Leto nepoverenja između Brisela i Moskve

Dobar deo štampe nemačkog govornog područja i dalje pokušava da o Ukrajini izveštava u terminima obračuna između istočnih sila haosa i zapadnih prosvetiteljskih snaga, ali verodostojnost takvih jednostavnih interpretacija postaje sve problematičnija.

Treba braniti princip, pa makar civili umirali od gladi, zaključak je koji ostaje nakon čitanja komentara austrijskog dnevnog lista Prese od prošle srede (autor Mihael Lačinski). 

A princip je, piše Prese, da je Moskva poslednja koja bi trebalo da šalje humanitarnu pomoć u Ukrajinu, posebno ne na takav teatralni način, sa kolonom koja uz medijsku pompu kreće iz Moskve, a "mogla je i iz nekog drugog, ukrajinskoj granici bližeg grada".

"Životi civila u Donjecku su poslednje do čega je Putinu stalo", on samo želi da medijski efektno pokaže kako se pre Kijeva i Evrope setio da patnja civilnog stanovništva u istočnoj Ukrajini ima nečeg sramotnog za sve aktere u sukobu.

Zaključak komentara: "Treba zaustaviti Putinove kamione i moskovski Agitprop".

Humanitarna pomoć s predumišljajem

Moskovski Agitprop? Pre će biti da je ruski humanitarni konvoj predstavljen po najefektnijim dramaturškim pravilima koje je američki Si-En-En pionirski uveo na globalnu medijsku scenu pre četvrt veka - atraktivno, bučno, brzo, pompozno i povremeno tačno.

Moskovska propagandna mašinerija pobeđuje Zapad njegovim vlastitim medijskim oruđem - to je način na koji nemački nedeljnik Frajtag doživljava dramu oko ruskog humanitarnog konvoja za istočnu Ukrajinu.

Naravno da kroz medijsku inscenaciju humanitarne pomoći Moskva provocira Kijev, to nije sporno, piše taj list, ali ona barem čini nešto konkretno da bi se ublažila patnja civilnog stanovništva u krajevima pod kontrolom proruskih aktivista.

"Radi se istovremeno i o humanitarnoj misiji i političkoj izjavi", ali pitanje je da li se može optužiti Putin da je kriv samo zato što se pre drugih setio da na istočnim granicama Evrope raste humanitarna katastrofa impresivnih razmera, komentariše taj list.

"Ukoliko pri tome nastaje utisak, da je Kijev sateran uza zid, onda bi tamošnja vlada morala razmisliti šta je ona napravila loše, a ne šta Moskva radi dobro".

Ako ta pomoć na kraju ne dođe u ruke onih kojima je namenjena, to neće biti krivica Moskve.

Zaključak komentara: "Rusija šalje humanitarnu pomoć s političkim predumišljajem - ali je humanitarna etika tog čina svejedno sačuvana".

Da li Rusiju brane samo oni koje je vole?

Generalno se može reći da se zapadna politika, dobar deo medija i čitalačke publike veoma muči sa činjenicom da oni koji brane Moskvu u sukobu oko Ukrajine nisu i uglavnom ne spadaju u grupu onih koji vole Rusiju, u smislu da osećaju pripadnost toj kulturi, govore jezik, da imaju simpatija prema tom mentalitetu, da šalju decu na ruske fakultete, ili, najbanalnije, redovno provode godišnje odmore u ruskim letovalištima.

Teško bi bilo za bilo kog komentatora iz nemačkog nedeljnika Frajtag reći da je "rusofil" i da brani Rusiju zato što bi Rusija bila savršenstvo državne forme i političke vladavine na planeti Zemlji.

Pre se može reći da jedan broj medija i komentatora na Zapadu odbija da se priključi ponižavajućoj hajci na današnju Rusiju, njene političare, ljude, mentalitet i običaje upadljivog konzuma.

Ti, uslovno rečeno branitelji Rusije, postupaju po tri postulata - realpolitičkom, istorijskom i logičkom.

Pojam realpolitike koji je na Zapadu izbačen kroz vrata kada je okončan Hladni rat, sada se vraća kroz prozor. Konkretno, realpolitika znači da radiš najbolje što možeš u situaciji koju imaš, a ne da svoju političku agendu maksimizuješ prema kriterijumima idealne situacije koju nemaš. Ukratko, pragmatizam.

