osećali sovjetski vojnici, ali, ako postoji pravo na lični utisak – prizor te kose – najstrašniji je prizor u celom logoru! Nije dozvoljeno fotografisanje, da bi se, koliko-toliko, sačuvalo dostojanstvo žrtava koje su pre sedamdeset godina nasilno "ošišali do glave", kako bi i vizuelno izgubile deo identiteta, ličile na druge, utopile se u bezličnu masu... Ne zna se da li je strašniji prizor, ili priča koja ga prati!

Naš vodič Pavel Savicki, portparol Državnog muzeja Aušvic-Birkenau, priznaje da je to prizor pred kojim posetioci zaneme.

"Nisam sreo nijednu osobu koja je prošetala ovim mestom i onda ga napustila sa istim raspoloženjem i sa istom svešću. Ovo mesto menja vaše stavove, to je iskustvo koje je potpuno drugačije od svega što ste učili u školi ili videli u drugim muzejima", priča Savicki, koji smatra da poseta nekadašnjem logoru ima i simboličku vrednost.

Aušvic je danas simbol kako Holokausta, zbog velikog broja ubijenih Jevreja u centru za uništenje, ali je i simbol svih užasa Drugog svetskog rata.

Logor Aušvic je mesto gde se posetioci direktno susreću s istorijom i njenim najsurovijim licem. Za druge – mesto hodočašća. Nije mali broj posetilaca, čak i veoma mladih ljudi, koji šetaju kroz Aušvic ogrnuti u zastavu Izraela.

Logor je pod zaštitom Državnog muzeja Aušvic-Birkenau. Unesko ga je 1979. uvrstio na listu Svetske baštine. Najposećeniji je muzej u Poljskoj, sa skoro milion i po poseta godišnje.

Ipak, velika posećenost izaziva i nevolje – osim nekih bizarnih, kao što su neprimerene fotografije turista, postoje i mnogo ozbiljniji problemi: kako sačuvati ovo mesto?

Već je dosta propalo, barake su trošne... Jednostavno – nacisti ih nisu pravili da izdrže vekove. Planirano je da tu stoje samo nekoliko godina, "dok se konačno ne reši jevrejsko pitanje", kako je govorio Hitler.

U Aušvicu je ubijeno više od milion i sto hiljada ljudi. Iz Mađarske, Poljske, Francuske, Holandije, Grčke, Češke, Slovačke, Nemačke, Austrije... Iz Jugoslavije više od 10.000 ljudi.

I dok sve druge zemlje imaju svoje paviljone, kao znak sećanja na žrtve, paviljon broj 17 je zatvoren, a 2008. godine je konačno rasformirana izložba o stradanju ljudi koji su tu došli iz nekadašnje SFRJ.

Države bivše jugoslovenske republike već nekoliko godina pregovaraju o ponovnom otvaranju zajedničkog paviljona. Iz godine u godinu – nova obećanja. Možda danas sve republike žive svoje odvojene živote. Ali je 10.000 života izgubljenih u Aušvicu – zajednički dug.

Reportažu o Aušvicu možete pogledati u utorak u emisiji "Oko magazin" na Prvom programu RTS-a.