Regent Aleksandar – Kako mogu vojnici, tako ću i ja

Uz vojnike je bio u bitkama na Ceru i Kolubari, sa njima je delio težinu Albanske golgote, bodrio ih je tokom reorganizacije i oporavka na Krfu, pregovarao sa saveznicima i, konačno, komandovao završnim operacijama na Solunskom frontu.

Zaboravljeni vrhovni komandant

Obeležavanje veka od početka i završetka Velikog rata u dobrom delu domaće javnosti često je prolazilo bez pominjanja imena vrhovnog komandanta srpske vojske – regenta Aleksandra Karađorđevića, potonjeg kralja držve SHS i Jugoslavije.

Razlozi za takvu depersonalizaciju Vrhove komande plod su ili nemara ili naknadnog učitavanja navodne Aleksandrove odgovornosti za stvaranje državne zajednice koja se devedesetih godina raspala. Pri tome se redovno zanemaruje istorijski kontekst u kome je Karađorđević delovao i stvarne mogućnosti koje su mu 1918. godine stajale na raspolaganju. No to je već tema koja se mora prepustiti kvalifikovanoj analizi istoričara.

Ovde nam je namera da, prema knjizi "Aleksandar I – Viteški kralj" Dušana Bapca, podsetimo na nepravedno zaboravljenu ulog vrhovnog komandanta srpske vojske u njenim najslavnijim danima.

Aleksandar I Karađorđević je rođen na Cetinju 16. decembra 1888. godine. Deda po majci bio mu je crnogorski kralj Nikola I Petrović, a kum na krštenju, preko izaslanika, ruski car Nikola II. U Crnoj Gori je proveo detinjstvo, a školovao se u Ženevi i Sankt Peterburgu, a zatim i u Beogradu, kad je njegov otac, kralj Petar I, došao na srpski presto 1903. godine.

Pošto se njegov stariji brat, princ Đorđe, odrekao prava nasledstva prestola, Aleksandar je postao prestolonaslednik. Kralj Petar I, iznemogao i ostareo, preneo je kraljevsku vlast na Aleksandra 11. juna 1914. godine. Tom prilikom izdao je ukaz: "Mome dragome Narodu, Pošto sam bolešću sprečen neko vreme vršiti svoju Kraljevsku Vlast, to naređujem da na osnovu čl. 69. Ustava, dok traje Moje lečenje, u ime Moje vlada Prestolonaslednik Aleksandar."

Aleksandar je postao regent, a istovremeno i vrhovni komandant srpske vojske. Zbog događaja koji su usledili, njegov položaj bio je veoma težak, a svaki potez je bio sudbonosan. Prvi izazov te vrste za njega bio je austrougarski ultimatum.

S jedne strane je bio svestan iscrpljenosti naroda i države u prethodnim ratovima kao i svih opasnosti sukoba sa jednom velesilom. Na drugoj strani, morao da je vodi računa o ugledu i integritetu države.

U tim teškim trenucima obratio se ruskom caru sa molbom da "primi učešće u sudbini Srbije". Car mu je odgovorio da može da bude uveren da Rusija neće napustiti Srbiju, što je dalo moralnu snagu da se istraje u odbrani vitalnih interesa koje je Austrougarska ugrožavala.

Pošto je srpska vojska bila prinuđena da se ponovo upusti u rat, vrhovni komandant, prestolonaslednik Aleksandar 22. jula 1914. godine u Kragujevcu izdaje sledeću naredbu: "Na svetu nema svetije dužnosti nego što je odbrana svoje domovine, svoje nacije i vere, odbrana svoga ognjišta, svojih starih i nejakih. Stoga, s verom u Boga, u njegovu pravdu i milost, pođimo napred uvereni u pobedu i ukrasimo naše zastave novim lovorikama, jer je na tim zastavama Proviđenje ispisalo danas jasnije nego ikad naš ratni poklič: U boj za Slobodu i Nezavisnost Srpskog Naroda! Živela Srbija! Živela Moja dična Vojska!"

Od armijskog komandanta do vrhovnog zapovednika 

Tokom balkanskih ratova prestolonaslednik Aleksandar je bio armijski komandant, ali sada se našao u drugačijem položaju. Preuzeo je komandu nad kompletnom vojskom i uzeo je učešće u donošenju odluka za sudbonosne operacije.

