Harmonija između Zapada i Istoka: primer partnera Srbije

Treba istaći da u svetu postoje države koje povoljno koriste svoj geografski položaj i visoku zainteresovanost koju prema njima projavljuju različiti delovi sveta. Jedna od takvih država je Azerbejdžan - strateški partner Srbije.

Azerbejdžan se, takođe, pozicionira kao mesto koje ujedinjuje Zapad i Istok. Ta vizija ima svoje konceptualne i praktične aspekte.

Azerbejdžan, kao najveća zemlja na Južnom Kavkazu, geografski se nalazi na raskrsnici saobraćajnih arterija između Zapada i Istoka.

Mada, sam geografski položaj nije dovoljan kako biste doprineli ujedinjenju Zapada i Istoka. Ovde važna uloga pripada toj politici koju zemlja ostvaruju dugi niz godina.

Da bi se shvatio pristup Azerbejdžanaca prema ulozi svoje zemlje, kao karike između Zapada i Istoka, treba napraviti malu ekskurzije kroz istoriju.

Godine 1918. na muslimanskom Istoku po prvi put se upravo u Azerbejdžanu stvara demokratska republika.

Komplikovana geopolitika u svetu u to doba doprinela je tome da je Azerbejdžanska Demokratska Republika postojala otprilike dve godine.

Međutim, u rezultatu dugotrajne borbe azerbejdžanskog naroda za svoju nezavisnost i nakon raspada Sovjetskog Saveza, azerbejdžanski narod je uspeo da obnovi svoju nezavisnost.

Mada, prve godine nezavisnosti su za Azerbejdžan bile katastrofalno teške.

Pred Azerbejdžanom su se našli ozbiljni izazovi. Geopolitičke protivrečnosti u regionu u kome se nalazi Azerbejdžan zadavale su probleme mladoj državi.

Štaviše, u Azerbejdžanu, kao i u Srbiji, bio je narušen suverenitet i teritorijalni integritet.

Tokom jermensko-azerbejdžanskog sukoba, koji je prerastao u aktivna vojna dejstva u 1991. godini, Jermenija je okupirala i do današnjeg dana nastavlja okupaciju 20 posto teritorije Azerbejdžana.

U rezultatu nezakonitog razmeštanja oružanih snaga Jermenije na okupiranoj teritoriji Azerbejdžana, preko milion interno raseljenih Azerbejdžanaca ne može da se vrati na svoja iskonska ognjišta.

Unutar političke rasprave, često smenjivana vlast, vojna agresija od strane susedne države, prisustvo ogromne količine raseljenih lica i upropašćena privreda postali su ozbiljni izazovi na putu državne izgradnje u Azerbejdžanu.

Nakon dolaska na vlast Hejdara Alijeva 1993. godine, a zatim i zaključivanja sporazuma o prekidu vatre sa Jermenijom 1994. godine, situacija u zemlji se stabilizovala.

"Ugovor veka" osnova za preporod Azerbejdžana

Godine 1995. na inicijativu predsednika Alijeva usvojen je Ustav Azerbejdžana koji je potvrdio ravnopravnost svih građana zemlje i neprikosnovenost lične imovine, i na takav način obezbeđeni su bazični uslovi za demokratski razvoj društva.

U zemlji su počele da se sprovode kompleksne reforme. Na primer, mogu se navesti reforme vezane za zemljište. Te reforme su bile sprovedene na demokratskim principima, što je, takođe, bio podsticaj za razvoj u drugim sferama.

"Ugovor veka", zaključen na inicijativu Hejdara Alijeva 1994. godine, kao i izgradnja gasovodne infrastrukture za transport azerbejdžanske nafte u Evropu, postavili su osnovu za ekonomski preporod azerbejdžanske države.

U zemlji su stvorene pretpostavke za izgradnju te jake azerbejdžanske državnosti, koju vidimo danas.

Gorko iskustvo Azerbejdžana na samom početku devedesetih godina potvrdilo je da bez stabilnosti nema demokratskog razvoja.

Stabilnost se kod Azerbejdžanaca pretvorila u najcenjenije društveno blago. Stabilnost je postala neodvojiv deo koncepcije sveopšte bezbednosti Azerbejdžana.

