Ko Evropu čuva od islamskog radikalizma?

Ko Evropu čuva od islamskog radikalizma? Eksplozija nasilja na Bliskom istoku i njeni globalni odjeci pojačavaju pritisak na evropske države da gotovo dnevno odgovaraju na tu vrstu pitanja.

Odgovori su deluju predvidivo: pravna država, mudra socijalna politika, stabilna ekonomija i budna policija. To nije loše, ali nije ni dovoljno: Evropu čuva drugačija spoljna politika od ove koju sada vodi, poručuju desne stranke, koristeći situaciju za novu definiciju svojih političkih platformi.

Dva glavna spoljnopolitička elementa preko kojih desne stranke redefinišu svoje javne nastupe – jesu stavovi Evrope prema Izraelu i Rusiji. Njihov argument glasi: Time što kažnjava Izrael zbog zaustavljenog mirovnog procesa sa Palestincima, a Rusiju zbog građanskog rata u Ukrajini, Evropa – nekad direktno, nekad preko niza posrednih mehanizama – podriva socijalnu stabilnost i bezbednost na Starom kontinentu.

"Štrahe (Hajnc Kristijan) naredio da se sledi proizraelska linija", komentarisali su austrijski mediji pre dva dana novu spoljnopolitičku orijentaciju Slobodarske partije Austrije (FPÖ).

Ovaj desni austrijski političar prolazi kroz programsku metamorfozu pod motom "Lojalnost prema Izraelu" na jednaki način kao i Marin le Pen iz francuskog Nacionalnog fronta, pišu mediji nemačkog govornog područja.

U nekoliko poslednjih nedelja parlamenti Švedske, Španije, Velike Britanije, Irske, Francuske, pre nekoliko dana i Evropski parlament, izjasnili su se u, za sada, neobavezujućim rezolucijama za priznavanje palestinske države i direktnu konfrontaciju sa Izraelom.

Desne evropske stranke, u istorijskom smislu sve odreda čeda antisemitizma, sad se odjednom naglašeno deklarišu kao prijatelji jevrejske države.

Koliko je takav stav iskren, koliko se on sveobuhvatno odražava na partijske programe i izborne šanse desnih stranaka i šta o tome misli Izrael?

Evropa se brani van Evrope

Kao prvo, iskrenost generalno ne spada u visoko cenjene delatne modele na političkoj sceni, premda u konkretnom slučaju ima dosta signala koji govore u prilog tome da desne stranke iskreno traže mir sa Jevrejima.

Kao glavnog neprijatelja ove stranke sada vide politički islam u opštem i lokalne grupno organizovane muslimanske zajednice u posebnom smislu. Kako je to bez ostatka i izraelski problem, onda "podrška Izraelu postaje obaveza za sve francuske patriote", izjavljuje francuski politikolog i evropski parlamentarac Nacionalnog fronta Emerik Šoprad.

Austrijski slobodari i francuski Nacionalni front su dve najmobilnije i najdinamičnije desne stranke na mapi evropskih političkih partija. Štraheova partija ima 40 mandata u nacionalnom parlamentu od 183 mesta; Marin le Pen samo po dva poslanika u donjem i gornjem domu, ali je zato na predsedničkim izborima prošle godine osvojila 18 odsto glasova i nalazi se na uzlaznoj putanji.

Dve stranke još iz vremena Hajdera neguju dobre odnose. Krajem novembra Štrahe je bio počasni gost na godišnjem kongresu Nacionalnog fronta u Lionu i samo što se vratio "naredio je poštovanje proizraelske linije do najniže partijske provincijske ćelije", kako pišu ovdašnji mediji.

Jesu li to evropske desne stranke konačno naučile da u konstruktivnom smislu sarađuju jedna s drugom?

Još pre dvadesetak godina, tada Hajderov FPÖ je važio kao najuspešnija stranka takozvane "nove desnice", to jest one desnice koja je radikalno presekla organizacioni i istorijski kontinuitet sa nacionalsocijalističkim ideološkim korenima. U tu platformu je spadala i iznova definisana politika prema Jevrejima.

Sa zakašnjenjem i nedavno taj je krug zatvorio i francuski Nacionalni front. Otkako je preuzela stranku pre tri godine, Marin le Pen je sistemski radila na partijskoj izolaciji svih antisemitskih prijatelja svog oca Žan-Mari le Pena i prema pisanju francuskih medija usput podigla udeo svojih jevrejskih glasača za blizu 15 odsto.

Ono što je sada i kod Štrahea i kod Le Penove novo jeste da se "pomirenje" sa vlastitim građanima jevrejske veroispovesti prenosi i na izraelsku državnu politiku: nju treba podržati, zato što Izrael vodi bitku za bezbedniju Evropu, odnosno brani Evropu van Evrope, bukvalno i drastično joj pokazuje ko je njen najveći neprijatelj – politički islam.

I zato, u odgovor na pitanje koliko je proizraelski stav evropske nove desnice iskren – on je iskren utoliko koliko se radi o konsekventnom procesu koji vuče korene iz iskrenog straha od "islamizacije" Evrope.

Kao dokaz dugoročne i stabilne orijentacije novih prioriteta, može se shvatiti i Štraheovo svrstavanje na srpsku stranu u kosovskoj krizi. Iako izvorno gledano austrijska desnica nije imala mnogo drugačiji stav prema Slovenima, nego što ga je imala prema Jevrejima, presudio je osećaj pripadništva zajedničkom "hrišćanskom klubu".

Neprijatelj mog neprijatelja...