Na početku rata, nadmoćni neprijatelj je napao preko Drine i Save ka Valjevu. Počela je četvorodnevna bitka na Ceru (15. avgust 1914), a dve austrougarske armije bile su potučene do nogu i proterane iz Srbije. Pobeda srpske vojske odjeknula je Evropom i naišla na divljenje celog sveta.

U tim danima krize, prestolonaslednik Aleksandar je, ne prezajući od opasnosti, svuda stizao da obodri i podigne duh premorenih boraca. Brinuo se da trupe budu snabdevene municijom i ostalim sredstvima i neumorno je leteo s jednog kraja bojišta na drugo, pojavljujući se tamo gde je najkritičnije.

Međutim, u mesecima nakon teške bitke, snaga srpske vojske počela je da popušta, i bila je prinuđena da se povuče u unutrašnjost zemlje, ka Rudniku i Kosmaju. Vojska je popunila proređene redove i snabdela se artiljerijskom municijom. Nakon što je Aleksandar naredio – "Ni stope više naše zemlje neprijatelju – Napred u pobedu!", 3. decembra počela je čuvena Kolubarska bitka, gde je po drugi put potučena znatno nadmoćnija austrougarska vojska.

Beograd i Šabac su oslobođeni 14. decembra, a dan kasnije, kralj Petar i prestolonaslednik Aleksandar pobedonosno ulaze u oslobođenu prestonicu. Vrhovni komandant je posle velike pobede odao vidno priznanje vojnicima i starešinama: "Vi ste potukli četiri neprijateljska korpusa, zabeležili ste silne trofeje i u dosadašnji venac vaših pobeda upisali ste i slave pobede na Ovčaru i Kablaru, na Suvoboru i Maljenu, na Kosmaju, Ljigu, Kolubari... Otadžbina će vam biti blagodarna, a Ja sam gord, što sam na čelu vašem i mome uzvišenom Ocu mogu podneti još jedan sjajan podvig njegovih dičnih sokolova."

Ruska i francuska odlikovanja 

Nakon velikih pobeda srpske vojske, ruski car je Aleksandra odlikovao najvišim ordenom za hrabrost, Ordenom Svetog Gregorija IV stepena (18. septembra). Naredne godine francuski general Po mu je uručio najveće francusko ratno odlikovanje, Vojnu medalju, a Velika Britanija ga je odlikovala Ordenom kupatila (vojna grupa).

Ipak, Srbija je bila tek na početku velikih teškoća pred kojima su se našli vojska i narod. Na jesen 1915. godine, nemačke i austrougarske snage, grupisane u Banatu i Sremu, prešle su preko Dunava i Save i upale u Srbiju. Istovremeno, Bugarska je napala s leđa. Srbija je bila opkoljena s nekoliko strana, a saveznička pomoć je zakasnila.

U tim teškim danima, vrhovni komandant Aleksandar je obilazio vojnike, dolazio na krizna mesta, i delom, zahvaljujući tome, vojska nije zapala u rasulo, već se u redu povlačila. Srpska vojska, sa delom naroda, bila je prinuđena da krene preko teško prohodne Albanije. Tokom Albanske golgote, nadu i veru u krajnji uspeh narodu je ulio prestolonaslenik Aleksandar, koji ga ni u najtežim momentima nije ostavio. Delio je s vojnicima sve nevolje, sva stradanja i sva iskušenja i to ga je činilo velikim u očima boraca.

Na taj način on je bodrio duh i ulivao poverenje i srčanost da se u patnjama istraje do kraja. Ni teška bolest, koja ga je snašla na putu, nije ga odvojila od onih s kojima je delio prethodne slave i trijumfe.

Sve vreme Aleksandar urgira kod saveznika za pomoć srpskoj vojsci i narodu. Slao je pisma predsedniku Francuske Remonu Poenkareu i ruskom caru Nikoli II.

