Napred u otadžbinu!

"Treba drsko prodirati, bez počinka do krajnjih granica mogućnosti, ljudske i konjske snage." Tako je glasilo naređenje Vrhovne komande na Solunskom frontu za 15. septembar 1918. godine – dan koji će ući u srpsku istoriju.

Udar sa Solunskog fronta saveznici su počeli temeljno da pripremaju od juna 1918. godine. Novi glavnokomandujući, general Franše d'Epere, prihvatio je predlog srpske Vrhovne komande za opštu ofanzivu i proboj na sektoru srpskog fronta.

Ovome je prethodilo savetovanje D'Eperea sa regentom Aleksandrom i srpskim generalima 29. i 30. juna. Tada je odlučeno da Srbi pokušaju proboj na sektoru Dobro Polje – Veternik – Kozjak. "Daćemo vam sve što vam treba i svojski ćemo vas pomoći", obećao je glavnokomandujući. Pripreme su trajale više od dva meseca, a pored dotura hrane i ratnog materijala, pravljeni su putevi, pa čak i aerodrom.

Na liniji fronta Centralne sile imale su oko 626.000 vojnika, 1.400 topova i 80 aviona. Naspram je bilo 185.000 francuskih, 140.000 srpskih (od toga 20.000 dobrovoljaca), 135.000 grčkih, 120.000 britanskih i 42.000 italijanskih vojnika.

Topova je bilo 1.800 i 200 aviona. Dakle, ukupno 625.000 ljudi, uz premoć u artiljeriji i avionima. Načelnik štaba srpske Vrhovne komande bio je vojvoda Živojin Mišić, komandant Prve armije general Petar Bojović, komandant Druge armije vojvoda Stepa Stepanović.

U naredbi generala Franše d'Eperea stajalo je da artiljerijska priprema na celom frontu počne 14. septembra, da pešadijski napad Srba krene 15. septembra, a Francuza 24. septembra.

Srpska Vrhovna komanda, svesna trenutka, naredila je: "Svi komandanti, komandiri i vojnici treba da budu nošeni idejom; od brzine prodiranja zavisi ceo uspeh ofanzive /.../ treba drsko prodirati, bez počinka do krajnjih granica mogućnosti, ljudske i konjske snage /.../ Sa nepokolebljivom voljom i nadom u Boga, junaci, napred u Otadžbinu!"

U zakazani dan i čas, 14. septembra u zoru otpočela je uraganska vatra iz svih savezničkih topova na frontu od Ohridskog jezera do Egejskog mora. Ta artiljerijska priprema, kao i dejstva avijacije, trajala su ceo dan i noć, a 15. septembra u 5.30 časova, počeo je pešadijski napad srpske Druge armije.

Bugarski otpor bio je jak, mestimično je dolazilo do borbi na bajonet. Ipak, snažnim dejstvima Šumadijske, Timočke i Jugoslovenske diviziji probijen je glavni neprijateljski deo fronta Veternik – Dobro Polje. U toku noći 15/16. Dunavska i Drinska divizija zauzele su važan položaj Soko.

Drugog dana, 16. septembra, nastavljene su borbe. Na potezu su bile Timočka i Jugoslovenska divizija. Posle borbi dugih 16 časova, Jugoslovenska divizija je osvojila Kozjak, čime je omogućeno prodiranje u Tikvešku kotlinu.

I trećeg dana srpske divizije su nastavile uspešne operacije. Rezultat na kraju trećeg dana bio je: u neprijateljskom frontu napravljena je breša široka 30 i duboka 15 kilometara. Ovo je postignuto u sadejstvu sa francuskom teškom artiljerijom, avijacijom i francuskom 122. divizijom.

Osamnaestog septembra britansko-grčke trupe napale su neprijateljske položaje kod Dojranskog jezera. I pored početnog uspeha, nisu pomerili Bugare, a imali su oko 7.000 izbačenih iz stroja. Ovaj neuspeh umalo nije prouzrokovao odluku o obustavljanju savezničke ofanzive. Na Srbima je bila odluka. Srpska Vrhovna komanda je odlučila da nastavi napad. U naredna tri dana srpske armije su se spustile sa planina i izvršile prodor u dolinu Vardara.

Neprijatelj je potisnut sa položaja od Bitolja do Dojrana. Na front su izašli bugarski kralj Ferdinand I i prestolonaslednik Boris, ne bi li zaustavili pad morala i napuštanje položaja.

U narednim danima obe srpske armije nastavile su sa potiskivanjem neprijatelja, a krajnji ishod bilo je ovladavanje dolinom Vardara. Na ovom uspehu general Franše d'Epere čestitao je srpskoj Vrhovnoj komandi. Komanda je ukazom od 26. septembra promovisala Petra Bojovića u čin vojvode.

Nemoć bugarske vojske da stane na put srpskoj navali primorala je kralja Ferdinanda I da traži pomoć od nemačkog cara Vilhelma II. U Nemačkoj su smatrali da bi bilo celishodno da se obrazuje nova linija odbrane kod Niša, čime bi se zaštitila stara Srbija i sprečio prodor u Bugarsku.

