Kurdi – nacija koju niko neće, a svi je imaju

Za Zapad, ali i za čitav demokratski svet, nastupio je momenat preispitivanja prioriteta, no donosioci političkih odluka ga svejedno odlažu. Zašto je to tako, otkrivaju brojni komentari i analize u medijima nemačkog govornog područja.

Uglavnom zato što bi svako preispitivanje prioriteta u prednjoazijskom prostoru posredno pomoglo Kurdima i Bašaru el Asadu, predsedniku Sirije, a taj čin onda bi se mogao pokazati kao dalje posezanje u Pandorinu kutiju političkih kataklizmi.

Kao rezultat, Asadu i Kurdima se pomaže pomalo, a snagama Islamske države odmaže pomalo, čime se odlaže neumitno rešenje "u vremenu koje pogoduje samo diktatorima i ekstremistima", kako komentariše spoljnopolitički analitičar austrijskog ORF-a Andreas Pfajfer.

Kurdski bauk kruži Evropom

Najpre, je li kurdski PKK (Radnička partija Kurdistana), sa svojim podružnicama u Siriji (PYD), Iraku (PCDK) i Iranu (PJAK), ekstremistička organizacija? Kad je u pitanju ekstremistički karakter Islamske države nema sumnje, ali kad su u pitanju kurdske političke organizacije, evropski mediji se muče da dođu do jasne definicije.

Službeno, PKK je još devedesetih godina u većini zemalja EU proglašena terorističkom organizacijom, otvoreno i legalno ona ne deluje nigde u Evropi. Situacija se promenila samo utoliko da se ta organizacija danas više toleriše nego što je to pre bio slučaj. I dalje je, međutim, ilegalna.

Na sve to, Sjedinjene Države odavno optužuju PKK da je umešana u ilegalnu trgovinu drogama, informacija koju nemačka Služba za zaštitu ustavnog poretka ne potvrđuje, već naprotiv – izjavljuje da za takvu optužbu nema dokaza.

U poslednja dva godišnja izveštaja austrijska Služba za zaštitu ustavnog poretka smatra da je opasnost od terorističkih akata u organizaciji PKK minimalna.

Kao posledica brutalnog obračuna milicija Islamske države sa Kurdima u prostoru Mesopotamije, na čitavom nemačkom govornom području raste osećaj solidarnosti i simpatije prema Kurdima, ali se onda odmah postavljaju i dva pitanja: postoji li još neko drugo političko relevantno predstavništvo Kurda osim PKK i, ako ne, da li to znači da bi PKK konačno trebalo brisati sa liste terorističkih organizacija?

Problem je u tome što Zapad ne može da pomogne kurdskim borcima u sirijskom gradu Kobane a da istovremeno ne pomogne i PKK; a Zapad, zajedno sa politički i religiozno šarenom koalicijom formiranom protiv Islamske države, nije siguran da li uopšte želi da pomogne Radničkoj partiji Kurdistana. Ako im pomogne, pomaže i Asadu, budući da je većina sirijskih Kurda na Asadovoj strani.

To nije kraj spirale: ako Zapad pomogne Asadu, razbesneće Tursku. Osim toga, ako pomogne Asadu, priznaće da su Rusi bili u pravu kad su rekli da je Asad u relaciji bolji od svega drugog što se u tom prostoru nudi kao vojna opcija.

Ako pomogne Rusima da budu u pravu u proceni sirijske situacije, Zapad time pomaže u moralnom smislu i ruske separatiste na istoku Ukrajine.

Sve u svemu, problem je u tome da se demokratski svet našao u slepoj političkoj ulici iz koje bi se mogao izvući samo tako da se vrati nekoliko koraka nazad – ali to za sada odbija kao opciju.

Rasuto u razvučenom prostoru između Iraka, Sirije, Turske i Irana živi oko 30 miliona Kurda. Koliko ih je u Evropi, nije sigurno – kako kurdska država ne postoji, imigranti i azilanti se upisuju po zemlji porekla, a ne po nacionalnom osećaju.

Prema pisanju nemačkih medija, u Nemačkoj živi između 800.000 i 1.000.000 Kurda, u Austriji verovatno desetina tog broja; u Francuskoj 150.000.

