Od Srbije do Krfa – Put albanske Golgote

Pre sto godina započela je evakuacija srpske vojske sa albanske obale na grčko ostrvo Krf. Povlačenje koje je u Srbiji počelo 15. oktobra 1915. godine završilo se 18. januara 1916. Poslednji srpski vojnici evakuisani su sa albanske obale 18. aprila. Albanska golgota je jedan od najtragičnijih perioda srpske istorije. Ne zna se ni danas tačan broj stradalih srpskih vojnika i civila.

Sve je počelo velikom nemačko-austrougarskom ofanzivom. Početkom oktobra 1915. godine udružene snage nemačke i austrougarske vojske krenule su u napad na Srbiju. Centralnim silama ubrzo se pridružila i Bugarska, koja je još od Drugog balkanskog rata čekala trenutak da se obračuna sa Srbijom. Kraljevinu, koja je u tom trenutku imala oko 4.500.000 stanovnika napale su armija od skoro 800.000 vojnika. Srpska vojska je imala duplo manje vojnika, neprijatelj je bio nadmoćniji i u naoružanju, u topovima je taj odnos iznosio tri prema jedan u korist neprijateljskih snaga.

Sa severa i zapada nadirale su udružene austrougarsko-nemačke trupe, sa istoka su napadali Bugari. Otpor koji je pružila malobrojna srpska vojska nije mogao da zaustavi napredovanje neprijatelja. Britanske i francuske snage krenule su iz Soluna kako bi pružile pomoć srpskoj vojsci. Vlada i Vrhovna komanda odučile su da krenu u povlačenje ka jugu. Ideja je bila da se uz borbu povlače i da tako daju koliko-toliko vremena saveznicima da napreduju. Međutim, nedovoljne savezničke snage nisu mogle da probiju redove bugarske vojska, koja je već zauzela veći deo Makedonije.

Vrhovna komanda naredila je opšte povlačenje. Vlada i regent otišli su iz Niša, kralj i Vrhovna komanda napustili su Kragujevac. Ide se iz Kraljeva, Prokuplja, Raške i Kosovske Mitrovice. U strahu od neprijateljskog terora, sa vojskom se povlače i brojne izbeglice, bežanija kako su ih tada zvali. Zločini u Mačvi 1914. godine suviše su bili sveži.

Kolona, koju je činilo između 300.000 do 400.000 ljudi prolazila je kroz blatnjave puteve južne Srbije i Kosova i Metohije. Bio je novembar, kiša je neprestano padala i bivalo je jako hladno. Na Kosovu je zavladala glad. Nije bilo dovoljno hrane za tako veliki broj ljudi. Ono malo hrane što se našlo u kosovskim gradovima albanski trgovci su prodavali po basnoslovnim cenama.

Pokušaji da se savladaju Bugari i probije put preko Kačanika ka Skoplju i Solunu, nisu uspeli. Srpska vojska je opkoljena sa svih strana. Vojvode i generali su zaključili da je vojska u tako lošem stanju da ofanziva ne bi dala nikakve rezultate i da bi vodila u katastrofalni poraz. Odlučeno je da nema predaje, nastavljeno je povlačenje. Jedini put vodio je preko teško prohodnih crnogorskih i albanskih planina.

Mnogi su napuštali domovinu, smatrali su da je zakletva koju su dali kralju i otadžbini prestala da bude obavezujuća. Ne postoje precizni podaci koliko je srpskih vojnika tada napustilo jedinice. U istorijskim izvorima se spominje da je jedan konjički puk kod Prizrena u toku noći ostao bez polovine svog ljudstva. Dezertere su neprijateljski vojnici hvatali i masovno internirali u logore. Ipak, većina srpskih vojnika, ostala je verna kralju i otadžbini.

