Sto godina Mojkovačke bitke

Jedan od najsvetlijih primera žrtvovanja u Prvom svetskom ratu bila je Mojkovačka bitka na Badnji dan i Božić 1916, kada je Sandžačka vojska Kraljevine Crne Gore zaustavila austrougarsku ofanzivu i pomogla srpskoj vojsci da se povuče iz pravca Peći preko albanskih i crnogorskih planina ka Jadranskom moru i kasnije Krfu.

Junaci iz bajke

O junaštvu crnogorske vojske najbolje svedoče reči austrougarskih oficira, učesnika bitke.

General Hecendorf, prema sopstvenom priznanju, nije očekivao da će crnogorska vojska na Mojkovcu pružiti takav otpor i onemogućiti njegova dejstva za odsecanje makar jednog dela srpske vojske u povlačenju. Mnogo kasnije on će reći: "Borili smo se protiv junaka iz bajke..."

Mojkovačka bitka je vođena 6. i 7. januara 1916. godine u okolini Mojkovca i njom je komandovao serdar Janko Vukotić. To je ujedno bila i poslednja vojna operacija Vojske Kraljevine Crne Gore, koja 1918. godine ulazi u sastav Kraljevine SHS, kasnije Jugoslavije.

Mojkovačka bitka je zapravo završna faza jedne veće vojne operacije, a odnosi se na dejstvo crnogorske Sandžačke vojske, koja je branila front od Višegrada do Mojkovca od oktobra 1915. do januara 1916. godine.

U početku nije bilo većih okršaja, ali kada je austrougarska vojska primetila da srpska vojska ima nameru da se povlači preko teritorije Kraljevine Crne Gore, shvatila je da bi presecanjem tog povlačenja u potpunosti razorila srpsku vojsku i istovremeno zauzela Crnu Goru.

Tada austrougarska vojska sva raspoloživa sredstva šalje u tom pravcu. Glavni deo austrougarske vojske, 20.000 vojnika sa oko 70 topova, nalazio se na liniji Rožaje – Sjenica – Bijelo Polje.

Drugi deo je napadao iz pravca Pljevalja prema Priboju i dalje prema Mojkovcu i Bijelom Polju. U Boki su bile koncentrisane jake trupe sa više od 200 topova usmerenih ka Lovćenu.

Stanje u crnogorskoj vojsci bilo je veoma teško. Vojnici su bili slabo obučeni, posebno za zimske uslove. Nosili su ono što su od kuće poneli.

Ukupan broj vojnika u crnogorskoj Sandžačkoj vojsci na Mojkovcu bio je oko 6.500, a predvodio ih je serdar Janko Vukotić.

Austrougarska vojska je angažovala dve divizije: 53. generala Pongraca i 62. generala Kalzera. Ukupno je bilo 14.000 dobro naoružanih i obučenih boraca, uz rezervu i logističku podršku. Snage koje su obezbeđivale krila ovim dvema divizijama činilo je 20.000 vojnika pod komandom generala Rajnera, uperenih ka Mojkovcu i Tari.

Vojska je bila opremljena puškama, tzv "mauzerke", zatim sa 45 topova i na desetine mitraljeza i ogromnom municijom koja se nije štedela.

Do glavnog okršaja došlo je u okolini Mojkovca. Na Badnji dan, 6. januara, general Rajner izdaje naredbu za napad, misleći da će naići na nespremnu crnogorsku vojsku.

Na udaru 6. austrougarskog puka, na Razvršju i Bojinoj njivi našao se Donjomorački bataljon Kolašinske brigade. Uz juriše i protivjuriše položaji su naizmenično prelazili sa jedne na drugu stranu, ali je Donjomorački bataljon uspeo da zadrži položaj do popodne.

Posle toga, pod snažnim udarom topova i jurišima, austrougarska vojska uspeva da osvoji Bojinu njivu, ali ostali delovi Kolašinske brigade, posebno oni sa Razvršja koje je bilo strategijska tačka za prodor ka Mojkovcu, čvrsto su zadržali neprijatelja.

Osvajanjem Bojine njive i Uloševine, Austrougari su ugrozili ključnu odbranu "mojkovačkih vrata".

Prema proceni serdara Vukotića, sledeći dan bio je ključan, zato napušta štab u Kolašinu i odlazi na položaje kod Mojkovca, gde sa brigadirom Petrom Martinovićem i članovima divizijskog štaba donosi odluku da se izvrši kontranapad.