U ovoj etapi, azerbejdžanska država i društvo pod rukovodstvom predsednika Ilhama Alijeva, nastavljaju svoj put stabilnog demokratskog i ekonomskog razvoja.

Tokom poslednjih deset godina ova politika dovela je do otvaranja preko milion novih radnih mesta u zemlji.

Na današnji dan nezaposlenost u Azerbejdžanu iznosi otprilike 5 posto, a spoljni dug ukupno 8 posto BDP-a.

Čak i pad cene nafte i kursa ruske rublje, kao i finansijske poteškoće koje su usledile na postsovjetskom prostoru, nastavljaju da zaobilaze Azerbejdžan.

Azerbejdžan je, zahvaljujući mudroj politici svog rukovodstva, uspeo da izbegne kataklizmu u ekonomskoj ravni i na političkom planu.

Tu politiku je moguće okarakterisati kao politiku usmerenu na stabilnost u složenom svetu koji se menja, kao održavanje ravnoteže i obezbeđivanje potreba države u sferi bezbednosti.

Takav pristup razvoju sadrži u sebi nastavak odabranog pravca da sekularna muslimanska država primenjuje opšte demokratske vrednosti, a da se istovremeno ne odriče svojstvene sebi istočnjačke mudrosti, strpljenja i rešavanja problema koji nastaju evolucionim putem.

Predsednik I. Alijev integrisao je svojstvene azerbejdžanskom društvu istorijske tradicije multikulturalizma i tolerancije, u rang državne politike.

Danas predstavnici religijskih grupacija u ovoj zemlji, na primer muslimanstva, hrišćanstva i judaizma, žive u atmosferi mira, prijateljstva i uzajamnog razumevanja.

Multikulturalizam, kao takav, predstavlja demokratsku vrednost, služi kao most između Zapada i Istoka. I u tome, dosta veliku ulogu igra Azerbejdžan.

Pretvaranje teškog geografskog položaja u pozitivne mogućnosti

Baku se pretvorio u tradicionalno mesto za održavanje značajnih globalnih foruma o interkulturalnom uticaju, koje posećuju i predstavnici Srbije.

Rukovodstvo Azerbejdžana je uspelo da pretvori svoju transportnu infrastrukturu u ključno čvorište na međunarodnim saobraćajnim koridorima Zapad-Istok, koji povezuje Kinu, Avganistan i Centralnu Aziju, preko teritorije Azerbejdžana, sa Evropom, kao i Sever-Jug, koji spaja Indiju i zemlje Persijskog zaliva, preko teritorije Azerbejdžana, sa Rusijom i Evropom.

Krupni energetski projekti, koje realizuje Azerbejdžan, ne samo da služe za obezbeđivanje energetske bezbednosti evropskog kontinenta, već doprinose i razvoju transkaspijskih kanala u pravcu Istoka i smanjivanju napetosti između različitih regiona zbog pristupa energetskim resursima, kojih nikada nije dovoljno.

Kao što se vidi iz navedenih primera, geografski položaj Azerbejdžana predstavlja dobru pretpostavku za ulogu posrednika između Zapada i Istoka.

Međutim, samo geografski položaj nije dovoljan. A i Azerbejdžan se ne zadovoljava običnom ulogom karike koja povezuje, a ulaže napore da ujedini Zapad i Istok. To se odvija posredstvom politike, koja je razmotrena, kao i vrednosti koje Azerbejdžan stvara.

Takva stvaralačka politika postaje sve aktuelnija kroz prizmu međunarodnih okolnosti oko Ukrajine, koje postaju sve gore.

Srbija je, kao što je gore navedeno, strateški partner Azerbejdžana. Te dve zemlje, kao što je to ranije bilo u istoriji, sukobljavaju se sa sličnim izazovima i rizicima. Svaka od njih sprovodi nezavisnu spoljnu politiku, koja je u skladu sa interesima svoga naroda.

Svaka od njih ima svoje iskustvo u pretvaranju teškog geografskog položaja u pozitivne mogućnosti, između ostalog, i u planu obezbeđivanja harmonije između Zapada i Istoka, što, u krajnjem ishodu, odgovara interesima svakoga od njih.

Smatra se da bi ova tema u bliskoj budućnosti mogla da postane jedna od novih pravaca uzajamnog delovanja Srbije i Azerbejdžana.