Srpska vojska i izbeglice povlačili su se u tri pravca. Prvi su iz Prizrena krenuli ka Skadru. Preko Ljum Kule i sela Puke do Skadra povlačili su se regent Aleksandar, kralj Petar, Vlada i Vrhovna komanda. Tim pravcem su se povlačili i vojnici Novih oblasti. To je bio najkraći, ali i najteži put koji je vodio preko teško prohodnih albanskih planina. Put je bio dugačak 115 km i regent Aleksandar ga je sa gardom prešao za samo dva i po dana, srpskoj vladi je trebalo četiri dok je oficirima Vrhovne komande koji su pratili nosiljku staroga vojvode Putnika za prelazak puta bilo potrebno 11 dana.

Osim gladi, snega i ogromne hladnoće, vojnici koji su prolazili ovim putem bili su izloženi i napadima albanskih plemena. Na hiljade i hiljade njih ostalo je zauvek da leži u albanskim planinama. Umirali su od gladi, iscrpljenosti, smrzavanja ili su bili ubijeni u nekom od napada Albanaca.

Drugi pravac povlačenja, bio je znatno duži. On je vodio od Peći, preko Rožaja ili planine Žljeb, do Andrijevice, Podgorice pa dalje do Skadra. Ovim putem se povlačila Prva, Druga i Treća armija kao i trupe Odbrane Beograda. Put od oko 300 kilometara srpski vojnici i izbeglice prešli su pešice u trajanju od 19 do 30 dana. Sa srpskim vojnicima i izbeglicama, ovim putem povlačili su se uglavnom i predstavnici savezničkih civilnih i vojnih misija. Najveći broj Srba umro je od iscrpljenosti i gladi. Planina Čakor ostala je upamćena kao planina smrti i stradanja. Temperatura se kretala do minis dvadeset, sneg je bio dubok i do dva metra, a nigde skloništa, nigde hrane.

Treći pravac povlačenja je možda i pravac najvećeg stradanja i umiranja. Tim putem povlačili su se srpski regruti, austrougarski zarobljenici i vojnici Timočke vojske. Od oko 33.000 srpskih regruta koliko ih je krenulo iz Srbije, albansku Golgotu je preživelo samo četiri hiljade ovih mladića. Pretpostavlja se da su ostali umrli na putu tokom povlačenja. Neki su i dezertirali. Vojska je krenuli iz Prizrena ka Ljumi i dalje kroz albanske planine ka Debru i Strugi. Prvobitni plan je bio da se pored Ohridskog jezera probiju do Grčke i Soluna. Pošto su Bugari zauzeli Strugu, regruti, vojnici i austrougarski zarobljenici su nastavili povlačenje preko Elbasana, Tirane i Drača do Valone. Oni su prvi evakuisani na Krf i zbog vrlo lošeg zdravstvenog stanja u kome su bili, masovno su umirali i na ostrvu Vido. Bili su to dečaci starosti od 17 do 19 godina, regruti koji nisu prošli pravu vojničku obuku i koji su povedeni kako bi jednog dana popunili redove već oslabljene srpske vojske.

Za sve vreme povlačenja, srpski vojnici su očekivali da će spas pronaći kada dođu do albanske obale, kada izađu na more. Nadali su se da će naići na savezničke brodove i pune magacine hrane. Situacija je bila sasvim drugačija. Albanska luka Sveti Jovan Medovski bila je plitka za uplovljavanje velikih transportnih brodova, a nepijatelj je bio suviše blizu. Svaki drugi brod koji je uplovio u ovu najseverniju albansku luku bio je potopljen. Austrougarskim hidroavionima iz Kotora do Medove bilo je potrebno samo pola sata, podmornica je stizala za sat vremena. To je ugrožavalo masovnu evakuaciju ali i transport preko potrebne hrane.

Umiranje srpske vojske i civila nastavilo se u Skadru, Medovi i u Lješu. Iznemogli i gladni umirali su na skadarskim ulicama, u vojničkim logorima koji su podizani u okolini grada. Umirali su na peščanoj plaži Svetog Jovana Medovskog gde su danima čekali savezničke brodove.

