Ukrajina, država na granici

"Ukrajini sada preti cepanje nacije", "Ukrajini preti vakuum političke moći", "Majdan nesmiren preti daljim nemirima", "Tišina na zapadu - čeka se istok", to su najčešći komentari kojima štampa nemačkog govornog područja prati najnovije događaje u Kijevu. "Pretnja" je reč koja i dalje vlada Majdanom, centralnim gradskim trgom u Kijevu.

U kom smeru vuče taj osećaj pretnje, sada već i na krilima vlastite dinamike? U podelu - jedinstveni su svi nemački, austrijski i švajcarski izveštači s mesta, koji iz sata u sat, u kameru ili za brza onlajn izdanja nižu pitanja bez odgovora: Da li Majdan kontroliše Kijev? Da li Moskva kontroliše istok Ukrajine? Da li EU zna šta radi na zapadu Ukrajine? Da li zapadni Ukrajinci znaju šta ih čeka ako se u pogon stavi mehanizam dezintegracije po etničkim, kulturnim i istorijskim linijama zemlje? Da li to zaista hoće?

Ukrajina, zemlja pocepana granicom, piše austrijski Prese u igri reči sa državnim imenom Ukrajine, koje u prevodu znači "na granici".

Da li Majdan kontroliše Kijev?

Da, tvrdi Andrej Parubij, samozvani komandant "vojnog logora" na Majdanu, inače parlamentarac Otadžbinske partije Julije Timošenko. Kako to s obzirom na haotične prilike nije činjenica koju je lako potvrditi ili opovrgnuti, nemački Velt se pri tome poziva na sajt lokalnih novina "Segodnja".

Kakva je ta kontrola i koje političke ideje drže na okupu snage što s Majdana "kontrolišu Kijev" opisuje dopisnik švajcarskog Noje ciriher cajtung, koji spava i jede s demonstrantima: "O Evropskoj uniji se govori s prezirom, mnogi s mržnjom; osećaju se da ih je EU izdala i ostavila, žele budućnost i bez Brisela i bez Moskve. Štajnmajer, Fabius i Sikorski, ministri spoljnih poslova Nemačke, Francuske i Poljske su za većinu njih tek vic-figure. Ovo ovde nije bitka za Evropu, već rat protiv Janukoviča."

Janukovič je napustio Kijev.

Da li Moskva kontroliše Istok?

Dolazak evropskog pregovaračkog trojca u Kijev deo nemačke štampe je doživeo s mešavinom ironije i olakšanja, u smislu inicijativa se vraća u kompetentne ruke, kad bismo se šalili. Sada "prve violine rešavaju problem", izjavio je nemački diplomata jednoj nezavisnoj nemačkoj TV-mreži. Nije tačno, reagovala je novinarka, Prva violina sedi u Moskvi!

Na istoku Ukrajine, koja je pod vlasti birokrata iz Janukovičeve Partije regiona, kao i na Krimu, gde preovladava jasan proruski stav, već se vrše pripreme za "samoodbranu", piše austrijski Prese.

Konkretno, to znači da je pažnja svetske javnosti - barem one koja uživa luksuz da nema ratove u vlastitoj kući - predugo bila usmerena na Kijev i politički bes zapadne Ukrajine. Ljutnja, strah i nervoza istočne Ukrajine ostali su nedovoljno osvetljeni pod reflektorima svetskih medija.

Niz novina nemačkog govornog područja upravo tematizuje taj osećaj tišine i iščekivanja šta će učiniti ukrajinski istok onog trenutka kad se pokrene.

Opasnost podele potencirana je i originalnim admnistrativnim rešenjima federalizacije Ukrajine: 24 autonomne oblasti, jedna autonomna republika (Krim) i dva grada (Kijev i Sevastopolj) pod direktnom upravom centralne vlade.

Politički ekskluzivitet Krima kao jedine ukrajinske republike bez velikih priprema može biti preveden u državni ekskluzivitet: većina stanovništva su etnički Rusi, istorijske veze sa Moskvom su jake, na poluostrvu se nalazi i "samostalni" grad Sevastopolj pored koga je, po ugovoru do sredine ovog veka, usidrena ruska Crnomorska flota.

Krimski političar Genadij Basov, vođa lokalne političke snage Ruski blok u gradskoj upravi Sevastopolja, otvoreno zagovara otcepljenje poluostrva. U slučaju potrebe, njegovim "jedinicama samoodbrane" dovoljno je nekoliko sati da preuzmu vlast nad Sevastopoljem, prenosi austrijska agencija APA.