"Ja ću biti poslednji koji napušta Otadžbinu" 

Vojnike nije napuštao ni kada je stigao do albanske obale. Jednom prilikom, francuski izaslanik, general Mondezir, saopštio je prestolonasledniku Aleksandru da je za njega prispeo torpiljer (ratni brod), da ga prebaci na italijansku obalu i spase opasnosti od neprijateljske avijacije koja je bombardovala pristaništa u albanskom primorju. Međutim, prestolonaslednik je to odbio rečima: "Ja ću ovde ostati da pratim ukrcavanje trupa i izbeglica. I kad poslednji moj vojnik bude ukrcan, onda će doći red i na Mene. Tada ću se Ja krenuti – pre ne. Ja ću biti poslednji koji napušta Otadžbinu."

To je još jedan primer reči koje su dale volju vojnicima da istraju na teškom putu.

Kada su sve izbeglice i određeni deo trupa prebačeni brodovima iz pristaništa Svetog Jovana Medovskog, a ostatak vojske upućen peške ka Draču, Aleksandar, koji je bio još uvek bolestan, trebalo je da se preveze brodom iz Svetog Jovana u Drač, odakle bi pratio prebacivanje ostalih trupa na Krf. Predviđeno je da s njim, na istom brodu, bude crnogorski kralj Nikola I sa sinom, kraljevićem Petrom.

Kada je u toku prevoza motornim čamcem saznao od italijanskog kapetana da je dobio naređenje od svoje vlade da ih preveze u Brindizi, Aleksandar je kategorički naredio da ga čamac vrati i iskrca ponovo na obalu. Napori kralja Nikole da ga odvrati od te ideje nisu urodili plodom a prestolonaslednik je opet vezao svoju sudbinu za sudbinu vojske.

Iako ozbiljno bolestan, krenuo je teško prohodnim putem, kroz albanske močvare, od Lješa do Drača. Kada je upozoren da se na mnogim mestima može preći samo preko leševa konja u blatu, odgovorio je: "Kako mogu vojnici, tako ću i ja." Na ponovno navaljivanje dva saputnika iz svite da promeni odluku, kaže: "Gospodo, ja vas obojicu dobro razumem. Vi ste oženjeni i imate svoje porodice, za koje je vaš život dragocen. Ja vas zato oslobađam vaših dužnosti. Idite kuda god hoćete, a ja ostajem sa mojom vojskom."

Veliki deo puta, prestolonaslednika su, bolesnog, preneli u nosilima njegovi gardisti, a na najopasnijem, glibovitom mestu, na leđima ga je preneo saputnik iz njegove svite.

Zasluga za stvaranje i održavanje Solunskog fronta 

Kada je u januaru i februaru 1916. godine srpska vojska prebačena na Krf, počeo je oporavak i osveženje trupa. Vrhovni komandant je tih dana neprekidno obilazio vojnike i brinuo se da budu snabdeveni svime što im treba. Njegova lična briga vojnicima i starešinama davala je mnogo snage i energije, kao i nadu u bolje dane.

Istovremeno, Aleksandar je brinuo i o budućim operacijama. Dvanaestog marta 1916. godine uputio je Ratnoj konferenciji delegata savezničkih vojski u Šantijiju memorandum o reorganizaciji i naoružanju srpske vojske i o potrebi održanja Solunskog fronta i njegovog pojačavanja sa 500.000 savezničkih vojnika. Nakon toga odlazio je u posete šefovima savezničkih država i uglednim političarima koje je pridobio na srpsku stranu. U Parizu i Londonu je svečano primljen. Francuska i engleska javnost izrazile su počast komandantu tada već čuvene srpske vojske koju nije slomila ni Albanska golgota.

Prilikom posete Francuskoj, odlikovan je Ratnim krstom sa bronzanom palminom granom, a u Londonu Kraljevskim viktorijanskim lancem.

Prestolonasledniku Aleksandru pripada velika zasluga za stvaranje i održavanje Solunskog fronta, na kojem su srpske snage odigrale važnu ulogu. Postignuti su uspesi kod Bitolja, u Gorničevskoj bici, kod Kajmakčalana... Da bi ostavio trajan pomen na požrtvovanje svojih boraca koji su izginuli u Kajmakčalanskoj bici, Aleksandar je naredio da se na vrhu Kajmakčalana podigne spomen-kapela.

