Admiral sa Dunava – Ernest Trubridž

Britanskoj i srpskoj javnosti gotovo je potpuno nepoznato ime admirala Ernesta Trubridža (1862–1926), iako je reč o čoveku koji je čak tri ratne godine proveo sa srpskom vojskom, nalazeći se na veoma važnim dužnostima. Ko je bio Ernest Čarls Tomas Trubridž?

Trubridž je pripadao čuvenoj britanskoj pomorskoj porodici. Po završetku pomorske akademije obavljao je niz dužnosti, ali je vrhunac njegove tadašnje karijere predstavljalo postavljenje za komandanta dela britanske Mediteranske flote, 1912. godine.

Međutim, u prvim danima Prvog svetskog rata, Trubridž se našao u velikoj neprilici. Naime, nemačka moderna krstarica "Geben" nalazila se tada u Mediteranu. Strahovalo se da taj moćni brod može da stvori velike probleme britanskoj i francuskoj mornarici. Prvi lord Admiraliteta Vinston Čerčil, izdao je Trubridžu protivrečna naređenja. Traženo je se spreči bekstvo "Gebena" iz Mediterana, ali u isto vreme, Trubridž nije smeo da stupa u borbu ukoliko bi procenio da raspolaže slabijim snagama od protivnika.

Kapetan "Gebena" je odlučio da brod uputi ka Konstantinopolju. Izvršena je fiktivna prodaja broda otomanskoj državi, čime je bitno poremećena ravnoteža snaga u Crnom moru. Taj događaj je imao veliki uticaj i na odluku Turske da uđe u rat na strani Centralnih sila. Vinston Čerčil je bio posebno ozlojeđen takvim razvojem događaja i nikada nije oprostio Trubridžu što je dopustio da nemački brodovi uteknu.

Trubridž je viđen i kao formalni krivac. Suđeno mu je pred vojnim sudom za zanemarivanje dužnosti, ali je oslobođen optužbi. Tom odlukom nije bio zadovoljan Vinston Čerčil. Nameravao je da Trubridža ipak nekako kazni.

U međuvremenu, srpska vlada se obratila članicama Antante tražeći pomoć u borbi protiv austrougarskih rečnih brodova. Naime, iz svojih baza u Zemunu i Pančevu, brodovi Dunavske flotile su redovno bombardovali Beograd.

S druge strane, srpska vojska nije raspolagala odgovarajućim sredstvima za preprečavanje puta monitorima. Kao odgovor na srpsku molbu, pomoć je počela da stiže. Rečne mine, pomorski topovi i pancirne granate stigli su najpre iz Rusije, a zatim i iz Francuske.

Čerčil je odlučio da u Beograd pošalje i admirala Trubridža. Bilo je to, kako je primetio ruski poslanik u Srbiji grof Trubecki, "počasno izgnanstvo". Tako je jedan admiral stigao u zemlju koja nije ni imala morsku obalu. Dolazak teških topova u Beograd bio je i u vezi sa britanskom akcijom na Galipolju. Naime, ukoliko bi se kod Beograda blokirao Dunav, jedini put kojim bi Nemačka mogla da snabdeva municijom Otomansko carstvo bio bi zatvoren.

Trubridž je stigao u Beograd krajem februara 1915. godine, zajedno sa osam teških topova, minama i torpedima. Na raspolaganje mu je stavljeno svega 70 britanskih vojnika. Dolazak jednog admirala u Srbiju srpske vlasti su prihvatile sa simpatijama. Iskrcavanje topova na topčiderskoj železničkoj stanici opisao je srpski vojnik Mihailo Karakašević, koji je kasnije postao deo mešane britansko-srpske artiljerijske posade.

„Ovi engleski topovi, okićeni cvećem, vučeni su zapregom od po šest pari volova, ispraćeni su na položaje uz burno klicanje Beograđana koji su u njima i svojim saveznicima, engleskim vojnicima, gledali svoje zaštitnike."

Trubridž je, kao najviši po činu, preuzeo komandu nad svim savezničkim pomorskim misijama u Beogradu. Po upoznavanju sa situacijom, odmah je počeo rad na tome da se odbrana ojača, pa su naručena dodatna sredstva iz britanske baze na Malti. Trubridž se upoznaje i sa Beogradom i Beograđanima. Uči srpski jezik. Boravak u Srbiji opisao je u svom dnevniku na više stotina stranica. On donosi i duh britanske mornarice u Beograd.

Tako, Trubridž i njegovi saradnici odmah počinju da razmišljaju ne samo kako da Beograd odbrane već i kako da izvrše prepad na protivničku mornaricu, usidrenu u Zemunu. Na zahtev Britanske pomorske misije u Srbiji, sa Malte je transportovana jedna šalupa (mali brod) sposobna da ispaljuje torpeda. Nakon velikih problema, šalupa je sa Malte, preko Soluna, železnicom prevezena u Beograd. Naime, brod je sečen na delove kako bi moglo da se prođe kroz tunele na železničkoj pruzi za Srbiju.

Dana 23. marta 1915. godine, Trubridž je zapisao u svom dnevniku:

"Šalupa je porinuta noćas i može se reći: ovo je trijumf! Na Malti su mi rekli da je to nemoguće! Konzul u Solunu mi je rekao da je to nemoguće! Ali mi smo uspeli!"

U aprilu, izveden je napad na zemunsku luku. Po mraku, pogođena je samo maketa austrougarskog monitora. Ipak, taj događaj je bio od velikog značaja za moral srpske vojske u Beogradu. Po padu Beograda, Trubridž se sa članovima Britanske pomorske misije postepeno povlačio ka Kosovu i Albaniji.

