Izveštaj srpskog ambasadora iz Beča

Posle povratka iz Beča u Srbiju ambasador Jovan Jovanović podneo izvešataj srpskoj vladi u kome detaljno opisuje atmosferu u Austrougarskoj pred objavu rata.

Gospodin Jov. M. Jovanović, poslanik u Beču
Gospodinu N. Pašiću, predsedniku vlade i ministru inostranih poslova

Niš, 3/16. avgust 1914. godine

Gospodine,
Od 17/30. juna srpsko poslanstvo u Beču bilo je praktično okruženo policijom i žandarmima dok je osoblje bilo pod stalnim prismotrom. Naše kretanje i naše komunikacije sa spoljnim svetom su, kao što možete zamisliti, bili krajnje otežani; stav stanovništva prema poslanstvu i njegovom osoblju bio je gotovo preteći.

Početkom jula čak i telegrafska komunikacija s Vama postala je teška, dok su se stvari razvijale takvom brzinom da nisam mogao da vas izveštavam o događajima koji su prethodili našem oružanom konfliktu sa Austro-Ugarskom. Zbog toga to činim sada.

Do kraja juna činilo se da se celokupno pitanje sarajevskog zločina normalno razvija. Međutim, početkom jula dogodila se promena što se tiče pitanja posledica sarajevske afere. Nije bilo opipljivih dokaza da je došlo do radikalne promene, ali je bilo izvesnih nejasnih indicija i simptoma koji su ukazivali na postojanje nekih skrivenih namera. Pre svega, bečka i budimpeštanska štampa, u skladu sa instrukcijama koje je dalo Ministarstvo inostranih poslova, prestala je objavljuje izveštaje o sudskoj istrazi o sarajevskom zločinu. Štampa je takođe počela da celu stvar prikazuje kao pitanje koje se mora rešiti isključivo između Srbije i Austro-Ugarske - u krajnjem slučaju ratom.

Štaviše, nemačka ambasada je vodećim bečkim listovima prenosila izjave u tom smislu. Izuzeci su bili: poluzvanični Fremdenblatt, koji je uopšte uzev, umereniji po tonu svojih članaka; Die Zeit; i Arbeiter Zeitung.

Istovremeno sa ovim novim stavom štampe, došlo je do veoma uskomešanog stanja na Berzi, koje nije zabeleženo u toku celog perioda novijih događaja na Balkanu. I u privatnim razgovorima i u visokim finansijskim krugovima izjavljilo se da je "obračun sa Srbijom" jedini način da se izađe z opšte finansijske i ekonomske krize koja vlada u Austro-Ugarskoj još od aneksije Bosne i Hercegovine. U tajnim instrukcijama naređeno je da se zlato postepeno povuče iz cirkulacije i došlo je do odgovarajućeg porasta kursa razmene.

Dalja indicija je bilo nespretno objašnjenje koje je dato o razlozima koji su naveli ministra rata, Krobatina, kao i načelnika Generalštaba, Hecendorfa, da prekinu odsustvo i vrate se u Beč. Načelnik Štaba je stalno putovao na jug, istok i sever Austrije, a u to vreme je imao i razgovor s načelnikom Generalštaba Nemačke, grofom Moltkeom, u Češkoj, mislim da je to bilo u Karlsbadu.

Svi rezervisti koji su pozvani na junske manevre u Bosni i Hercegovini bili su zadržani i nakon isteka utvrđenog roka.

Ukupan broj vojnika koji pripadaju stalnom sastavu u Austro-Ugarskoj a kojima je dozvoljeno da odu na kratko odsustvo zbog žetvenih radova i obavljanja drugih privatnih poslova bio je mnogo veći nego obično; istovremeno oni čije su dužnosti bile vojno-administrativnog karaktera bili su pozivani u sve većem broju.

Još jednu indiciju predstavljali su nejasni odgovori na nekoliko interpelacija u mađarskom Dietu, koje je dao mađarski predsednik vlade, grof Tisa, državnik koji je po pravilu bio veoma jasan u svojim političkim izjavama.

