Evropa, od dobrih do loših granica

Ukrajinska kriza do kraja ogoljava specifičan ideološki momenat modernih evropskih politika, šire rečeno politike Zapada - fenomen granica.

Od kraja 80-ih godina prošlog veka pala je takozvana Gvozdena zavesa, raspao se Sovjetski Savez, raspale su se Jugoslavija i Čehoslovaka. Sada se kašlje u Ukrajini (Krim), oboljeva u Velikoj Britaniji (Škotska), Španiji (Katalonija), Belgiji (Flandrija)...

No svejedno, službeno i dalje važi pravilo da od kraja Drugog svetskog rata u Evropi nije promenjena ni jedna jedina državna granica, niti će biti.

Kako se Stari kontinent našao u jednoj tako šizofrenoj situaciji?

Najčešći ton evropskih medija u odnosu na razvoj situacije na Krimu je "zabrinutost" - zabrinuti su izveštači s mesta, kolumnisti kod kuće, voditelji emisija, politički analitičari, zabrinut je i Si-En-En čije su brige još i najveće, jer je ta TV stanica hronično zabrinuta za sudbinu čitavog sveta.

Iza takvog talasa informacija polako se pojavljuje jedna jasnija struktura, koja je toliko realna da se, u slučaju da se na njoj spotakne, može slomiti noga: s jedne strane SAD i EU, s druge strane usamljena Rusija.

Odnosno, Rusija sa dva jedina saveznika na koje je ikada mogla da računa kroz istoriju - sa svojom flotom i armijom, kako glasi ovih dana često citirana izjava ruskog cara Aleksandra Trećeg. Taj Romanov je, usput rečeno, umro 1894. u Jalti na Krimu.

Balvan-kultura spasava Evropu

"Molim da se na mene ne računa u grupi zabrinutih", piše komentator austrijskog dnevnika Prese Kristian Ortner, žaleći se kako ga, gde god se okrene, iz sata u sat zasipaju informacije nacionalnih elektronskih medija o "opasnosti podele ukrajinske države".

"Zašto i za koga bi nadasve realistična mogućnost raspada Ukrajine predstavljala opasnost? Nije li podela narodnih grupa koje, iz bilo kog razloga, ne znaju šta bi radile jedna s drugom osim se potukle, istorijski gledano jedan od najuspešnijih recepata za sprečavanje krvavih konflikata", upitao je komentator.

Niko se u Evropi nije uzbuđivao kad su se razdvajali Česi i Slovaci, aplaudiralo se kada se raspadao Sovjetski Savez i oslobađale države kao Litvanija, Latvija i Estonija. Raspad Jugoslavije je doživljen kao najlogičniji epilog kulturnih i istorijskih razlika na tom području. I sve je to bilo "dobro" - ali je sada raspad Ukrajine odjednom "zabrinjavajuća" stvar, piše Ortner.

Njegov zaključak je da cepanje nehomogenih nacija u pravilu ne predstavlja opasnost, naprotiv, opasno je produžavanje napora da se one održe veštački jedinstvenim.

O granicama i njihovom nepredvidljivom maniru da nestaju tamo gde su potrebne, ili se podižu tamo gde im nije mesto, može se danas razgovarati na različitim nivoima političke realnosti ili apstrakcije.

Ukratko, nije svaki balvan na putu izašao iz pakla, naprotiv, "neki balvani imaju ulogu mirovnih sredstava", piše austrijski novinar.

Pohvala granici

U knjizi objavljenoj pre godinu i po dana "Pohvala granici" najpoznatiji živi austrijski filozof Konrad Paul Lisman piše o "patosu padajućih granica", od onih u mišljenju ili medicinskoj etici, do onih u politici i državno-pravnom kontekstu.

Lismanova generalna teza, uprošćena i prevedena na jezik svakodnevne politike glasi: Pojam granica je u modernim evropskim politikama pretvoren u ideologiju granica. Zato evropske stranke više ne služe ni levoj, ni desnoj ideologiji, zato su se sve zgurale oko centra, jer sada imaju novu ideologiju - ideologiju granica, pre svega istočnih granica.

Duh vremena u kome živimo zabavlja se brisanjem granica - mediji izveštavaju o tome, publika u naručenom patosu nove ideologije plače od sreće što je još jedna granica pala. Ali koje i čije granice zaslužuju da padnu?

