Evropski islamizam: Otvorena rana otvorenog društva

Antiterorističke snage nacionalnih država danas su policijske, a sutra bi mogle biti vojne, što dobro pokazuju austrijski i nemaki primeri, gde se već formiraju novi oblici saradnje između elitnih policijskih i vojnih antiterorističkih snaga. Strah kao zao duh iz pakla počinje da nagriza samorazumljivu lakoću otvorenog društva.

Početkom prošle nedelje su budni bečki građani i osoblje stanice alarmirali policiju da se na peronu jedne metro linije nalazi mogući terorista. Vozovi su zaustavljeni, putnici se disciplinovano ukočili od straha, a na lice mesta poslata ekipa "Kobre" u punoj opremi i pod maskama.

Ispostavilo se da je "terorista" bio jedan pripadnik privatne firme za čuvanje objekata, koji je u prsluku i naoružan službenim pištoljem, onako kako se pripadnici njegove branše često mogu videti oko bečkih juvelirnica i drugih luksuznih radnji, čekao na stanici metroa.

Smešno? Ovog puta jeste, pogotovu kada se zna austrijski nacionalni refleks da uvek igraju na sigurno - dovoljno je samo podsetiti na deložaciju šačice bečkih hipija prošlog jula, kada je u akciju poslano 1.400 policajaca (ta je afera ušla u istoriju pod medijskom šifrom "Picerija Anarhija").

Ali posle Pariza i Brisela više ništa nije isto. Ono što putniku bečkog metroa implicitno poručuju kolektivno evropsko iskustvo, strah i nervozni mediji je sledeće: Sutra bi na platformi mogao da stoji pravi terorista u uniformi privatnog obezbeđenja, nikad se ne zna.

Sa rečenicom "nikad se ne zna" na telu otvorenog društva počinje da deluje kancerogeni proces neizvesnog ishoda. Evropa je na putu da se razboli od straha i tako ostavi na cedilu sve one političke snage koje su u principima otvorenog društva pronašle novu religiju u ateističnoj Moderni.

Evropa u ratu s domaćim islamizmom

Još žrtve i počinioci pariskih atentata nisu bili sahranjeni, a francuska vlada je već objavila plan da policijsku egzekutive proširi za 2.700 novih mesta i osnaži sa dodatnih 750 miliona evra u naredne tri godine.

Austrijska vlada reaguje na sličan način, iako je ta zemlja u novije vreme ostala pošteđena spektakularnih terorističkih akcija islamističkog predznaka. Poslednja se dogodila pre ravno trideset godina, kada je trojka iz Abu Nidalove grupe, jednog osamostaljenog ogranka Palestinske oslobodilačke organizacije izvela teroristički napad na bečkom aerodromu Švehat u kome je poginulo četvoro, a teže i lakše ranjeno četrdeset osoba.

Suma kojom Austrija sada planira da pokrije povećane bezbednosne potrebe je manja i iznosi između 260 i 290 miliona evra - ali je i zemlja manja, pa se može reći da Austrija procentualno ulaže više.

Uz to, dijalog koji se trenutno odvija na liniji između elitne anti-terorističke policijske jedinice "Kobra" i njihovog vojnog pandana "Lovačka komanda" (Jagdkommando) dobro oslikava problem.

Ministarstvo odbrane, pod čijom se ingerencijom nalazi "Lovačka komanda" (nešto ispod 400 anti-terorističkih "lovaca") ponudilo je pomoć Ministarstvu policije, u čijoj nadležnosti stoje "Kobre" (nešto više od 400 "Kobri", plus 250 bečkih specijalaca iz srodne grupe "Wega" su najbolje što austrijska policija ima) pod obrazloženjem da se vojnički organizovani teror može razbijati samo vojnim metodama.

Razlika između "Kobri" i "Lovaca" nije toliko operativna koliko strateška, čime duboko zahvata u same temelje društva otvorenog tipa, koje po definiciji ne želi da vidi vojsku na svojim ulicama, osim na paradama, folklornim državničkim prilikama, ili u slučaju poplava, zemljotresa i drugih katastrofa. "Kobre" su opremljene za opasne zadatke u sigurnom okruženju, znači vlastitoj zemlji, elitni vojni "Lovci" naprotiv za opasne zadatke u neprijateljskom okruženju, znači tuđoj teritoriji.

Formalno i sistemsko uključivanje austrijske vojske u poslove austrijske policije vodi do logičnog zaključka da autori bezbednosnih strategija počinju da doživljavaju domaći teren kao u perspektivi nesiguran i infiltriran, razbijen kroz postojanje paralelnih društava, religiozne indoktrinacije i džihadističke estetike fitnes-terorista koja nastupa pod formom subkulture mladih.

Nemačka je već odavno tamo gde se Austrija tek sprema. Još pre 11 godina u Berlinu je u relativnoj medijskoj tišini formiran Zajednički centar za odbranu od terorizma ili GTAZ (Gemeinsames Terrorismusabwehrzentrum), služba koja se bavi isključivo terorizmom islamističkog tipa i u tu svrhu koordiniše akcije federalnog sa pokrajinskim nivoima.

Iako po broju zaposlenih skroman (300), GTAZ je u stanju da zahvata i kombinuje informacije Savezne kancelarije za kriminal, Federalne službe za izbeglice i azilante, Državnog tužilatva (sve tri pod Ministarstvom policije), Granične istražne službe (pod Ministarstvom finansija), kao i sve tri nemačke obaveštajne službe - one za zaštitu ustavnog poretka, špijunažu (Bundesnachrichtendienst) i vojnu kontrašpijunažu (Abschirmdienst) - onaj ko sve to ima na dlanu pretvara se po potrebi u brzu udarnu pesnicu na svim nivoima.