Vlada i regent su svakodnevno zasedali u zgradi skadarske opštine i zajedno sa saveznicima pokušavali da nađu spas i spreče propast srpske vojske. Prvobitno je bila ideja da se srpska vojska reorganizuje na obalama Albanije. Italijani su se plašili da će to ugroziti njihove strateške ciljeve i interese koji su se vezivali za Drač, a posebno za Valonu koju su okupirali još 1914. godine. Razmišljalo se i o Tunisu i severu Afrike koji je bio pod kontrolom Francuske. Prve evakuacije su krenule. Najbolesniji srpski vojnici su početkom januara 1916. godine brodovima iz medovske luke prevezeni u Bizertu. Na kraju je doneta odluka da srpska vojska bude evakuisana na grčko ostrvo Krf. Drač i Valona izabrani su za glavne luke evakuacije.

Austrougarske trupe, koje su polovinom januara osvojile Crnu Goru, napredovale su ka Albaniji i Skadru. Srpska vojska i saveznici morali su da se evakuišu iz Skadra, Lješa i Medove. Počinje novo povlačenje, novih 250 kilometara pešačenja, novo masovno umiranje srpskih civila i vojske.

Kiša je početkom januara 1916. godine neprekidno padala u Albaniji. Izlile su se reke i područje koje je inače močvarno postalo je neprohodno. Blato i glib bili su na sve strane. Ne zna se koliko se srpskih vojnika udavilo u rekama koje su im presecale put, koliko ih je ostalo zaglibljeno u blatu, koliko je umrlo od iscrpljenosti prelazeći poslednje kilometre. Neki su na ostrvo Krf evekusiani iz Drača, neki su spas našli na brodovima koji su krenuli na Krf iz Valone. Iza njih, u Srbiji, Crnoj Gori i Albaniji ostali su leševi srpskih vojnika i civila, žrtava jednog od najtragičnijih perioda srpske istorije - Albanske golgote.

Tekst je deo dokumentarnog filma „Srbi na Krfu" koji Radio-televizija Srbije realizuje u koprodukciji sa Ministarstvom rada, zapošljavanja i socijalne politike Republike Srbije. Film su pomogli Ministarstvo odbrane RS i Ambasada Velike Britanije u RS. Fotografije, koje do sada nisu objavljene u Srbiji, dobijene su od Ministarstva kulture Republike Francuske a uz posredovanje Ambasade Republike Francuske u Srbiji.

Stručni konsultant projekta „Srbi na Krfu" je Miloš Ković, docent Filozofskog fakulteta Univerziteta u Beogradu.

broj komentara 16 pošalji komentar
(nedelja, 24. jan 2016, 10:58)
anonymous [neregistrovani]

naredjenje je bilo zakon,,,?????

Veliki parni jedrenjak , vlasnistvo kralja Petra prvog , bio je usidren u luci u Marselju.
Te prve jeseni 1915 godine stize u Kragujevac drugi vrhovni kralj.
Na brdu koje se jos i danas zove "" zaokruzen broj """. cekala je mocna vojska od sto hiljada...
Imali su moderne Engleske visoko doletne puse. Nazalost nasi nevjerni turski saveznici
poslali su samo jednog magarca sa dvije pune vrece njihove zaostale municije iz petnaestog vijeka.
Odmah treba napomenuti da je nasa vojska bila u takozvanom nezgodnom polozaju.
U Kragujevcu je bio samo jedan ratni izvjestac sa guscijim perom i bocicom tinte.
I bas u tom trenutku grunula je debela Berta sa Jastrebca, Ratni dopisi sa bojista nisu nikad stigli u Francusku u ruku Petra prvog. Neznamo ni koliko je general Pocorek svojih debelih baba izgurao na Jastrebac. Demale babe su bile strasna cudovista. Mi srbi smo ih zapamtili po zlu koje su nam ostavile.
Vrhovni kralj je preuzeo komandu i izdao naredjenje.
Naredjenje je bilo zakon.