Kada je Bitolj oslobođen, prestolonaslednik Aleksandar se obratio vojnicima: "Bog je hteo da svi vaši napori i viteški podvizi budu krunisani sjajnim uspehom. Naš gordi Bitolj, ponos i slava naša, u našim je rukama. Vaša vernost, požrtvovanje i nepokolebljiva volja za pobedom slomili su najtvrđe položaje i sve očajne otpore neprijatelja. Vaše su zastave okićene novim lovorikama i vaša je slava ponovo odjeknula širom celog sveta. Čestitajući vam na svim dobivenim pobedama, Ja vam, junaci Moji, izjavljujem Svoje potpuno zadovoljstvo i kličem: Da živi Moja mila i junačka Vojska!"

Sve te odsudne borbe vrhovni komandant je pratio na samom bojnom polju izlažući se uvek i sam opasnosti, dajući time podstreka starešinama i trupama. Njegove osmatračnice na frontu I, II i III armije bile su uvek u dometu neprijateljske vatre, kao i njegov bivak na Jelaku, gde je provodio najveći deo vremena.

Tokom zatišja je neumornim nastojanjima kod savezničkih vlada izdejstvovao odluku o pojačanju Solunskog fronta dovoljnim snagama savezničkih vojski i da se stvore uslovi za delimičnu smenu i odmor srpskih trupa.

Devetog juna 1918. godine za komandanta savezničkih snaga na Solunskom frontu je postavljen Franše d'Epere, kada su i počele pripreme za konačan proboj fronta. Tokom tih priprema, prestolonaslednik Aleksandar je neprekidno obilazio front, svoje i savezničke vojnike. Proučavao je do detalja rad svih trupa. Naročito je pažnju posvetio srpskoj vojsci, među kojom je i samim svojim prisustvom podizao duh.

Kada su počele borbe, srpski vojnici, koji su imali veliku želju da se vrate u otadžbinu, postizali su ogromne uspehe i nije ih bilo lako zadržati. Do 19. septembra trupe I i II armije izvršile su prodor u neprijateljskom rasporedu oko 50 kilometara po dubini. Na taj način bile su ugrožene bugarska armija kod Dorjana i nemačko-bugarska armija kod Bitolja. Međutim, napad koji su izvršile englesko-grčke trupe kod Dorjana je propao. Zbog toga se srpska vojska našla u opasnom položaju bez podrške sa oba krila.

Na Bukoviku, u Štabu vrhovne komande, u noći između 19. i 20. septembra vladala je ozbiljna i svečana tišina. Vrhovni komandant i ostalo rukovodstvo morali su da donesu važnu odluku: ostati na osvojenim položajima i preći u odbranu ili produžiti ofanzivu uprkos opasnosti koja je pretila vojsci.

Prestolonaslednik Aleksandar, kao najodgovorniji, donosi odluku: "Jeste, nije nam lako, ali je neprijatelju još gore" i izdaje naredbu: "Napred, u slavu ili u smrt!" Uskoro srpska vojska zauzima Gradsko, Štip, Kočane i nastavlja na srpsko-bugarskoj granici. Udeo srpske vojske u proboju Solunskog fronta bio je ogroman.

Kralj Petar o Aleksandru 

Odajući presolonasledniku Aleksandru priznanje za izvanredne zasluge u ratu, kralj Petar I Oslobodilac, na predlog Srpske kraljevske vlade, posle zaključenog primirja sa Bugarskom 30. septembra 1918. godine, proizveo ga je u čin generala.

Tom prilikom napisao je pismo u kojem je naveo: "Njegovo Visočanstvo Kraljević Aleksandar, vršenjem svojih dužnosti u novim ratovima 1912-13. godine, protiv Turaka i Bugara, zauzeo je u najslavnijem periodu narodne istorije mesto vođe i junaka, koji svojim vrlinama oličava sadašnjost i budućnost našega naroda".

Kralj napominje da je pod Aleksandrom vođstvom srpska vojska dostigla vrhunac svoje slave i ističe njegovu predanst i volju.

"Pri prolasku kroz Albaniju, oboleo, operisan, On je preleteo preko ledenih hrbata albanskih, ne misleći na sebe. Njegova mladost, Njegova ljubav prema srpskom narodu i Njegovoj vojsci, ne samo što je oživela duhove već je davala primer energije i beskrajne nade i srećan ishod ove ispolinske borbe. Umesto da potraži leka i kratkog odmora i oporavljenja", napisao je kralj Petar.