Pozivajući se na izvore Službe za zaštitu ustavnog poretka, časopis Die Welt računa da tvrdo krilo PKK u Nemačkoj ima oko 13.000 članova. Agresivna islamistička scena u toj zemlji broji ukupno oko 43.000 i sastoji se uglavnom od Avganistanaca, Čečena, Palestinaca, Marokanaca i Nigerijaca, koji opet, u takvoj nacionalno-religioznoj kombinaciji, plus nemački konvertiti, tvore i jezgro salafističkog pokreta u Nemačkoj.

Što je Islamska država brutalnija prema Kurdima na terenu, tako u evropskim centrima raste uticaj PKK među lokalnim Kurdima. Kako rastu evropski krugovi PKK, tako se pune redovi ekstremističkih salafista. Kako raste solidarnost evropske javnosti prema Kurdima, tako raste i brutalnost milicija Islamske države prema Kurdima na terenu.

To je spirala koju demokratski svet može da zaustavi samo tako da postavi jasne prioritete, odnosno da svesno, a ne više samo implicitno, formuliše sistem političkih pravila po kojima dva miliona kosovskih Albanaca zaslužuje državu, a trideset miliona Kurda ne.

Turska taktika: Islamskoj državi ne pakovati!

Austrijski list Presse objavljuje u subotnjem izdanju ekskluzivni intervju sa Čemilom Bajikom, brojem dva u političkoj hijerarhiji PKK i sestrinskih organizacija u Siriji, Iraku i Iranu, okupljenih u naddržavno organizovanoj civilnoj kurdskoj konfederaciji KCK.

Bajik javno ponavlja sve optužbe protiv Turske koje i njeni partneri u NATO-u izmenjuju u privatnim i poluprivatnim razgovorima – šifra američki podpredsednik Bajden, ali istovremeno proširuje optužbe i na koaliciju protiv Islamske države pod američkim vođstvom, nazivajući je taocem turskih strateških interesa.

Iako broj jedan PKK Abdulah Očalan već godinama sedi u turskom zatvoru, on poseduje dovoljno autoriteta pa je prošle godine inicirao mirovne pregovore Ankare sa PKK. Sada preti da će ih i prekinuti ako se tursko držanje ne promeni do 15. oktobra, konkretni modaliteti su u Bajikovim rukama.

"Logički posmatrano, turska neaktivnost u odnosu na katastrofu kurdske enklave Kobane nije nimalo iznenađujuća. Oni koje tu ubijaju su Kurdi – što za Ankaru nije loša vest. Loša vest bi naprotiv bila kada bi Kurdi odbranili Kobane, dobili političku autonomiju i sa novom samosvesti nastavili dijalog sa Ankarom. To Turska neće dopustiti", izjavljuje za RTS bečki sociolog kurdskog porekla Faime Alpagu.

Tursko-kurdski problem nije samo političko-strateški, već poseduje sasvim aktuelan religiozan kontekst, budući da je "Erdoganova Turska islamska, a kurdska autonomija potencijalno sekularna".

"Turske vlasti se i ne trude da sakriju simpatije prema Islamskoj državi. Erdoganov potpredsednik Isler nedavno je preko Tvitera objavio kako Islamska država i nije tako loša, jer njeni borci nikoga ne muče i ne maltretiraju, već samo ubiju po kratkom postupku. Službeno-neslužbeno: Turska ostaje logistička baza za snage Islamske države", kaže Alpagu.

Nemački dnevnik SDZ najjasniji je u interpretaciji onoga što se događa u kurdsko-sirijskom gradu Kobane, time što fokus posmatranja pomera sa Ankare i Erdogana na snage koalicije protiv Islamske države: "I pored neupitne ljudske katastrofe, sirijski Kurdi ostaju problematičan saveznik za SAD i saveznike. Zapad ne može da veruje sirijskim Kurdima."

A zašto im ne veruje? "Kako su svi Kurdi u dubini svog srca separatisti, sve regionalne vlade gledaju na njih s nepoverenjem. Uvek postoje opasne veze između kurdskih manjina sa njihovim naddržavnim političkim organizacijama. Ako bi Kobane postalo autonomni kurdski region u Siriji, to bi izazvalo nove konflikte u Turskoj, Iraku i Iranu", zaključuje minhenski SDZ.

Da li to znači da pobeda Islamske države i stvaranje srednjovekovne islamske države na ruševinama Iraka i Sirije ne bi izazvalo nove konflikte u regionu, Evropi i svetu?