Stav Balplaca bio je naročito karakterističan. Nije bilo uobičajenih sedmičnih prijema kod grofa Berhtolda. U Balplacu su odjednom prestali da raspravljaju o sarajevskom zločinu sa predstavnicima stranih zemalja; ili, ukoliko bi se rasprava ipak otpočela, činilo se da su o toj stvari date instrukcije; odnosno o njoj se govorilo svakome na takav način da se rasprše sva strahovanja i sumnja da Austro-Ugarska priprema neke ozbiljne korake protiv Srbije. Oni su priznavali da će se prema Beogradu preduzeti neki koraci čim rezultati sudske istrage u dovoljnoj meri utvrde povezanost Beograda sa zločinom u Sarajevu. Ali je istovremeno rečeno da ti koraci neće biti takvi da daju razloga za zabrinutost.


Ruski ambasador koji je o tome razgovarao više puta sa grofom Forgahom, u odsustvu grofa Berhtolda, nije mogao da otkrije pravu prirodu namera Austrije. Gospodin Šebeko mi je rekao da mu je grof Sapari, austrougarski ambasador u Petrogradu, koji je, iz porodičnih razloga, kratko boravio u Beču, rekao da će koraci koji će se preduzeti prema Beogradu biti pomirljive prirode.

Prema gospodinu Šebeku, grof Sapari je takođe uveravao gospodina Sazonova da austrougarska nota koja se namerava uputiti Srbiji neće biti takva da pruži razlog za bilo kakvo nezadovoljstvo Rusije. Francuskom ambasadoru, gospodinu Dimenu, koji je, po instrukcijama svoje vlade, skrenuo pažnju Balplaca na komplikacije koje bi mogle iskrsnuti ukoliko eventualni zahtevi koji se nameravaju postaviti Srbiji ne bi bili umereni po svom karakteru, glavni podsekretar, baron Makio, je rekao da će austrougarska vlada, ceneći prijateljsku i pomirljivu akciju francuske vlade, postaviti samo takve zahteve u noti srpskoj vladi, koje će Srbija moći da prihvati bez teškoće.

Ambasadorima Trojne Antante ukazao sam na činjenicu da bi takvo uveravanje itekako moglo da prikriva pravu prirodu namera austrougarske vlade, kao i da bi se sile Trojne Antante tada mogle naći pred svojevrsnim svršenim činom koji bi Evropa bila prinuđena da prihvati kako bi izbegla opšti evropski rat.

Štaviše, kurs koji je sledio Balplac bio je relativno uspešan budući da su sve moje kolege koje sam viđao u tom periodu manje ili više prestale da veruju da Austro-Ugarska razmišlja o bilo kakvom ozbiljnom koraku koji bi izazvao komplikacije Evropi. Mnogi članovi diplomatskog kora bili su toliko čvrsto uvereni u to da su se u to vreme pripremali da napuste Beč i odu na duže odsustvo u razna banjska mesta.

Ipak, bilo je poznato da se u Ministrastvu inostranih poslova priprema nota koja će svakako sadržavati optužbe protiv Srbije, kao i zahteve Austro-Ugarske. Taj zadatak je poveren grofu Forgahu, bivšem austrougarskom poslaniku u Srbiji. Istovremeno opšte uverenje je bilo da je, kad je reč o stranim predstavnicima, nemački ambasador, gospodin fon Čirski, jedini koji je obaveštavan o noti čak do najsitnijih detalja, dok sam ja imao razloga da verujem da on takođe sarađuje i u njenoj pripremi. S obzirom na gore navedeno, predstavnici prijateljskih sila složili su se sa mnom u razmišljanju da će se u noti postaviti veoma teški uslovi za Srbiju, ali da neće biti neprihvatljivih zahteva. Kada je sadržaj note objavljen svi su bili iznenađeni, da ne kažem zaprepašćeni.