Početak GTAZ-a bio je obeležen kritikama javnosti kako se time olakšava preskakanje granica između policije, vojske i tajnih službi, granica koje su formirane za ideju otvorenog društva.

Sada se više niko ne žali. Šta više, broj telefonskih poziva u kome građani, institucije, ali i strane obaveštajne službe prijavljuju sumnjive slučajeve, traže pomoć i nude informacije danas je osam puta veći nego što je bio pre pariskih atentata, piše nemački dnevnik Zidojče cajtung(Süddeutsche Zeitung).

Ili, kako izjavljuje jedan policijski glasnogovornik u Berlinu posle serije racija prošle nedelje: "Sad kupimo i one koje pre Pariza ne bismo dirali".

Karl Poper po Kuranu

Bez obzira na to koja je prva asocijacija kada se danas spomene "otvoreno društvo", ono ne stoji u direktnim rođačkim vezama sa Sorošem i njegovim etički problematično postavljenim finansijskim carstvom tipa Robin Hud.

Iza tog koncepta stoje, u vremenskoj liniji jedan iza drugog, francuski filosof Anri Bergson i njegov austrijsko-britanski kolega Karl Poper. Oni su u "otvorenom društvu" videli tolerantnu zajednicu koja kritički posmatra samu sebe, svoju tradiciju i istoriju, potpomognuta ljubaznom, demokratskom i sekularnom vladom i njenom transparentnom politikom.

Otvoreno društvo je dobrim delom samoregulativno i posmatra policiju, u ekstremnom slučaju vojsku, kao korektiv u onim u prilikama u kojima se socijalni akteri ne drže pravila igre. Ono čak nije ni utopija, već delatni princip širom Starog kontinenta: Svako ko sigurno može da prođe iz jednog dela grada u drugi, a da pritom ne sretne nijednog pripadnika javne bezbednosti, već živi u nekoj vrsti otvorenog društva.

Sada posle Pariza i Brisela, Evropa počinje da vidi sebe na drugi način: Kao otvoreno sekularno društvo koje se iznutra, iz samog sebe podriva postojanjem velikog broja manjih zatvorenih društava islamskog identitetom. Kao šansu za svakog potencijalnog teroristu da prođe iz jednog dela grada u drugi, i da pritom ne sretne nijednog pripadnika javne bezbednosti.

Nije slučajno kada portparol austrijskih Zelenih Peter Pilc traži da se saudijski "Centar za međureligiozni dijalog" iseli s bečkog Ringa i prepusti adresu Institutu Karla Popera. Simbolički ili ne, ali jedan deo austrijske političke javnosti time jasno stavlja do znanja da je na delu sudar dva koncepta - otvorenog, hrišćanski formiranog, ali po svemu sekularnog društva i zatvorenih religioznih islamskih zajednica.

Do sada je i u Austriji i u Nemačkoj važilo pravilo kako "islamistički teror nema ništa sa Islamom". Ta se formulacija dugo držala na životu i pored neobične logike da onda ni progoni "veštica", inkvizicija ili južnoamerička Konkvistada nemaju ništa sa Hrišćanstvom.

Sada je međutim s tom vrstom logike izgleda gotovo. Austrijski Prese (Die Presse) posvetio je u subotu (24.1) čitavu stranicu problemima integracije kod dece školskog uzrasta i pri tome bez pritiska političke korektnosti uvodi kategoriju "svesno neintegrisanih".

Od mantre "radikalni islamisti su neki drugi", došlo se do iznenadnog saznanja da su mogući sutrašnji teroristi neki današnji učenici osnovnih škola koji se uglavnom regrutuju iz grupe takozvanih "prinčeva", što je u učiteljskom žargonu termin za mušku decu iz tradicionalnih islamskih porodica, kojima se već u primarnoj scoijalizaciji usađuje nepoštovanje prema pravilima društva-domaćina.

Takvi "prinčevi" odbijaju svaku komunikaciju sa učiteljicom, čak i direktni pogled s njom i prihvataju samo muški autoritet, izjavljuju predstavnici austrijskog udruženja učitelja Paul Kimberger i Tomas Bulant. Koliko je takvih slučajeva? "Dovoljno vam je samo jedan takav u razredu da vam uništi nastavu i potkopa autoritet", odgovara Bulant.

U gimnazije dolazi manji broj dece iz te vrste "paralelnih društva", ali ni one nisu sigurne.

Hajdi Šrot, nekada direktorka jedne bečke gimnazije, sada autor knjige o problemima integracije kod dece iz migranantskih porodica, kaže da je jednog dana dobila poziv iz "izvesne ambasade" da će jedan visoko rangirani diplomata doći kod nje da upiše ćerku u gimnaziju i "da se ne čudi ako odbija da je pogleda u oči".

S ratišta Mesopotamije, sad se pogled evropskih društava polako prebacuje na domaći teren, na tanku liniju koja uspešnu integraciju dece i omladine deli od neuspešne.

Evropa se pita: Postoji li priručnik o tome kako prepoznati hoće li od pogrešno socijalizovanog osmogodišnjaka postati lokalni mangup, od njega gradski huligan, od huligana islamistički radikal, od islamističkog radikala hladnokrvni borac "individualnog Džihada", na nemačkom "Ich-AG terorista". (Ja-akcionarsko društvo)

Da, takvi priručnici postoje, ali oni se ne štampaju u otvorenom društvu. Menjajući Islam, Evropa bi mogla promeniti samu sebe.