Sledeće interesantno pitanje je – kako se takva izmenjena samodefinicija desnih partija odražava na dijalog sa izbornim telom, i to ne samo njihovim već i tuđim, onim koje se na izborima odlučuje za stranke u potezu između levog i desnog centra?

Kao odgovor dovoljno je pogledati uspeh nemačkog pokreta PEGIDA ("Patriotski Evropljani protiv islamizacije Zapada"), snage koja je od 150 pristalica narasla do 10.000 u samo nekoliko meseci.

U organizacionom smislu, PEGIDA za sada ostaje nemački fenomen, ali idejno vrelo, delovi javnosti na koju se oslanja, emotivni konstrukti iz kojih se napaja, postoje u svim evropskim zemljama.

Evropske zemlje su gurnute u poziciju da se bore sa posledicama islamskog ekstremizma na vlastitoj teritoriji pre nego što su uopšte došle do jedinstvene definicije šta ga izaziva. Na tu situaciju stiže sledeća poruka desnih stranaka – dok još tražimo odgovor na pitanje kako se i zašto islamski ekstremizam uselio u Evropu, pomozimo onima koji se takođe bore protiv njega. Odnosno, nemojmo im odmagati.

Čak ni oni politički korektni politikolozi – za razliku od Šoprada, koji se računa u "nekorektne" jer govori o "osovini Pariz–Berlin–Moskva" – nisu više spremni da atmosferični osećaj straha i agresije koji prati nastupe pokreta PEGIDA bez ostatka proglase "desnim ekstremizmom".

Drezdenski politikolog Verner Pazelt smatra da PEGIDA otvara jedan ozbiljan društveni problem, inače zanemaren od centra i desnice. Po njemu, inicijative sa kritičnim odnosom prema islamu pokazuju potencijal autentičnog javnog pokreta. Politikolog Hans-Gerd Jake tvrdi da su zahtevi pokreta PEGIDA formirani prema vrednosnim stavovima građanskog desnog centra, pa stoga nisu ni ekstremno desni, ni rasistički, već bi uz malo peglanja našli mesto i u nekom pozicijskom dokumentu CDU/CSU.

Profesor na Univerzitetu Lajpcig i specijalista za desni ekstremizam Johanes Kis smatra "da PEGIDA kaže ono što obični ljudi misle", te da ne treba potcenjivati potencijal "besa i ljutnje" u javnosti, pri čemu su prelazi između konzervativnog centra i desnog ekstremizma "meki i tekući". Njegov kolega Hajo Funke je korigovao svoju prvu procenu da su tu "sve desni ekstremisti u akciji" i sad govori o "građanima uplašenim i obeshrabrenim smerom kojim se razvija njihovo društvo".

Rasprava u Nemačkoj o pokretu PEGIDA dobro pokazuje ne samo reaktivni model koji nova desnica usvaja dok se useljava u napuštene teme političkog centra – već i širu primenjivost tog modela na politiku koju vode partije kao što su Nacionalni front u Francuskoj ili Slobodarska stranka u Austriji.

Politička filozofija iza metamorfoze nekih stranaka nove desnice je jednostavna: evropska društva su u perspektivi suočena sa ozbiljnim problemom, zato treba imati jasne prioritete, zadržati fokus i osloboditi se ideološkog balansa sramotnih istorijskih epizoda.

I zato, kad dve najjače stranke "nove" desnice daju bezrezervnu podršku Izraelu ili Rusiji, odgovor je – da, tu ima neposredne političke računice, ali ona je istovremeno deo dugoročne strategije koja se bazira na ozbiljnoj proceni prioritetnih ciljeva evropskih društava.

Štrahe, usamljeni turista na proputovanju kroz Izrael

Kao poslednje – ostaje pitanje: šta o svemu tome misli službeni Jerusalim? Očigledno bi mu bilo draže da podrška stiže od drugačijeg tipa stranaka.

Štrahe je do sada već nekoliko puta posećivao Izrael, ali kao privatni gost koji je vukao novinare za rukav ne bi li dobio prostor u medijima. Pre četiri godine posetio je Jad Vašem i okupirane teritorije zapadnog Jordana u znak podrške izraelskoj naseljeničkoj politici; pre dve je poveo bliskoistočnu ofanzivu šarma izjavama kako je "radikalni islam moderna forma antisemitizma".

U prvim nedeljama nove godine šef austrijskih slobodara planira novu posetu Izraelu, sve se nadajući kako bi ga ovog puta neko i službeno pozvao, ali šanse za to kreću se u domenu od minimalnog do nikakvog.

Ako je Moskva spremna da u nekim strankama evropske desnice vidi legitimne predstavnike političke diverzifikacije opšteg razuma evropskih društava, Jerusalem izgleda nije.

Visoki emotivni nivo prošlonedeljnih izjava koje su iz Izraela upućivane na adresu "licemernih", "ignorantskih" i "izdajničkih" evropskih političkih tela, dobro ilustruje činjenicu da Jerusalim od Evrope zanima samo "sredina puta", odnosno one snage koje dominiraju parlamentima i državnim egzekutivama, a ne ekstravagantni politički operateri sa populističkom agendom i istorijskom amnezijom.

Ali, koliko dugo se još uopšte može govoriti o "ekstravagantnosti" političkih pozicija koje nova evropska desnica usvaja – ili osvaja, kod desničara se to nikad ne zna – nakon što ih je centar nepromišljeno napustio?

Fenomen pokreta PEGIDA jasno pokazuje kako islamski radikalizam gura evropsku javnost u emotivne reaktivne modele, u kojima se desnica po istorijskom refleksu uvek snalazi bolje od centra i umerene levice.