Ne zaboravlja ni da je prestolonaslednik u Evropi, među saveznicima, neumerno tražio pojačanje kako bi se srpska vojska oporavila.

"Ovolika dela slavna i velika, koja su ime Srbinovo digla do Olimpiske visine u očima hrabrih vojsaka naših saveznika i celog sveta, u kojima vojska i njen Vođ dopunjuju jedinstven ep, koji je svetska istorija zabeležila kao klasičan primer za podražavanje narodima koji ljube slobodu i nezavisnost, ispunjuju Moje srce Vladaoca i Oca neizmernom zahvalnošću. Ja želim da dadem izraza zahvalnosti i narodu i vojsci, podarujući njihovom junačkom Vođi, Njegovom Visočanstvu Kraljeviđu Aleksandru čin đenerala", zaključio je kralj Petar. 

Knjiga "Aleksandar I – viteški kralj" izašla je u izdanju "Evrobuka" 

broj komentara 22 pošalji komentar
(ponedeljak, 29. okt 2018, 11:21) - anonymous [neregistrovani]

@Ре: И онда је...

Управо због таквог погрешног схватања критике краља Александра људи упућују такве коментаре. Нико не критикује Југославију као идеју или концепт, па чак ни као појам државе. Оно што људи критикују јесте веома лоше вођење политике те земље, што се одразило према Србима. Сву кривицу сваљујете на СФРЈ, а не гледате да је СФРЈ настала из лоше политике Краљевине Југославије, те и краља Александра. Нико не може да оспори да је економска ситуација била изузетно лоша, да се администрација и политички кадар трошио на међупартијске сукобе, уместо да се земља развија, посебно новоослобођене територије од Османлија где су грешке прављене још од времена Краљевине Србије. То су критиковали многи, па и Арчибалд Рајс. Сви напори су преусмерени били на југословенство, све организације окретане са просрпских на пројугословенске, попут Соколова - и српски национални интерес уместо да буде раздвојен од других, као што су га Хрвати раздвојили, нестао је и утопио се у Југославију. Због тога имамо комунистичке покрете који су букнули на многим сиромашним територијама, за време Другог светског рата. Слободан Јовановић, Милан Стојадиновић и други које је неко већ спомињао, сви су увидели кључну грешку краља Александра да му је изостало подела на Бановине Србију, Хрватску и Словенију. И пак, из Београда су Соколска друштва по Боки преусмерена на југословенска, а Српска штампарија у Дубровнику је била угашена. Резултати говоре све. Лоша економија, окретање српских територија од Београда, бујање комунизма - то су последице лоше управе за време краљевине Југославије. И СФРЈ тек онда долази, као последица тога. Будимо објективни. Постоје врлине који су многи истицали, али постоје и велике и кључне мане. Недостатак српске националне политике у кључном моменту, као и лоше економије преусмерене ка пољопривреди, јесу управо највеће мане краља Александра и власти за време Краљевине СХС/Југославије. А не формирање Југославије као државе, што је било неминовно.

(ponedeljak, 29. okt 2018, 01:12) - anonymous [neregistrovani]

Ре: Далеко је он од великог

То што је неко наводно српски националиста, не представља никакву предност у очима Српских родољуба. Национализам је једно, а родољубље друго.
А иначе, о каквом ти то понашању Његовог Краљевског Величанства говориш??? И то понашање због којег се развила мржња тзв. југословена према Србима...?
Да није у питању Букурешки мировни договор и то што Северно-македонци нису добили државу на послужавнику?

(nedelja, 28. okt 2018, 22:56) - Re: Daleko je on... [neregistrovani]

Re: Daleko je on...

Srpski nacionalisto, Stepinac je u srpsku vojsku stupio 6. decembra 1918. godine i to kao italijanski zarobljenik. U to veme borbe na Solunskom frontu su već bile završene. Zato, uporedi malo datume šta se i kada odigralo u Velikom ratu pa onda sedi da pišeš komentare.

