Gučevo – Dolina leševa

Austrijanci su za vreme druge invazije zauzeli sam vrh Gučeva i tu se ukopali. Pod njihovom uraganskom vatrom Srbi su se verali, stopu po stopu, uz istočnu stranu planine, sve dok i njihovi rovovi nisu bili na uzanom grebenu, a onda je, na frontu od šesnaest kilometara, na vrhu divlje planine, vođena ona čudna bitka iznad oblaka.

Naš se drum pretvorio u loš seoski put, prekriven dubokim blatom, a onda u običnu stazu kojom su samo mazge i pešaci mogli da prođu, a koja je vijugala uzbrdo između ogromnih hrastova i jasenova, izgubljena u brzim planinskim potocima i zagušena šipražjem. Sat napornog penjanja doveo nas je na hrbat prve planine, s kojeg smo mogli da vidimo okomiti vrh "Eminove vode", kako su ga Turci nazvali, gde se, ogroman, diže s male ravni koja leži između dva grebena, izvanredan u živom zelenilu mladog lišća, i s velikim sjajnim kvrgama od crnog stenja.

Na visoravni među vrhovima, bele kuće jednog sela bile su upola sakrivene u moru bujnog šljivovog cveta. Prozori na kućama su bili razjapljeni, a vrata su se besciljno klatila tamo-amo.

Iza nekog zida koji nismo mogli da vidimo, ženski glas je pištavo, s histeričnim podvriscima, zavijao monotonu zapevku, naricaljku za mrtvima. Kapetan je pritegao dizgane i glasno povikao – najzad je tanka, mršava žena polako došla kroz voćnjak.

– Imaš li rakije, sestro?
– Imam. – Otišla je i vratila se sa zemljanim ćupom i visokom čašom da iz nje pijemo.
– Koje je ovo mesto?
– Ovo je Bogato selo rakidžija.
– Gde je narod?
– Pomrli su, od pegave groznice (tifusa).

Oboli smo konje dalje kroz zlatnu tišinu, punu teškog mirisa šljiva i zujanja pčela. Naricanje iza nas je utihlo. Ovde se završavao puteljak i dalje je ostala samo planinska staza kojom ne prolazi niko osim lovaca i čopora koza s visokog Gučeva, ali koja je sada bila izbrazdana i opustošena nogama hiljada vojnika i teretom koji je vučen preko stenja i žbunja.

– Ovuda se vojska ispela na Gučevo – rekao je kapetan – a ovi tragovi su od topova koje smo izneli gore. – Pokazao je na visoke Eminove vode, koje su se bile nadnele nad nas. – Ovde konji nisu vredeli ništa, a volovi su padali od umora. Stoga smo ih izvukli ljudskom snagom: po sto dvadeset ljudi na top.

Staza je vijugala uzbrdo, duž padine i preko potoka koji smo pregazili. Ovde je staza prestajala; na drugoj strani se vrh, pun dubokih ožiljaka, dizao skoro vertikalno nekih sto sedamdeset metara. Sjahali smo, uzeli u povodac zadihane brdske konje koji su posrtali, i gazili u cik-cak s jednog na drugo pogodno mesto među kamenje koje se odronjavalo.

– Trebalo im je tri dana da ovamo izvuku topove – jedva je izgovorio zadihani kapetan.
Odmarajući se i pešačeći, a na ravnom i jašući na kratkim rastojanjima, peli smo se kroz šumu grebenom koji se dizao možda još preko trista metara više, po terenu posejanom mesinganim topovskim čaurama, kožnim uzdama, komadima srpskih uniformi i točkovima razbijenih topovskih kara. Svuda po šumi bile su napuštene kolibe pokrivene lišćem i granjem, i zemunice, u kojima je srpska vojska živela dva meseca u snegu.

Nešto više odatle, primetili smo da su niži delovi drveća pokriveni lišćem, ali da su mu vrhovi kao mrtvi; polako, kako smo se peli, osušeni delovi su se spuštali sve niže, dok polovina šume nije pružala uvis mršave, polomljene šilže, jer je užasni grad šrapnela i metaka pokidao vrhove drveća, a onda je naišlo drveće potpuno ogoljeno od grana. Prešli smo dva reda dubokih rovova i izbili na goli vrh Gučeva, koji je takođe nekad bio pod šumom, ali gde sada nije ostalo ničega osim krnjetaka panjeva okovanih blistavim komadom olova.

Na jednoj strani ovog brisanog prostora bili su srpski rovovi, na drugoj austrijski. Jedva ako ih je delilo dvadesetak metara. Ovde-onde oba rova spajala bi se u ogromne jame, dvanaestak metara u krug i petnaestak duboke, na mestima gde ih je neprijatelj podrovao i dinamitom bacio u vazduh.

Teren između rovova bio je preriven u nepravilne gomile zemlje. Pogledavši bolje, videli smo strašnu stvar: iz ovih malih gomila strčali su komadi uniformi, lobanje sa ulepljenom kosom, s kojih su još visile hrpe mesa; bele kosti s natrulim šakama na kraju, krvave kosti koje su virile iz vojničkih čizama. Nad čitavim krajem lebdeo je užasan smrad.

Čopori poludivljih pasa šmugnuli su na ivicu šume; i na tom rastojanju mogli smo da vidimo kako se dva psa otimaju oko nečega što je ležalo poluzakopano na tlu. Bez reči, kapetan je izvukao revolver i opalio. Jedan pas se zateturao i pao trzajući se, a onda ostao ležeći – drugi je, zavijajući, pobegao među drveće. Istog časa se u odgovor sa svih strana iz dubina šume začulo vučje, jezivo zavijanje, i lagano trnulo duž ivice bojišta, kilometrima daleko.