Na isti način kao što je sadržaj note držan u tajnosti, slična tajnovitost je postojala u vezi sa datumom njenog uručenja. Na sam dan kada je nota uručena u Beogradu, francuski ambasador je produžio razgovor sa glavnim podsekretarom u Ministarstvu inostranih poslova - grof Berhtold je i tom prilikom bio u Išlu - o sadržaju note. Ipak baron Makio nije rekao gospodinu Dimenu da će nota biti predata istog popodneva u Beogradu, niti da će biti objavljena u štampi narednog dana.

Čim je u bečkim listovima ujutro 11/24. jul 1914. godine objavljen sadržaj note, koju je baron Gizl predao srpskoj vladi, prijatelje Srbije i mira u Evropi preplavilo je osećanje velikog neraspoloženja. Tek tada je shvaćeno da bi mogle uslediti ozbiljne komplikacije za Evropu, mada se nije verovalo da austrougarska vlada ima nameru da ih izazove. Ovo osećanje potištenosti pojačavali su ton u kome su napisani članci u bečkim listovima, sa izuzetkom listova Die Zeit i Arbeiter Zeitung, kao i demonstracije na ulicama koje su jasno pokazivale da bi rat bio dobrodošlo rešenje - rat protiv Srbije, razume se.

Toga dana, nakon dva ili tri razgovora, shvatio sam da je oružani sukob između Srbije i Dvojne Morahije neizbežan, čak i ukoliko bi Srbija prihvatila sve zahteve sadržane u austrougarskoj noti, od početka do kraja. Stav naroda na ulicama prema poslanstvu bio je takav da sam očekivao čak fizičke napade na članove osoblja.
Francuski ambasador, britanski ambasador kao i ruski otpravnik poslova, bili su mišljenja da korak koji je preduzela Austro-Ugarska treba smatrati ne notom, već ultimatumom. Oni se nisu slagali s formom, sadržajem, a ni s rokom postavljenim u noti; takođe su izjavili da je neprihvatljiva.

Za vreme razgovora s njima o predmetu note istakao sam da će oni delovi u kojima se u noti govori o naređenju Kralja vojsci, o otpuštanju oficira i vladinih zvaničnika, a posebno deo u kojem se govori o saradnji austrougarskih zvaničnika u "Suzbijanju subverzivnog pokreta u Srbiji uperenog protiv teritorijalnog integriteta Monarhije", biti neprihvatljivi, budući da su nespojivi sa dostojanstvom i suverenitetom Srbije. Samo pobednički rat, rekao sam, mogao bi iznuditi prihvatanje uslova koji su toliko ponižavajući za jednu nezavisnu državu.

U odgovoru na njihov upit da li bi možda bilo bolje da se prihvate uslovi i za sada izbegne rat, rekao sam da je austro-ugarska nota koja je u stvari ravna objavi rata Srbiji, formulisana na takav način da, čak i ukoliko bi Srbija bezrezervno prihvatila sve uslove, Austro-Ugarska bi ipak našla izgovor da njena vojska umaršira u Srbiju u bilo koje vreme. Austro-Ugarska je sastavila takvu notu u uverenju da će se sukob ograničiti na Srbiju i Austro-Ugarsku.
Za gospodina Dimena, za ser M. de Bunsena, kao i za ruskog otpravnika poslova, neočekivani karakter note bio je razlog ne samo za iznenađenje već i za veliku uznemirenost, s obzirom na komplikacije za koje su strahovali da bi mogle uslediti. Ruski ambasador, gospodin Šebeko, pre nego što je nota uručena, u više prilika je izjavio svojim kolegama da Rusija ne bi mogla ostati ravnodušna na bilo kakav korak koji bi Austro-Ugarska preduzela, a koji bi imao za cilj ponižavanje Srbije. Takođe je izrazio isto mišljenje i u Balplacu. Otuda strahovanje trojice ambasadora koji su odmah predvideli mogućnost rata između Rusije i Austro-Ugarske.

