Hiljadu godina samoće i tuge zbog Markesa

"Hiljadu godina samoće i tuge zbog smrti najvećeg Kolumbijca svih vremena", rekao je kolumbijski predsednik Huan Manuel Santos. Markes je umro juče u 88. godini, u svom domu u Meksiko Sitiju.

Gabrijel Garsija Markes, pisac, novinar, izdavač i politički aktivista, stvorio je, prema mišljenjima kritičara i čitalaca, opojnu prozu od mešavine fantazije, surovosti, fatalizma i herojstva u svetu koji je uskomešao njegov um još dok je kao dete odrastao na kolumbijskoj karipskoj obali.

Jedan od najcenjenijih i najuticajnijih pisaca svoje generacije, mnogima širom sveta je približio i dočarao šarm i neverovatne kontradikcije Latinske Amerike, u prozi koja je u književnosti okarakterisana kao "magični realizam".

Milionima poznat jednostavno kao "Gabo", Garsija Markes je smatran najpopularnijim piscem na španskom jeziku od Migela de Servantesa u 17. veku.

Njegova blistava i melanholična dela, među kojima su i "Sto godina samoće" (1967), "Hronika najavljene smrti" (1981), "Ljubav u doba kolere" (1985) ili "Jesen patrijarha" (1975), prevazišla su po broju prodatih primeraka sve što je ikada objavljeno na španskom jeziku, osim "Biblije".

Gabrijel Garsija Markes rođen je 6. marta 1927. u Arakataki, kolumbijskom gradiću nedaleko od karipske obale, kao najstarije od 11 dece. Prvih deset godina života proveo je sa babom i dedom, pukovnikom u penziji koji se borio u razarajućem hiljadudnevnom ratu koji je ubrzao kolumbijski gubitak Panamskog kanala.

Iz priča babe i dede, prema njegovim rečima, crpao je glavnu inspiraciju za svoju književnost, a Arakataka je postala model za Makondo, selo okruženo plantažama banana u kojem je smeštena radnja romana "Sto godina samoće".

Rečenica kojom počinje taj kultni roman postala je jedan od najcitiranijih početaka romana svih vremena: "Mnogo godina kasnije, pred vodom za streljanje, pukovnik Aurelijano Buendija morao se sećati onog davnog popodneva kada ga je otac poveo da prvi put vidi led."

O tome kako je pisao najbolju ilustraciju je dao govoreći o postupku nastajanja romana "Sto godina samoće": "Ton koji sam sledio u 'Sto godina samoće' oslanjao se na način na koji je moja baba uobičavala da priča priče. Ona je govorila stvari koje su zvučale natprirodno i preneto iz sveta fantazije, ali ih je ona govorila sasvim prirodno. Najvažniji je bio izraz njenog lica.

Nije nimalo menjala taj izraz dok bi govorila mada su svi bili iznenađeni. U prethodnim nastojanjima pisanja pokušavao sam da ispričam priču a da sam verovao u nju. Shvatio sam da bih morao da poverujem u priče koje sam pisao i da ih napišem sa istim izrazom lica s kojim ih je moja baba kazivala: kamenog lica." 

Roman "Sto godina samoće" pisao je 18 meseci, živeći od pozajmica prijatelja i prodajući porodične stvari, počev od automobila i nameštaja. Kada je završio pisanje u septembru 1966, ono što su njegova žena i on posedovali svelo se na grejalicu, blender i fen. Njegova žena je potom založila i te preostale stvari, kako bi on mogao poštom da pošalje rukopis izdavaču u Argentini.

Kada se Markes vratio iz pošte, njegova žena je pogledala oko sebe i rekla: "Nemamo više nameštaj, nemamo ništa. Dugujemo 5.000 dolara."

Ali nije morala dugo da se brine. Svih 8.000 primeraka prvog izdanja "Sto godina samoće" prodato je u prvoj sedmici, a ukupno je prodato više od 50 miliona primeraka tog kultnog romana, koji je preveden na više od 25 jezika.

Iako su za mnoge sinonim za Latinsku Ameriku bili njegovi romani, on je uvek isticao važnost činjenice da je bio novinar.

"Ja sam novinar. Uvek sam bio novinar. Moje knjige ne bi mogle da budu napisane da nisam bio novinar, jer sam svu sadržinu uzeo iz realnosti", rekao je on u jednom intervjuu za agenciju AP, pošto je novcem od Nobelove nagrade 1998. uspeo da kupi većinski deo časopisa Kambio.

Postao je heroj Latinske Amerike kao jedan od prvih pristalica kubanskog revolucionarnog vođe Fidela Kastra i oštri kritičar američkih intervencija, od Vijetnama do Čilea.

Kada je 1982. prihvatio Nobelovu nagradu za književnost, Markes je u govoru svoj rodni kontinent opisao kao "izvor nepresušne kreativnosti, pun tuge i lepote, od kojih su sazdani ovi lutajući i nostalgični Kolumbijci, kako neki smatraju, bez sreće".

"Pesnici i prosjaci, muzičari i proroci, ratnici i nitkovi, sve kreature te razuzdane realnosti za koju nam je bilo potrebno samo malo mašte, jer je naš ključni problem bio nedostatak konvencionalnih sredstava kako bismo svoje živote učinili verovatnim", rekao je tada Markes, koji je najveći deo života proveo u Evropi i Meksiku.