Ratna svakodnevica na Solunskom frontu

Srpski vojnici tokom Prvog svetskog rata bili su odvojeni od kuće i porodice, a u rovovima Solunskog fronta proveli su tri pune ratne godine. Priča o ratnoj svakodnevici pripadnika Moravske divizije pokazuje način života srpskih vojnika na frontu i njihovu čežnju za domovinom i porodicama.

Boravak na frontu nije značio samo borbe, već i dugotrajna osmatranja, iščekivanja i svakodnevni život. Vojnici su, u trenucima odmora i predaha od borbi, iza linije fronta često pisali dopisne karte koje su razmenjivali sa članovima svojih porodica.

Osim toga, često su vodili ratne beleške i dnevnike, u kojima su sažeto zapisivali priče, gotovo isključivo posvećene vojničkom životu i življenju u ratnim uslovima.

Takođe, pravili su i novine, odlazili u pozorište na Petelinu, posećivali su Solun a smeliji su išli u kuće za zabavu. Često su se zanimali pravljenjem raznih predmeta od starih šlemova, opasača i municije.

Povremeno su dobijali francusko vino, što im je pomagalo da se opuste i budu bolje raspoloženi. U tom smislu je značajna uloga vojnih orkestara koji su svirali i marševe i kola, pa se na dane praznika i velikih pobeda igralo i pevalo.

Vojnici su slavili slave i imendane, postili su, molili se pred ukrcavanje na brod i pred polazak u borbu.

Ostalo je zabeleženo da su se Moravci sa Francuzima najlakše sporazumevali i najviše družili i u njih imali najviše poverenja.

Pukovske slave na frontu

Od posebnog značaja za vojnike Moravske divizije bile su pukovske slave koje su obeležavane i u ratnim uslovima. Bile su važan činilac u očuvanju identiteta. Pre ceremonija, uvežbavane su strojeve radnje, sokolske vežbe sa oružjem i ukrašavani su logori.

Slavi Prvog pešadijskog puka Moravske divizije, 18. aprila 1916. godine na Krfu, prisustvovao je prestolonaslednik Aleksandar sa komandantima divizija, ministar Ljuba Davidović, mnogo Engleza i Francuza.

Takođe, slavi Šesnaestog puka Moravske divizije u logoru Surukliju, 3. jula 1916. godine, prisustvovale su odabrane zvanice: srpski vojni i politički vrh, predstavnici francuske i britanske vojske.

Borci i starešine slavili su pod vedrim nebom, muzika je svirala, igrala su se kola, a igrali su ih ne samo srpski vojnici već i grčke devojke iz obližnjeg sela. One bi ponekad dolazile u logor donoseći namirnice ili darove za vojnike, izazivajući posebnu pažnju jer veliki broj njih nije bio oženjen.

Vojnici su na frontu obeležavali i sopstvene slave. U ratnom dnevniku bolničara Moravske divizije Jordana Đ. Stevanovića Cekevačkog iz Leskovca je zapisano:

"Dođe 26. oktobar, (1917) moja slava, toga dana tražim odobrenje od komandira da ne radim i dobih naređenje da ne radim oko barake i uzmem jedan litar vina za ručak. Imao sam dve flaše konjaka koje sam platio 16,50 drahmi i uzeh dva litra vina iz magacina. To je bilo sve. Na ručku sam imao Micu Crevara i dođe slučajno Dina Fajdica i njegov brat Mita, te smo nas četiri ručali zajedno. Uveče nismo imali leba za večeru, jer nije stigao iz profijanta, pa nisam večerao, te čak, sutradan, opet ručah. Tako provedoh i četvrtu slavu u tuđi daleko od svoje kuće. Kao da nisam nikad ni imao kuću, ženu i decu, i naviknusmo se potpuno divljački živeti..."

Vojničke bašte

Pošto je među vojnicima svih divizija bilo mnogo zemljoradnika, oni su imali i svoje bašte čime su zadovoljavali i potrebe da se front snabdeva svežim namirnicama. Osim materijalne, bašte su imale i moralnu ulogu u životu boraca, primetio je 1918. godine Arčibad Rajs u delu "Šta sam video i proživeo u velikim danima".

Tu je bilo raskošnih bašta u kojima je mnogobrojno osoblje održavalo peskom posute staze usred ogromnih prostora na kojima je rastao kupus, patlidžan, luk, pasulj i drugo. Upravnici su bili smešteni u kolibama, a bašte su bile ograđene bodljikavom žicom.

U pojedinim ćoškovima gajilo se cveće sa kojim su se kitile čaure od granata na stolu u "menaži" kad komandant armije ima ugledne goste.

Postojale su i bašte manjih jedinica među kojima se izdvaja jedna posebna kategorija: bašte-mučenice. One su se nalazile u blizini saobraćajnog puta pod neprijateljskom vatrom i neretko su bile na meti bugarsko-nemačkih granata.

Najzad, Rajs je primetio i individualne bašte koje su pravili oficiri ili vojnici pored šatora ili zemunice u kojoj su živeli. Za njega su one najzanimljivije jer otkrivaju ličnost onoga ko ih je stvorio.