Nova ideologija, čije se rađanje poklapa sa raspadom Sovjetskog Saveza i Jugoslavije i brisanjem Gvozdene zavese pati od logike nedorečenosti. Koji su kriterijumi po kojima je neko padanje granica "loše" a neko "dobro", gde se podizanju granica treba radovati, a gde tugovati?

Zašto je mogući raspad Ukrajine po sred jedne nehomogene države, kakva je ukrajinska, "zabrinjavajuće", dok je otcepljenje Ukrajine pre 23 godine, sve sa sovjetskim nuklearnim bojevim glavama u nehomogenom prtljagu, bilo veselo i opuštajuće?

U nervoznoj atmosferi Si-En-Enove emisije o najnovijem "zabrinjavajućem razvoju događaja na Krimu" čuli su se, između ostalog, i argumenti koji "hlade" situaciju.

Poznati spoljnopolitički komentator Fared Zakaria upitao se jednog trenutka zašto je osamostaljenje Kosova bilo "dobra" stvar, dok eventualno osamostaljenje Krima ili delova istočne Ukrajine važi za "lošu"?

Zakaria se pri tome nije pozicionirao vrednosno, nego samo reagovao na rupu u ideologiji "patosa padajućih granica", tražeći logiku kriterijuma dobrog i lošeg, kako bi zapadnu političku misao spasio dalje intelektualne kompromisanosti.

U ovoj emisiji Si-En-Ena okupilo se inače dosta aktera zabrinutih zbog situacije na Krimu, između ostalih i vrlo zabrinuti Vesli Klark i Džon Mekejn.

Formula "brine me situacija na Krimu" funkcioniše kao strukturalni zaključak poslednjih 25 godina političkog razvoja u Evropi.

Prema tome, države se nisu raspadale nego dezintegrisale; granice se nisu menjale, nego samo iz administrativnog ili federalnog statusa prelazile u državni; ratova nije bilo, nego samo "situacija koje su tražile humanitarnu intervenciju".

"Humanitarna intervencija" traži situaciju

Još jednom: Formula "brinu me događaji na Krimu" otkriva svu zbunjenost zapadne politike nad momentom koji se otima situacionim modelima uobičajenim za Evropu poslednjih četvrt veka.

Bilo bi zgodno u napadu pozitivnih emocija pomoći stanovništvu Krima - ali problem je da ono ne traži pomoć! Argument o "situaciji koja traži humanitarnu intervenciju" odjednom se pretvara u vlastitu suprotnost, u humanitarnu intervenciju koja traži situaciju - a situacije - nema!

Bez floskule o humanitarnoj intervenciji, rat postaje rat - rat za interese, za resurse, za kontrolu, za moć ekskluzije (Rusija "neprijatelj") i patos inkluzije (Ukrajina "prijatelj").

Karte su tako posložene, da bi svaki direktni aktivizam ovog trenutka izveo Ameriku i Evropu iz samoproklamovane sistemske politike eufemizama u kojoj reči kao rat, promena granica, vojna intervencija praktično ne postoje, i uveo ih u direktni naturalistički pristup problemima.

Da li je Zapad spreman da vodi sasvim naturalistički rat rat zbog Krima i to bez poštapalice o humanitarnoj intervenciji?

Nemački Špigl se problemu približava sa suprotne strane - da li je Putin spreman da vodi rat zbog Krima, pita novinar Dmitrija Trenjina voditelja moskovskog Karnegi centra.

Trenjin, inače jedan od najpoznatijih ruskih spoljnopolitičkih eksperata, autor knjiga "Rusija - nasukana svetska sila" i "Druga imperija", uz to saradnik poznatog američkog časopisa "Forin afers" spada u grupu onih koji nisu zabrinuti zbog Krima.

Naprotiv, glasi njegov odgovor, Putin veruje kako kroz ograničenu vojnu intervenciju upravo sprečava izbijanje jednog mogućeg rata. Rusija želi da izbegne prolivanje krvi na Krimu i zbog toga blokira saobraćajne čvorove. Na taj način sprečava se moguće nadiranje ukrajinske armije, policije ili dobrovoljačkih ukrajinskih nacionalističkih grupa na Krim.

Sve u svemu, Putin pomaže Krimu, tvrdi Trenjin u razgovoru za Špigl - a na širem planu on pomaže i EU, koja je u Ukrajini do sada "dobila nulu".

Da li je to dovoljno da umanji zapadnu zabrinutost, ili se njeno težište samo prebacuje na istočnu Ukrajinu, gde se humanitarnoj intervenciji otvara nova šansa da traži "situaciju"?