U zoru, na Božić, 7. januara, Uskočki bataljon, pod okriljem noći i jutarnje magle, kreće ka neprijateljskim položajima.

U snegom zavejanim brdima počinje borba, uz grmljavinu topova i zvukove bajoneta. Sa njihove desne strane nalazi se Kolašinski bataljon, i kad se borba rasplamsala, našli su se jedni pored drugih.

Uskočki bataljon je hrabro izdržao napade, omogućavajući Kolašinskoj brigadi napad na Bojinu njivu. Pet bataljona i dve čete izviđača Kolašinske brigade i Prvi i Treći regrutski bataljon iz Drobnjačko-uskočke brigade kreću u siloviti napad.

U borbu se kasnije uključuje i glavnina Drobnjačkog bataljona. Juriš i protivjuriš se ređaju skoro bez prestanka. Glavni napad prema Bojnoj njivi izvodi Rovački bataljon pod komandom Milinka Vlahovića, koji uspeva da posle toliko juriša i napada u snažnom protivjurišu zauzme kosinu koja se sa Razvršja spušta ka Bojinoj njivi.

Međutim, Austrougari uvode svoje zadnje rezerve i tako, pred nadmoćnijim neprijateljem, Rovčani su bili primorani da se povuku. Ostali položaji Kolašinske brigade su zadržani. Desno od Rovačkog bataljona borili su se Prvi i Treći regrutski bataljon, sastavljeni od mladića starih od 18 do 21 godine.

Kako su svi bili mladi, jaki i poprilično uvežbani od obučenih oficira, njima su davani specijalni zadaci, pa im je i povereno da povrate Bojinu njivu, koja je bila dobro branjena sa tri reda bodljikave žice i mitraljezima u rovovima.

Prvi juriš nije uspeo. Počinju i drugi siloviti juriš, ne brinući za žice i granate koje su besomučno padale. I taj drugi juriš je odbijen, tako da je Bojina njiva ostala u rukama Austrougara. Serdar Janko Vukotić naređuje da se jedina rezerva, Drobnjački bataljon, uvede u borbu i po "svaku cenu" zauzme Bojina njiva.

Bataljon je otpočeo napad i uspeo da zauzme prvi red rovova, ali ne i drugi, pa su se vratili na polazne položaje. Posle kratkog predaha i pripreme, sve tri čete poravnavaju se u jednu liniju, i posle kratke paljbe svi zajedno kreću u siloviti juriš.

Neprijatelj se nije mogao odupreti brzom prodoru Drobnjaka, koji su uletali u rovove i borbom izbliza, na nož i bajonet, zauzimali jedan po jedan. Pod silinom juriša, neprijatelj napušta Bojinu njivu.

Nakon zatišja, general Rajner, koji se ne miri sa gubitkom Bojine njive, uvodi svoje zadnje snage iz rezerve, 205 brigadu, i posle snažne topovske paljbe kreće u napad na položaje Drobnjaka i Rovčana, ali je prvi napad žestoko odbijen.

Videvši da bi možda to dovelo i do sloma njegovih snaga, general Rajner sa isukanim mačem staje na čelo svoje poslednje rezerve i predvodi napad. Borbe su trajale sve do mraka, ali su svi ostali na svojim položajima.

Borbe oko Mojkovca su vođene još nekoliko dana, ali ne onom jačinom kao što su bile 6. i 7. januara.

Oružje na Mojkovcu

Crnogorska vojska po organizaciji, tehničkoj spremi i obučenosti nije se mogla meriti sa savremenim vojskama tog doba. Ona je pretežno bila formirana na teritorijalno-plemenskoj osnovi. Izuzev regrutskih bataljona, to je bila vojska milicijskog tipa – "naoružani narod".

Početkom 20. veka Crna Gora je dobila nekoliko dragocenih tovara oružja iz Rusije, koji će joj biti od velike pomoći u oslobodilačkim ratovima 1912. i 1913, ali i u Prvom svetskom ratu. U tovaru koji je isporučen u Kotoru bilo je 12.000 pušaka sistema "maliher" u narodu odmah prozvane "moskovke".