Njegov dnevnik je ispunjen pohvalama, ali i pokudama o stanju u srpskoj vojsci. U petak, 12. novembra, opisao je scenu kojoj je prisustvovao: "Jednom srpskom ministru juče su pretili vojnici, tražili su i zahtevali da dobiju hleb. Ovo pokazuje kakvo je raspoloženje i kako se sve lako može pretvoriti u debakl." 

U Albaniji je imenovan za upravnika pristaništa u Medovi. Organizovao je ukrcavanje vojnika i civila, i istovar pomoći koja je stizala. Srpski činovnik Ministarstva finansija Avram Lević pomenuo je u svojim sećanjima važnu ulogu koju je Trubridž odigrao prilikom pokušaja "crnorukaca" da oduzmu Leviću državni novac. Naime, Lević je 15. januara 1916. godine 250 sanduka sa novcem stavio pod Trubridžovu kontrolu, znajući da niko neće smeti da nasilno oduzme sanduke od tako visokog savezničkog oficira.

Po napuštanju Albanije, Britanska pomorska misija je rasformirana. Međutim, regent Aleksandar je tražio od Trubridža da se vrati u Grčku i radi kao lični oficir za vezu između britanske vlade i regenta. Na ovako važnom mestu, Trubridž je mogao bitno da utiče na donošenje odluka obeju strana. Dve godine Trubridž je proveo na toj poziciji. Tako je marta 1916. godine pratio regenta na diplomatskoj turneji po savezničkim zemljama. U svom dnevniku ostavio je niz zapažanja o stanju na Solunskom frontu, ali i o raspoloženju Britanaca prema Srbima i obrnuto.

Petnaestog maja 1916. pisao je: "Situacija na Solunskom frontu nikako nije dobra. Ne postoji nikakva saradnja među savezničkim armijama, štaviše može se reći da među saveznicima postoji aktivna nesaradnja."

Trubridž je bio sa srpskom vojskom i tokom njenog prodora 1918. godine. Regent je u tim danima pucao od samopouzdanja, pa je Trubridž u svoj dnevnik zapisao da su "Srbi nepodnošljivi kada im dobro ide" i da može da ih podnosi "samo kada su potišteni". Zatekao se i u zgradi u kojoj je proglašena Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca. Može se reći da je Trubridž u Srbiji povratio ugled. Bitno je doprineo odbrani Beograda, ali je istovremeno bio od pomoći i u nizu drugih situacija kritičnih po srpsku vojsku, pre svega u Albaniji. Konačno, njegovim radom, sa puno takta, srpsko-britanski odnosi imali su samo koristi.

Po završteku rata, njegova veza sa Balkanom se nije okončala. Počev od 1919. godine, predsedavao je Međusavezničkoj, a zatim i Međunarodnoj dunavskoj komisiji. Preminuo je 1926. godine u Bijaricu.

*Autor je naučni saradnik Instituta za savremenu istoriju 

broj komentara 7 pošalji komentar
(sreda, 01. feb 2017, 12:09)
anonymous [neregistrovani]

prijatelj

imali smo pojedinacnih prijatelja dosta pa i engleze to je za pastovanje francuska kao drzava bila je veliki prijatelj srbije a engleska i amerika samo za interes pa sta nam ti prijatelji uradise 99te tu se vide prijatelji

(sreda, 01. feb 2017, 11:47)
Viktor [neregistrovani]

Geopolitika

Odnos Engleza prema Srbima nema mnogo veze sa prijateljstvom ili neprijateljstvom, nego isključivo sa geopolitikom. U periodima kada Nemačka jača i pokušava da uspostavi hegemoniju u Evropi, Englezi se postavljaju kao prijatelji Srba jer nas u tom slučaju posmatraju kao faktor suzbijanja neobuzdanog nemačkog širenja. U drugim slučajevima se uglavnom postavljaju na štetu naših interesa jer nas posmatraju kao geopolitički produžetak Rusije koju su kroz istoriju posmatrali kao glavnog konkurenta svojoj globalnoj hegemoniji. Što se ovog konkretnog admirala tiče, on je čovek koji je vršio svoju dužnost, spasavao svoju karijeru tu gde se zatekao a to je sticajem okolnosti bila Srbija. Nema tu nekog emotivnog povezivanja sa Srbima, a ponajmanje iskrenog prijateljstva.

(sreda, 01. feb 2017, 10:35)
anonymous [neregistrovani]

Tako to

Englezi nam uopste nisu neprijatelji, nego mi stalno nekog drugog krivimo. Oni samo rade u svom interesu, sto bi svako i trebao da radi za svoju zemlju. Ako cemo iskreno, upravo su oni bili ti koji su sprečili Rusiju da napravi San-stefansku Bugarsku i daju joj Srbiju do Niša i Zaječara, pa je na njihovo insistiranje i organizovan kongres u Berlinu, na tada neutralnom terenu

(sreda, 01. feb 2017, 09:55)
Radoslav [neregistrovani]

Rat i mir

Englezi su nam prijatelji samo dok je rat, a mi ratujemo na njihovoj strani.
Čim se rat završi i više im nismo potrebni, postaju nam neprijatelji.

(sreda, 01. feb 2017, 09:14)
anonymous [neregistrovani]

(ne)prijatelji

evo napokon jednog teksta i cinjenice koje ipak dokazuju da nam Englezi nisu toliki neprijatelji kao sliku sto sam i ja sebi stvorio u glavi...

(sreda, 01. feb 2017, 08:59)
Jovan [neregistrovani]

Filmska priča

100 godina nam je trebalo da saznamo za ovog čoveka. Još jedan dokaz koliko se nemarno odnosimo prema svojoj istoriji.

(sreda, 01. feb 2017, 08:44)
anonymous Lala [neregistrovani]

E ,sad

Gde se nalazi u Srbiji spomenik admiralu Turbridžu ?