"Banderovci" glasi pogrdni naziv koji se na Krimu i u istočnoj Ukrajini upotrebljava za nacionalističke snage koje su preuzele vlast nad Kijevom. Stepan Bandera (rođen u austrougarskoj Galiciji 1909, ubijen u Minhenu od KGB-agenata 1959) je ukrajinski političar koji se na zapadu zemlje i službeno slavi kao nacionalni junak, dok na istoku važi za nacističkog kolaboratera i kriminalca.

Da li EU zna šta radi u Ukrajini?

Evropska unija je pod strahovitim pritiskom da ostvari kakav-takav diplomatski uspeh u Ukrajini. Pre svega, žuri joj se da napusti formulu "Fuck the EU!" u koju ju je smestila (prisluškivana) izjava američke političarke Viktorije Nuland pre nekoliko nedelja. Prema toj školi mišljenja, EU i dalje bridi od poniženja i fanatično traži nešto što liči na uspeh.

Problem je da je postignuti sporazum za zapadnu Ukrajinu mlak i nedovoljan, dok za istočnu miriše na iskorak ispod ruskog zaštitnog kišobrana i zbog toga je neprihvatljiv.

Da se u školi predaje geopolitika, onda bi Putin bio odlikaš, a EU ponavljač iz zadnje klupe, komentariše švajcarski Noje ciriher cajtung nedoraslost Evropske unije ukrajinskom izazovu.

Nije pri tome reč o urođenoj ograničenosti briselskih političkih elita da shvate šta se valja po ulicama Kijeva, već samo o tome da Moskva ima kristalno jasne predstave šta želi od Ukrajine, koliko joj ona znači, i koliko je spremna da plati ne bi li je zadržala u svom političkom krugu.

Uniji ta jasnoća nedostaje. Ona ulazi u Ukrajinu sa mantrom o evropskim vrednostima, Rusija sa obećanjem o toplim radijatorima.

Pitanje koje se često čuje jeste - da li su Evropljani uopšte svesni da će Moskva do kraja braniti svoje pravo na bliske veze s Ukrajinom?

Da li "Majdan" zna šta znači dezintegracija zemlje?

"Do kraja", konsekventno izvedeno do kraja, znači podelu zemlje.

Jedan scenario je gruzijski, šifra Istočna Osetija. Ruske snage su 2008. sprečile pokušaj Tbilisija da preuzme kontrolu nad tom oblasti s većinskim ruskim stanovništvom. Uloga Osetije sada bi pripala Krimu.

Drugi scenario je jugoslovenski, šifra Badanterova komisija. Tražilo bi se pravno tumačenje nekog teoretski nezavisnog autoriteta o prirodi i validnosti unutrašnjih granica u Ukrajini kao zemlji granica.

Treći scenario bi čak mogao da bude neki daleki ođek Dejtonske matrice prenete na ukrajinske prilike, sa entitetima, kantonima, oblastima, republikama, federacijama i, konačno, konfederacijom, bar jednom. Mogao bi - kada bi EU bila u situaciji da finansira tu vrstu finansijsko-ekonomske ekstravagancije, što više nije. Ta je formula na izdisaju i u Bosni sa četiri miliona stanovnika, dok je u osiromašenoj zemlji od 46 miliona neostvariva i u tragovima.

Ako bi se tragedija Ukrajine mogla sažeti u malo reči, onda bi one glasile "nacionalni identitet" - on je relativno nov, oktroiran odozgo posle raspada Sovjetskog saveza, u stvarnosti podeljen i radikalno agresivan prema alternativi. Galicija, Bukovina i Karpatska Ukrajina bile su deo srednjeevropskih državnih tvorevina, dok su jug i istok pripadali carstvu Romanovih.

Uz to, kako piše Noje ciriher cajtung, Rusi nisu svuda bili doživljavani kao okupatori, već su, daleko od tog stereotipa, na jugu i istoku današnjih ukrajinskih teritorija bili nosioci procesa modernizacije i industrijalizacije.

Ali, zaključuje švajcarski dnevnik, to ne znači da bi dezintegracija Ukrajine prošla jednostavno kao povlačenje rajsferšlusa. Identiteta su možda samo dva na broju, ali su regionalno raspoređeni, istorijske i kulturne tradicije ne poklapaju se uvek sa političkim.

Konkretno, i pored "rajsferšlusa" sredinom zemlje, dezintegracija Ukrajine bi proticala na jednako maligni način kao i nekad podela Jugoslavije.