(nedelja, 28. okt 2018, 18:35) - anonymous [neregistrovani]

Далеко је он од великог

@@Nas veliki Aleksandar.

Чак није ни имао заслуге које му се приписују у тексту. Чак је и фактофграфија искривљена, а неки догађаји потпуно нетачно приказани. Иако сам српски националиста, све се чешће питам да ли је у корену и данашње мржње "југословена" према Србима понашање краља Александра, поготово после рата. Моје запрепашћење је изазвало сазнање да је рецимо Алојзије Степинац, као млади калтолички клерик, био добровољац из Хрватске и заједно се раме уз раме са српским друговима борио у солунским рововима и учествовао у борбама до ослобођења. Да би касније постао то што је постао и то за врло кратко време. И каква је незахвална судбина задесила војводе Путника или Мишића који су још у рату пали у немилост краља Александра. Ето моје скромно мишљење, а не да се само објављују необјективне похвале овој контроверзној историјској личности.

(nedelja, 28. okt 2018, 17:22) - anonymous [neregistrovani]

@Nas veliki Aleksandar...

On jeste bio veliki vladar ali ne mozemo odlaziti u drugu krajnost i zanemarivati veoma lose politicke poteze koje je ucinio, a koje je neko navodio dole. Ne postoje izgovori za losu ekonomiju i trosenje snage na medjupartijske sukobe. Ne postoje izgovori za nedostatak njegovog zalaganja i organizovanja drzavne administracije. Lako je reci "danas nam je lako", ali ovde se radi o stvarima koje su bile uocljive tad i vidljive tad. Veliki vladar jeste bio, ali najveci nije sigurno. I malo je bezobzirno reci da je on najbolje mogao da vodi vlast, kada to ocito nije radio. Sta cemo sa Stojadinovicem, koji nije bio kralj, ali je daleko bolje zaveo red u finansijama i dotakao se pravih problema? Sta cemo sa Slobodanom Jovanovicem koji je mnogo bolje uvideo resavanje problema koji je Jugoslavija imala od samog pocetka, vezan za Hrvate? Pristrasnost je velicati odredjenu licnost, a potpuno zanemarivati njegove mane. Treba da budemo nepristrasni, jer samo objektivni pogled na neku licnost, analiza i njegovih vrlina i njegovih mana, nam moze pomoci u buducnosti, a i smatram da je to daleko vece postovanje te licnosti, nego hvaljenje u nebesa koje nam daje nerealan pogled na njega, a ne kakav je on stvarno bio.

(nedelja, 28. okt 2018, 16:51) - Моравац [neregistrovani]

Југословенски а не српски краљ

Да су му војници били важни не би после рата ратни војни инвалиди ,солунски борци , сакати и гладни просили испод моста у Београду - испод моста који је носио име баш краља Александра .
Био је југословенски краљ а не српски.
Укинуо је државу Србију , увео српски народ у државу Југославију у којој су Срби постали мањина (!) јер је у тој држави ,вештачкој творевини , свих осталих укупно било више него Срба и сви су били против Срба ,што су на најкрвавији начин показали чим им се указала историјска прилика - и 1941. и 1991. године !
Последњи СРПСКИ краљ је био краљ Петар I Kарађорђевић ,велика историјска личност и велики човек .

(nedelja, 28. okt 2018, 16:48) - Glas razuma [neregistrovani]

Nas veliki Aleksandar...