Dan posle uručenja note, princ Kudačev je posetio grofa Berhtolda da bi razgovarao o toj stvari. U odgovoru na njegovu izjavu da je nota, takva kakva je, neprihvatljiva i da Rusija ne može s ravnodušnošću gledati na ponižavanje Srbije, grof Berhtold je rekao da je Austro-Ugarska bila obavezna da preduzme taj korak s obzirom da je ugroženo i samo njeno postojanje; da ne može da povuče ili izmeni zahteve postavljene u noti, kao i da on smatra da se sporna stvar odnosi samo na Srbiju i Austro-Ugarsku i da nijedna druga sila nema osnova za mešanje.

Odgovor grofa Berhtolda nije ostavljao nikakvih sumnji u pogledu namera Austro-Ugarske da kazni Srbiju silom oružja bez pristanka Evrope. Iz razgovora koje sam u to vreme imao sa ambasadorima Trojne Antante - koji su kako meni tako i osoblju poslanstva u toku celog tog teškog perioda ukazivali svaku moguću ljubaznost i pažnju - činilo se sasvim jasno da je Austro-Ugarska dobila uveravanje, i da se osećala ubeđenom, da će srpsko-austrougarski sukob biti lokalizovan, jer inače ne bi odlučila da uputi notu koja je bez sumnje značila rat. Takođe je bilo jasno da je Austro-Ugarska bila uverena u taj utisak naročito - a možda i jedino - od strane gospodina fon Čirskog, nemačkog ambasadora u Beču.

Gospodin fon Čirski je bio jedini koji je mislio i čak javno izjavljivao da će Rusija ostati mirna dok Austro-Ugarska ne završi svoju kaznenu ekspediciju protiv Srbije. Izjavio je da će ruski ministar inostranih poslova lako staviti pod kontrolu panslaviste kao što je to učinio prethodne godine, kao i da Rusija nije raspoložena da u ovom trenutku otpočinje raspravu o mnogim spornim pitanjima u Evropi i Aziji koja su za nju glavna briga. Prema gospodinu fon Čirskom neophodno je Srbiji dati lekciju. Rusija nema prava da se meša. Što se tiče Nemačke, rekao je, ona je u najpotpunijem smislu reči svesna šta čini kada Austro-Ugarskoj pruža podršku u ovoj stvari.

Ove izjave godpodina fon Čirskog navele su mnoge na mišljenje da Nemačka želi da izazove rat u Evropi na osnovu toga da je bolje voditi rat s Rusijom pre nego što ova završi svoju reorganizaciju vojske, tj. pre proleća 1917. godine. O ovom stanovištu se ranije slobodno raspravljalo i čak pisalo u Beču. "Što se stvar duže odlaže, šanse za uspeh Trojnog saveza će biti sve manje." S druge strane, do mene u Beču stizale su glasine iz najautoritativnijih diplomatskih izvora u Berlinu u smislu da Vilhelmštrase ne odobrava politiku Austrije u ovom pitanju, kao i da je gospodin fon Čirski prekoračio svoje instrukcije.

Ruski ambasador, gospodin Šebeko, po svom povratku iz Petrograda, učinio je sve što je bilo u njegovoj moći da u Balplacu dobije produženje kratkog roka koji je postavljen srpskoj vladi za odgovor na austrougarsku notu, kao i da nađe način koji bi mogao dovesti do razmene mišljenja između Beča i Petrograda povodom pitanja u celini, ali do 13/26. jula, kada smo se sastali, njegovi napori nisu urodili plodom. Iz razgovora koje sam tada vodio s njim shvatio sam da se na austrougarsku notu, po njenom sadržaju i formi, gleda kao na izazov Rusiji, a ne Srbiji, i da Rusija neće dozvolti poniženje Srbije, čak i po cenu rata.

Na dan mog odlaska iz Beča, gospodin Šebeko mi je rekao da, uprkos mnogim velikim teškoćama koje treba prevazići, ima izgleda da se dođe do rešenja kojim bi se mogao izbeći oružani sukob putem razgovora između ruske vlade i grofa Saparija. Međutim, u Beču je preovladalo osećanje potištenosti čim su počeli da se šire izveštaji da će austro-srpski konflikt dovesti do rata između Rusije i Dvojne Monarhije.

broj komentara 0 pošalji komentar