Ovaj nemački plan je propao pošto su obe srpske armije, zajedno sa sve aktivnijim savezničkim jedinicama, isterale bugarske trupe iz Makedonije.

Francuska konjička brigada 29. septembra ušla je u Skoplje. Tog dana su delegati bugarske vlade pregovarali sa Franše d'Epereom o primirju i u noći 29/30. septembra potpisali su kapitulaciju. Bugarska država stavljena je pod kontrolu sila Antante.

* Iz knjige "Srbija u Velikom ratu" dr Božice Mladenović. Autorka je redovni profesor na Departmanu za istoriju Filozofskog fakulteta u Nišu.

broj komentara 18 pošalji komentar
(nedelja, 23. dec 2018, 23:47) - S [neregistrovani]

@ Podrška tj logistiska je svugde najbitnija!

Ne slazem se,
Podrsku odnosno logistiku su mogli dati svi (osim nas). A samo smo mi smogli snage i volje na zrtve da taj rat zavrsimo. Procitaj sta je kralj Kajzer rekao pre nego sto je abdicirao i pobjegao cini mi se u Holandiju.
Srbi su u tom ratu odnijeli najznacajnije pobjede i zamislite samo da su u tome uspjeli neki drugi narodi. Koliki bi bio njihov ponos, a neki od nas stavljaju u istu ravan logistiku i junastvo.
Treba poci od sebe, dal je lakse da se nekom obezbijedi nesto sredstava (donatorstvo) ili rizikovati zivot. Logistika ima cijenu a zivot nema.

(četvrtak, 08. nov 2018, 20:40) - mirmil [neregistrovani]

Da se zna šta su prioriteti

Serija odličnih emisija "Srbija u velikom ratu", svake večeri u 20 sati na drugom programu RTS-a.
Za to vreme, na prvom programu "Selo gori a baba se češlja".
Da svima bude jasno šta je prioritet za RTS!

(petak, 02. nov 2018, 14:53) - anonymous [neregistrovani]

@Kom

Први светски рат нисмо могли да избегнемо јер је била неминовност.Аустроугарска није могла да издржи да постоји једна слободна земља која би је делила од правца ка Грчкој и то је све.Некада се рат не може избећи, ма колико год смо се трудили, а опет смо отишли и корак даље одговором на ултиматум.Али, успели смо да се одбранимо тако изванредно, да ме некад љути што се о нашим победама некад слабије прича у земљама које су биле на страни против aустроугарске и њихових савезника.

(subota, 15. sep 2018, 20:03) - Дејан [neregistrovani]

Слика

Да ли се војвода Мишић налази на слици поред регента Александра Карађорђевића, врховног команданта српске војске?

(subota, 15. sep 2018, 19:54) - Петар Јараковић [neregistrovani]

jarakovicpetar

Tада смо гинули и рађали се. Славно је било и једно и друго. Шта сада радимо? Све нас је мање и ако не гинемо у ратовима.

(subota, 15. sep 2018, 17:51) - anonymous [neregistrovani]

Kom

Dragi moji,
posle svega što nam se desilo, ja samo mogu žaliti što nismo bili mudriji prema Bugarima kao i prema Austrougarskoj. Gotovo sve što smo tim ratom dobili teritorijalno, sada je izgubljeno, a ono Srba što je tu živelo, sada ih više nema. S druge strane, zamislite koliko bi nas sada bilo brojčano da smo izbegli ovaj rat kao i ceh plaćen u drugom...

(subota, 15. sep 2018, 17:27) - anonymous [neregistrovani]

Podrška tj logistiska je svugde najbitnija!

Kakva vajda što smo bili u prvi redovima, ako nije bilo Jake logistike, artiljerije?
Previše je naglašeno da smo mi sve pobedili, a saveznike spominjemo usput...

(subota, 15. sep 2018, 14:49) - anonymous [neregistrovani]

Напред у отаџбину!

Команда коју нико ни пре ни после није издао, јединствени пример у историји, повлачења војске, врховне команде, народа и династије у другу земљу како би се две године касније вратили у своју.

(subota, 15. sep 2018, 14:28) - anonymous [neregistrovani]

Usastavu

Britanskih trupa ucestvovali su i sanitetski odredi iz Australije i Novog Zelanda. Danas su u nasoj ambasadi u Kanberi dodeljena posthumno odlikovanja. Svi su oni pomagali i bez njih ne bi mogli dobiti jednu od najvecih biraka u istoriji, ali kao sto neko rece, mi smo bili u prvim redovima a ostali kao podrsja. Veliko im hvala na tome ali 80 godina posle su nas mucki napali i bombardovali

(subota, 15. sep 2018, 13:46) - anonymous [neregistrovani]

@ Bravo

Британци се током пробоја фронта нису ни мрднули. Офанзива на њиховом делу фронта се свела на чекање Срба да учине најтежи део посла.