Milanska misterija: Ko plaća ukrajinski dug

Prema pisanju Nemačkih ekonomskih vesti (DWN, Deutsche Wirtschaftsnachrichten), na gubitku će biti evropski poreski obveznici, koji će, po nalogu Brisela, doznačiti Moskvi 4,5 milijardi evra ukrajinskog energetskog duga.

Kad je reč o faktičkom stanju, internet portal DWN ne treba shvatati preozbiljno, pošto on ponekad pokazuje selektivan odnos prema činjenicama, ali to nimalo ne umanjuje njegovu sposobnost da direktno i bez previše uvijanja shvati trend po kome se stvari kreću.

"Merkelova loša u pokeru - Putin i Porošenko je nadigrali: EU bi trebalo da plati ukrajinske dugove za gas", piše DWN i dodaje kako "bilans nemačke bitke za poštovanje međunarodnog prava iznosi 4,5 milijardi evra".

Skoro bi se moglo reći da Putin i Porošenko u "novoj iznenađujućoj alijansi" diktiraju Briselu uslove finansijskog poravnanja između Moskve i Kijeva. Time DWN izgovara direktno ono što nijedan političar u Briselu ili Kijevu ne bi tako ogoljeno formulisao.

Moskvu ta nelogičnost slabo dodiruje - njoj je svejedno odakle će i iz kog evropskog fonda biti poravnat astronomski ukrajinski dug "Gaspromu".

Milano, nerešena utakmica

Ako se pogledaju izveštaji i analize konzervativnijeg dela štampe nemačkog govornog područja, postaje jasno da su lideri najvećih evropskih zemalja putovali na evroazijski samit u Milanu sa očekivanjima da će se tamo sresti sa slomljenim i međunarodno poraženim ruskim predsednikom.

I dok se dobar deo austrijskih i nemačkih medija zadovoljava time da kaže kako se "ruski predsednik nije ponašao konstruktivno", američki Njujork tajms se neskriveno zabavlja nad činjenicom da su evropski lideri "zbog sankcija i padajućih cena nafte" mislili da će u Milano doputovati "jedan ponizni i posramljeni Putin".

Umesto toga, na sastanak je stigao opušteni Putin, dobro raspoložen posle prijema u Beogradu. Uz to, ne samo da je kasnio četiri sata, već je rutinski brzo odradio službeni razgovor sa nemačkom kancelarkom Angelom Merkel, kako bi posle toga "u miru otišao na tartufe kod svog prijatelja Berluskonija", piše američki list.

Je li sve to bilo dramaturški isplanirano? Ako jeste, izvesno je da Moskva ovog trenutka pravi bolji politički teatar od svih drugih, završni računi će se ionako tek pisati.

Pritisak izneverenih očekivanja bio je kod nemačke kancelarke tako intenzivan da je "iznervirana Putinovim hroničnim, iritantnim kašnjenjem" kako piše austrijski Prese, vrlo grubo prekinula govor ruskog predsednika u momentu dok je on objašnjavao prisutnim EU liderima da je "suverenitet Ukrajine problematične međunarodno-pravne prirode".

"Merkelova presekla Putinovu paradu", komentariše Prese u jasnoj aluziji na činjenicu da je ruski predsednik par sati pre toga bio počasni gost na paradi u Beogradu.

Deo nervoze kancelarke Merkel verovatno ima veze s njenim pruskim smislom za humor, ali sigurno i sa time da je čitav nastup ruskog predsednika imao za cilj da se Evropskoj uniji scenskim sredstvima predoči nelogičnost njene ukrajinske politike.

"Putin je pokazao kako dalja finansijska sudbina bankrotirane ukrajinske države nije više njegov problem", komentariše DWN. S trunkom ironije moglo bi se dodati da je ruski predsednik otputovao iz Milana sa jednom brigom manje, nakon što je ukrajinske dugove "udomio" u Evropskoj uniji.

Beograd i "politika klatna"

Da li su evropske pozicije Beograda kompromitovane zato što je ugostio Putina "protokolom koji sleduje jednom rimskom konzulu", kako piše Njujork tajms? Sudeći prema izveštajima ovdašnjih medija, ni najmanje.

Najpre, zajednička politika Vašingtona, Londona, Berlina i delimično Pariza nije u potpunosti uspela da ruskog predsednika pretvori u personu non grata na evropskom diplomatskom parketu; veliko je pitanje koliko će i ti politički centri biti u stanju da nametnu i održe tempo temeljnog isključivanja Moskve iz poslova civilizovanog sveta.

Anti-Putin front unutar EU nije jedinstven, delimično zbog toga jer nisu svi spremni da demonizuju jednog evropskog predsednika, delimično zato što misle da je radikalno distanciranje Evrope i Rusije geografski nerealno, ekonomski neodrživo i tehnički neizvodljivo.

Austrijska štampa je, na primer, s mešovitim osećajima najavljivala susret Putin–Fajman u Milanu: s jedne strane, ponos što je austrijski kancelar dobio "čitavih 45 minuta nasamo sa Putinom", s druge strane, griža diplomatske savesti da je to, s obzirom na okolnosti, previše bliskosti s ruskim predsednikom.

Ali svejedno s koje strane se gleda, "Moskva doživljava Beč kao prijatelja" piše austrijski Prese, dodajući za sada nepotvrđenu informaciju da bi se Fajman na sastanku Evropskog saveta 23–24. oktobra u Briselu mogao zauzeti za otvaranje brzog procesa ukidanja ruskih sankcija.

U takvoj atmosferi iščekivanja i odmeravanja snaga, u momentu dok srednjoevropske države razmišljaju kako da se na pragu zime izvuku iz košmarnog ekonomskog rata s Moskvom, nema nikakvog razloga za Beograd da tek počinje.

Čini se da je najviše o tom problemu – može li Beograd zadržati evropske perspektive i moskovsko prijateljstvo – razmišljao švajcarski Noje ciriher cajtung.

"Putin je nazvao Srbiju saveznikom i prijateljem – ali je svejedno odnos Beograda i Moskve sve teži", komentariše list Putinovu posetu.

"Po ugledu na Titova vremena, Srbija pokušava da balansira između Rusije s jedne i Vašingtona i EU s druge strane, ali manevarski prostor za takvu politiku klatna danas je mnogo manji nego što je bio onda", smatra švajcarski list.

Na stranu činjenica da tu jedan švajcarski list objašnjava kako se ne može sa svima biti dobar, no pitanje koje on propušta da postavi jeste: A da li možda i Rusiji i Zapadu počinje da odgovara to stanje srpskog balansa, s jedne strane članstvo u EU, s druge strane prijateljstvo s Moskvom?

Što se same Moskve tiče, njeni stavovi su jasni: Srbija se izborila za EU jednako tako kao što se Unija izborila za ukrajinske dugove. O svemu ostalom može se razgovarati, ali se ne može bogzna šta napraviti.