Hodali smo po mrtvima, tako mnogo ih je bilo – ponekad bi nam noge upale u jame trulog mesa, drobeći kosti. Iznenada su se otvarale rupe koje su vodile duboko unutra i po kojima je vrilo od sivih crva. Većina leševa bila je pokrivena samo tankim slojem zemlje, koju je delimično sprala kiša – a mnogi nisu uopšte bili sahranjeni.

Gomile Austrijanaca ležale su onako kako su pale u očajničkom jurišu, natrpane po zemlji u položajima punog pokreta. Među njima su bili Srbi. Na jednom mestu polupojedeni skeleti jednog Austrijanca i jednog Srbina bili su spleteni, ruku i nogu obavijenih jedan oko drugog u samrtničkom grču koji ni sada nije mogao da bude razdvojen. Iza austrijskih linija bila je barikada od bodljikave žice, značajna za duh ljudi prikovanih u ovoj samrtnoj zamci – jer to su bili većinom Srbi iz austrijskih slovenskih provincija, uperenim revolverima naterani da se bore protiv svoje braće.

Punih devet kilometara dužinom vrha Gučeva mrtvi su bili tako naslagani –- deset hiljada njih, rekao je kapetan. Odavde smo mogli da vidimo šezdeset kilometara u krug – zelene planine Bosne preko srebrne Drine, mala bela sela i ravne puteve, površine njiva, zelene i žute od mladog žita i smeđe od oranja, i kule i svetle kuće austrijskog Zvornika kako svetlucaju među drvećem na zavijutku reke; na jug, u dugoj liniji, kao u pokretu, toliko su izgledali živi, dizali su se i lomili udaljeni visovi Gučeva, duž kojih je vijugao, dokle je oko dopiralo, dvostruki red rovova i zlokobni prostor među njima...

Jahali smo kroz voćnjake otežale od behara, kroz velike šume hrastova, breza i rascvetalih kestenova, pod visokim šumovitim vrhovima, čije su se padine lomile u stotine talasavih planinskih livada što su se presijavale na suncu kao svila. Odasvud su iz grotla tekli izvori, a bistri potočići se rušili niz klisure zagušene zelenilom, sa Gučeva, koje su Turci zvali "Planinom voda" – sa Gučeva, natopljenog sagnjilim mrtvima.

Sav ovaj deo Srbije napajao se izvorima sa Gučeva; na drugoj strani, oni su tekli u Drinu, otuda u Savu i Dunav kroz krajeve u kojima su milioni pili ovu vodu, njome se prali i u njoj ribarili. Za Crno more tekao je otrov Gučeva...

Preuzeto iz knjige Ratomira Damjanovića Raspeće Srbije, Itaka, Beograd, 2014.

Beleška o autoru
Džon Rid (1887–1920) je američki publicista i pisac, autor poznatog svedočanstva o Oktobarskoj revoluciji "Deset dana koji su potresli svet". Autor je i knjige "Rat u Srbiji 1915". Rid je kao dopisnik njujorškog lista The Metropolitan Magazine boravio u Srbiji od aprila do oktobra 1915. godine.

broj komentara 8 pošalji komentar
(ponedeljak, 15. sep 2014, 01:27)
][ [neregistrovani]

][

Страхота.


Почивајте у миру Јунаци Наши.


][
][

(nedelja, 14. sep 2014, 16:58)
anonymous [neregistrovani]

ma nemoj te molim vas

srpski narod je mucen I izmucen od halapljivih ideja elita .U dva svetska rata 30% mrtvih a cemu da bi se gradila Jugoslavija I gde nam je sad kraljevina .Da nismo usli u te sukobe danas bi nas bar bilo 15 miliona .Neke usijane glave nikad da se olade.To je to.

(nedelja, 14. sep 2014, 14:51)
anonymous [neregistrovani]

dd

Uniforma se menja i iz prakticnih razloga. Svi koji misle da je sve u izgledu uniforme grese. Ne radi se o uniformama, radi se o nasim ljudima koji ih nose!

(nedelja, 14. sep 2014, 14:42)
anonymous [neregistrovani]

Dedina prica

Iz Koviljace sam.Dok sam bio mali deda koji je bio Solunac,ranjen i zbrinut na Krfu mi je pricao da je po zavrsetku rata po naredjenju princa A.karadjordjevica u kosturnici na vrhu Guceva sahranjene kosti i nasih i austrougarskih vojnika uz princevo objasnjenje neka braca bar sada zajedno pocivaju u miru i slava im.

(nedelja, 14. sep 2014, 14:11)
anonymous [neregistrovani]

RE: Svesti se srbine

Od onog momenta kada se Sajkaca zamenila za novu neku kapu,sve se promenilo pa i sami moral srpskog vojnika.Nazalasot prisvajamo vrlo lako nove a zanemarimo svoje olicenje i nosnju.

(nedelja, 14. sep 2014, 09:18)
Жаровит [neregistrovani]

Србине освести се!

Наше жртве су залог да се даснас боримо за Отаџбину из петних жила!

Војска Србије би требала да врати бар део униформи са мотивима униформи из ранијих ослободилачких времена српске војске која се борила за спас Србадије-Отаџбине!!!

(nedelja, 14. sep 2014, 08:42)
anonymous [neregistrovani]

Баш тако

Да моги ти силни јунаци да виде своје потомке данас, ужаснули би се. Нека им је слава и вечна хвала, али такви се овде више не рађају (на жалост).

(nedelja, 14. sep 2014, 08:11)
anonymous [neregistrovani]

--

da mogu da vide za koga i zbog cega su se borili.. i na sta danas lici srbija..