Ponekad takve bašte nisu bile veće od jednog kvadratnog metra i onaj ko ih je pravio morao je da ide daleko po zemlju kojom je pokrivao stenu. Pored zeleni, najčešće se u njima gajilo i cveće.

"Kad padne veče, on odlazi u svoju baštu i, sedeći na stočiću koji je fabrikovao od otpadaka kakvog sanduka od municije, svira na fruli, misleći na drugu baštu koju je ostavio u Srbiji", napisao je Arčibald Rajs.

Među zemljodelcima je bio i Janićije Zdravković iz Crkatova (Vlasotinački srez) koji je slikovito opisao ratnu svakodnevicu. Njegove beleške objavljene su u delu Dragutina Panića i Milije Đorđevića "Srbijico, dušo gorka – priče solunaca":

"I sad mi se ukopali, uredili sve lepo. Komandir ni kapetan Haralampije Ćorđević. Ide si iz rova u rov, a po njega jare šareno skače, kupio jare od Grci. Dođe jare i kod nas, davamo leb i šećer, ono igra si. (Do Temišvar jare sa nas išlo.) Hrana u rov dobra, nikad bez mesko nije. Samo ni zajebaše jedanput: od pitomi zajci cel mesec davaše ni meso sas pilav. U pozadina kad si odimo, tam svirka ima, igra ima. Ja si u okarinu svirkam. Dalečko to od front. I kujna naša tu jeste. Ima stenje visoko, to mesto zaklonito beše. Ama pade granata među kuvari, sve gi rasturi, kuvari poginali. Jebem ti granatu, tri dana samo konzerve si jedosmo!"

"Front je postao njihov dom"

Na frontu su postojali i periodi dužih zatišja, koje su srpski pukovi koristili da uređuju pukovska groblja i kapele. Takođe, vojnici su održavali logore i oružje, pisali pisma, koristili odsustva, a postojali su i trenuci dokolice koju je na Solunskom frontu naročito odlikovala snažna nostalgija za rodnim krajem.

Većina vojnika Moravske divizije ponela je od kuće amajliju: "od kopile kočicu i pobeg zrno, od kukuruz, ono što ispod vodenički kamen pobegne nesamleveno".

Sveštenici su držali govore za vreme verskih praznika, što je doprinelo moralnom uzdizanju vojnika. U svakodnevnom vojničkom životu su angažovani i guslari, koji su pevali rodoljubive i junačke pesme.

Škotska lekarka ledi Izabel Haton, koja je na Solunskom frontu lečila uglavnom Srbe, pisala je o tome da su oni mimikom uspevali da ispričaju čitave priče o svojim selima, porodicama, o stradanju kroz Albaniju. Primetila je da su, pod bolovima, najčešće dozivali svoje majke i decu, a kada bi se oporavili, voleli su da pevaju i igraju:

"Srpski vojnici, čim malo prezdrave, tražili su da se vrate na front, jer će tako biti bliže Srbiji. Vojnici su znali kako se pravi dom, pa su svoje bivake maskirali grančicama i prućem, sadili drveće i cveće, pravili hladnjake. Kad nisu bili u borbi, sedeli su pred tim hladnicima, pevali u mraku, ili slušali cigansku muziku. Svaki puk je imao svog svirača. Vojnici su igrali nacionalno kolo, a kad god je bilo moguće, u ovom kolu bio je čitav puk.

Kad nisu bili na službi, srpski vojnici nosili su za kapom ili iza uveta cveće, a često su cvećem kitili i puščane cevi. Front je postao Njihov dom. Svoj pogled upravljali su vojnici preko granice ispred sebe. Sanjali su danju i noću o svom selu, tamo daleko, i živeli su očekujući onaj dan kada će se izboriti za povratak u svoje selo."

* Mira Ninošević je istoričar, direktor Narodnog muzeja u Leskovcu

Izložba "Ratni put Moravske divizije 1914–1918" postavljena je u Galeriji RTS-a

broj komentara 6 pošalji komentar
(sreda, 05. sep 2018, 15:49)
Zdenko [neregistrovani]

Princip - Jugoslavija

Da nije bilo Gavrila Principa ne bi bilo ni oslobođenja slovenskog naroda širom Austro - Ugarske. Ovo pišem kao Čeh iz Hrvatske.

(sreda, 05. sep 2018, 13:06)
anonymous [neregistrovani]

Ma kako da ne...

Bez saveznika, ne bi nas bilo nigde. To treba da se zapamti. Gavrilo Princip ništa dobro nije uradio, naprotiv...

(sreda, 05. sep 2018, 13:05)
anonymous [neregistrovani]

Hehe

Kakve su ovo bile ljudine!

(sreda, 05. sep 2018, 09:20)
Nenad [neregistrovani]

Hvala!

Molim jos!

(sreda, 05. sep 2018, 09:10)
anonymous [neregistrovani]

Moravac

Izlozba nije losa, prvenstveno zbog fotografija. Mnogo zapisa, zabeleski vojnika a malo tekstova i zakljucaka autora. Sve u svemu slava junacima.

(sreda, 05. sep 2018, 08:10)
Slavko Radunovic [neregistrovani]

Secanje

Sve dok ih pominjemo i mislimo o njima, oni su zivi. Slava junacima i nek im Bog podari spasenje duša