Mozda iz danasnje perspektive zaista izgleda da je bila greska stvarati Jugoslaviju, ali iz onog vremena u kome je Aleksandar ziveo, to je bio veliki iskorak i istorijska prilika za konacnim ujedinjenjem svih Srba i to u trenutku kad je Srbija bila jaka, slavna i popularna. Tacno je i to da posleratna i mirnodopska politika Kralja Aleksandra mozda nije bila tako uspesna kao ona ratna, ali pravi lom i raspad Kraljevine Jugoslavije krece vec od atentata i smrti Kralja Aleksandra. Pitanje je kako bi se drugi svetski rat kod nas odigrao da je Aleksandar bio ziv 1941.? Sigurno bi se stvari na terenu drugacije odvijale i sa Aleksandrom umesto sa Titom na celu. Ne bi on dozvolio da zlocinci i gubitnici tog rata pred kraj presvuku uniforme i prodju nekaznjeno. Ubedjen sam da bi posle 1945. Jugoslavija sa Aleksandrom na celu krenula boljim, racionalnijim i mudrijim putem. Upravo zbog toga bio je smetnja dusmanima, koji su ga zato i ubili... on je bio tvorac i kreator Jugoslavije i niko ne bi bio bolji u vodjenju te drzave, koju je on osecao u dusu. Ne smemo biti nepravedni prema tom nasem velikom drzavniku, mozda i najvecim kojeg smo ikada imali, jer lako le kritikovati iz pozicije 100 godina kasnije, vec stvari treba gledati onako kako su one tada mogle biti sagledavane, bez tog naseg znanja sta je sve usledilo 100 godina kasnije. I onda se mirne savesti moze reci Aleksandar I Karadjordjevic je bio pozitivan i jedan od nasih najvecih vladara ikada.

(nedelja, 28. okt 2018, 15:44) - anonymous [neregistrovani]

Ре: И онда је..

Осетио сам крајњу и неодложну потребу да реплицирам на Ваш коментар, као и свима онима који деле Ваше мишљење.
Потпуно је неумесно и нестручно повезивати Краљевину Југославију са развојем ситуације уочи и после распада СФРЈ.
Краљевина Југославија је настала идеалним спајањем територија између којих је постојала изразита кохезија, територија са становништвом изузетно високог степена сродности и заједничких интереса у већини аспеката. Стварањем Краљевине Југославије Српски народ није ништа изгубио, већ је остварио један велики корак напред у сваком погледу. Прогрес несхватљив и потпуно неочекиван за Балкан. Управо је тај прогрес изазвао бес и неконтролирану реакцију недобронамерних супарника, којих увек и свуда има, а који су у овом случају себи створили војску од примитивних и полуобразованих националиста и шовиниста.
Насупрот томе, СФРЈ је деструктивна креација од самог свог почетка, створена на темељима анархистичке идеологије саможивног национализма, ксенофобије и посебно мржње према свему што је израз Српског идентитета, а све то заоденуто у лукаво смишљену демагогију апсурдног братства и јединства. На велику жалост, највећи протагонисти те злехуде идеологије били су пре свега Српски анархисти, синдикалисти и лењинисти, социјал-демократи...којима је било најважније уништити Краљевину, па макар на тај начин уништили и Србију. Такви "мудри револуционари" лако су нашли "браћу" свуда наоколо - на Балкану, у Европи, па чак и преко океана.

(nedelja, 28. okt 2018, 14:58) - Re: I onda je... [neregistrovani]

Re: I onda je...

Nije on ”upropastio sve” nego oni koji su prvo prisvojili njegovo delo, predstavljali se kao da su oni napravili Jugoslaviju a onda je i uništili. A ti prijatelju priseti se ko bi to mogao biti. Seti se i šta je Aleksandar srpsko uneo u tu Jugoslaviju a šta su njegovi današnji kritičari iz nje za Srbiju izneli kada se Jugoslavija raspala.

(nedelja, 28. okt 2018, 14:00) - anonymous [neregistrovani]

И онда је..

..направио Југославију и све упропастио.

Zaboravljeni vrhovni komandant

Obeležavanje veka od početka i završetka Velikog rata u dobrom delu domaće javnosti često je prolazilo bez pominjanja imena vrhovnog komandanta srpske vojske – regenta Aleksandra Karađorđevića, potonjeg kralja držve SHS i Jugoslavije.

Razlozi za takvu depersonalizaciju Vrhove komande plod su ili nemara ili naknadnog učitavanja navodne Aleksandrove odgovornosti za stvaranje državne zajednice koja se devedesetih godina raspala. Pri tome se redovno zanemaruje istorijski kontekst u kome je Karađorđević delovao i stvarne mogućnosti koje su mu 1918. godine stajale na raspolaganju. No to je već tema koja se mora prepustiti kvalifikovanoj analizi istoričara.

Ovde nam je namera da, prema knjizi "Aleksandar I – Viteški kralj" Dušana Bapca, podsetimo na nepravedno zaboravljenu ulog vrhovnog komandanta srpske vojske u njenim najslavnijim danima.