Oni koji brane Rusiju realpolitičkim argumentima, čine to kroz proces neprestanih poređenja. Koji su interesi Rusije, koji Ukrajine, koji Evropske Unije? Šta je od tih interesa moguće i uz koji napor? Koliko koštaju pojedina rešenja, da li neko od njih u krajnjoj konsekvenci znači rat? Da li Ukrajina igra prljavije od Rusije, EU možda prljavije i od Rusije i od Ukrajine, a Sjedinjene Države prljavije i od EU, Rusije i Ukrajine gledano zajedno? 

Špigl na primer ima običaj da ukrajinsku "borbenu scenu" povremeno podvrgava oštrom analitičkom pogledu. Tada se ono što ostali eufemistički zovu "ukrajinskom armijom" pokaže kao labavi zbir vojske, paravojnih formacija, stranačkih udarnih odreda i privatnih armija oligarha.

Takav tip tekstova posredno brani Rusiju, time što pokazuje da čista formula o državnoj vlasti koja zavodi red među pobunjenim "prorusima" ne postoji, već da tamo u pravom smislu vlada građanski rat, u kome je dozvoljeno navijati za ovu ili onu stranu, ali se strane ne smeju uzdizati do etičkih principa pravde i dobra.

Putinovo "bekstvo u stepu"

Istorijski argumenti odbrane Moskve mogu se naći u časopisu Frajtag, nekad u Špiglu, čak i u nizu gostujućih komentara koji su objavljivani u austrijskom listu Prese.

Njihova poenta je u sledećem: Evropa je propustila priliku da prepozna jedinstveno istorijsko čudo koje se 1991. odvijalo pred njenim očima. Rusija je demontirala svoju imperiju, politički se okrenula Zapadu i Evropi, kompletno preokrenula svoju državnu, vojnu i kulturnu orijentaciju.

Naravno da je pri tome ostala Rusija, velika zemlja sa refleksom sile, i nije ni jednog momenta počela da liči na Austriju, ali, radilo se o tome da je Rusija prvi put jasno priznala gde joj leži srce - u Evropi.

Sada je s time gotovo, komentariše Frajtag - sankcije su pocepale to malo poverenja koje se s promenljivom dinamikom stvaralo između Rusije i Evrope u poslednjih dvadeset pet godina.

"Ponovo imamo provaliju između svetova", komentariše Frajtag i pita se - hoćemo li opet čekati sto godina na novu istorijsku šansu?

Dobar deo evropskih medija potpuno propušta da vidi jedinstvenost prilike koju je Evropa imala u odnosima sa Rusijom protekle dve i po decenije i katastrofalno je potrošila. Tako se osnivanje Evroazijske Unije naziva "Putinovim bekstvom u stepu", kao da je to nešto čemu bi se Evropa, čak i Rusija, trebale radovati.

"Simbolička šteta sankcija nadilazi ekonomsku i pokazuje Moskvi da je vreme da se okrene od Evrope koja Rusiju treba kao neprijatelja, a ne partnera", piše Frajtag.

Moskva kao metafora 

Oni koji argumentima formalne logike brane Moskvu, čine to uglavnom s ekonomskih i finasijskih pozicija.

O međusobnoj povezanosti ruske i evropskih privreda mogu se pisati knjige, ali ovde samo toliko: Prošle godine je EU (bez Hrvatske) izvezla u Rusiju mesa, mleka, voća, vina i sokova u vrednosti od 12 milijardi evra. Samo je Amerika veći uvoznik evropskih agrarnih proizvoda (15 milijardi evra).

Je li Evropa, uvodeći sankcije protiv Rusije, pucala sama sebi u nogu, kako kaže mađarski premijer Orban?

Ako jeste, njih će boleti više, tvrdi veći deo ovdašnjih medija, koji u Moskvi i dalje - ili tek sada - prepoznaje metaforu neprozirne azijatske imperije koja je evropski istok držala u ideološkoj i vojnoj šaci posle kraja Drugog svetskog rata.

Manji deo s očajem i iritacijom konstatuje da Evropa uskoro ulazi u zimu kada će se ekonomski bilansi drugačije pisati.

Zašto je Nemačka baš sada odlučila da upadne u klopku vilhelminskog misionarizma i preko Gauka testira snagu svoje ekonomije u političkom, socijalnom i nacionalnom obračunu s Moskvom, pita se komentator Frajtaga.