(nedelja, 17. jan 2016, 18:06)
anonymous [neregistrovani]

И мој прадеда је прошао кроз ову голготу,

а и његов брат.
Иначе "једног од официра" упућујем на књигу "Витезови слободе"
Ако је нема у антикварницама, сигурно је имају у архиву.

(nedelja, 17. jan 2016, 16:14)
anonymous [neregistrovani]

istorija

o ovome djeca treba da uce u skoli, da znaju ko su nam preci, koliko smo propatili, a mi imamo jedan cas istorije sedmicno, a uvodimo neke bezvezne predmete.mi smo narod koji je svakom pomagao, a nama malo.neka im je vjecna slava.banja luka

(nedelja, 17. jan 2016, 14:48)
Misko [neregistrovani]

jednistveno povlacenje

Treba i dodati da ovakvo povlacenje nije zabeleno u istoriji ratovanja. Ceo drzavni vrh, kralj, drzavna blagajna, vojska i veliki deo izbeglica se povukao iz zemlje da ne bi bila potpisana kapitulacija. Ovo nas svrstava u narode koji ne trpe cizmu i koji su jos od Kosovske bitke pokazali kako se brani drzava, identitet i dostojanstvo !

(nedelja, 17. jan 2016, 14:28)
Србин [neregistrovani]

''ко заборави, поновиће му се''...

...а ми смо и заборавили и све опростили и задесило нас је још горе: Јасеновац, Јадовно, Глина, херцеговачке јаме... деведесетих се све поновило и...? Мислите о томе...

(nedelja, 17. jan 2016, 13:14)
Djordje [neregistrovani]

Smijemo li zaboraviti Macvanska sela ...?

Najvece zlocine pocinise Nemci i Austro-Ugari nad Macvanskim Srbima, zatim Bugari pocinise strasne zlocine nad Srbima u Prvom svetskom ratu, ponovo u Drugom svetskom ratu pocinise teske zlocine Nemci i Madjari i Hrvati u Jasenovcu, srpski izdajnici u Jajincima, nesmemo takve zlocine nikada zaboraviti i duzni smo da ih se secamo to nam je moralna obaveza, oprostiti trebamo jer smo Hriscani i prastamo zbog toga jer verujemo u Gospoda boga Oca i Sina i Svetoga duha, ali nemamo pravo zaboravljati.

(nedelja, 17. jan 2016, 12:29)
anonymous [neregistrovani]

Слава нашим прецима!

Када све ово поново читам, осим ужасног бола који осећам, још више ми је јасно како је ужасна превара против Србије била Титово цепање Србије и одлука о аутономији Косова. То је била издаја према Србији, после свега како су се, ево и овде читамо, Албанци показали према Србима. Ни у тој невољи нису били у стању да помогну него су их оставили да умру од глади и наплаћивали им храну, то Срби никада не би учинили ни најгорем непријатељу. Ево и сада, када избеглице пролазе Европом, једино су их Срби примили као људи и нахранили. Неко једноставно остаје вечно непријатељ. Не сме се никада заборавити ни опростити непријатељство и крајња нехуманост.

(nedelja, 17. jan 2016, 12:16)
anonymous [neregistrovani]

Сачувајмо сећања!

Ако у архиву нема података, требало би свакако ди им Ви дате податке, име прадеде и ако имате код куће неки орден или документ на увид, да остане забележено и упамћено! Можемо се такође и сви ми, цео српски народ ангажовати да забележимо сва сведочанства, да се оснује посебан пројекат, да све што је могуће буде забележено. Оволика жртва се не сме заборавити.

(nedelja, 17. jan 2016, 11:43)
À.Semjonov [neregistrovani]

Napusteni

Stradanje,umiranje i beskrajno nestajanje! Zasto?

(nedelja, 17. jan 2016, 11:20)
anonymous [neregistrovani]

Jedan od oficira

Moj pradeda je preziveo i vratio se, probao sam da pronadjem u arhivu neki podatak o njemu ali nisam uspeo. Znam da je imao gomilu ordenja 12 puta bio ranjen i orden albanske spomenice.