Nešto kasnije Rusija u Crnu Goru šalje i nekoliko topova tipa "obuhovski". Bijući boj za bojem "moskovke" su neohlađene ušle u Prvi svetski rat, pregorelih cevi ali sačuvanih bajoneta koji su bili dugački gotovo koliko i puške. Ti bajoneti će biti presudni u borbama prsa u prsa sa austougarskim vojnicima, čije su puške "mauzerke" imale znatno kraće noževe.

Na Mojkovcu je bilo osam mitraljeza većinom ruskih, ali je bilo i austrijskih, otetih u prethodnim borbama. Crnogorska Sandžačka vojska u Mojkovačkoj bici imala je 22 laka topa i samo dve teške ruske haubice.

Pored ruskih topova sistema "obuhovski", u bici na Mojkovcu učestvovali su i nemački "krupovi" i francuski "debanžovi".

Dve teške haubice, jedine kojima je raspolagala čitava crnogorska vojska, tokom borbi 1915. godine premeštane su sa bojišta na bojište od Drine i Višegrada do Mojkovca. Tri dana pre bitke hubice su izvučene na vrh Malog preprana, koji gleda na Podbišće, odakle će u zoru 6. januara početi da tuku po neprijateljskim položajima.

Srpska artiljerija

U sastavu crnogorske Sandžačke vojske nalazile su se i tri srpske baterije. One su još na Drini pridodate vojsci serdara Janka Vukotića. Hrabrošću svoje posade i komandira kapetana Dragoljuba Mladenovića, te baterije su se proslavile i ostale u sećanju svakog vojnika.

Srpski ariljerci, znatno vičniji od crnogorskih u rukovanju topovima, posebno lakim francuskim "debanžovcima", na zajedničkim položajima koristili su svako zatišje da crnogorskim tobdžijama prenesu svoje znanje.

Tri srpske baterije dobile su i izvršile poslednje naređenje, smestivši se uoči bitke levo od Preprana, iznad samih Polja, na brdu zvanom Borovnjak.

Na Badnje veče, kada je rodbina iz krajeva bližih Mojkovcu došla da obiđe vojnike i donese im sve što se imalo, bateriju kapetana Mladenovića i druge dve srpske baterije obišla je grupa crnogorskih staraca i žena.

Starci su zamolili Mladenovića da im pokaže topove, a kada je on udovoljio njihovoj želji, po starom crnogorskom običaju nazdravljalo se ne samo vojnicima već i topovima, dok su žene iz torbi vadile čarape, rakiju i hranu i time darovale srpske vojnike.

Pobednici, pobeđeni

"Iako zalud", kako je serdar Janko Vukotić rekao u poslednjoj poruci svojim junacima, bitka je dobijena i okončana 10. januara, a slava oružja crnogorske Sandžačke vojske u, kako su ga Crnogorci nazivali, Veljem ratu, krunisana je mojkovačkom pobedom i ispunjenjem duga prema bratskoj srpskoj vojsci.

Delovi dve austrougarske divizije, 53. i 62, ukupno 14 bataljona, zaustavljeno je i naterano na povlačenje. Tri velika dana na Mojkovcu protekla su u neprekidnim borbama. Crnogorska Sandžačka vojska je bila svesna da je to bitka za uspešno povlačenje srpske vojske zbog čega austrougarska armija nije uspela da zatvori "mojkovačka vrata".

Ta kapija je ostala slobodna čak i kada je srpska vojska već preko Albanije izbijala na more.

Još ne znajući za katastrofu, za više od 280 topova koji su četiri dana i četiri noći, po naređenju generala Vebera, tukli po Lovćenu, crnogorski promrzli i izgladneli vojnici su na Mojkovcu odbranili staru granicu na Tari.

Vest o padu Lovćena nekoliko dana kasnije delovala je kao grom iz vedra neba, jer je svaki od vojnika znao: kada padne Lovćen palo je Cetinje, a kada padne Cetinje pala je i Crna Gora.

Nastala je čudna situacija u kojoj pobeđeni neprijatelj beži, a pobednik treba da napusti položaj ne znajući kome da ostavi Mojkovac, kome mrtve na položajima, kome artiljeriju i toliko željene mitraljeze i haubice.

Poslednje naređenje štaba crnogorske Sandžačke vojske izdato je jednom naredniku iz Štitarice. Narednik se zvao Novak Vuković, a naređenje je glasilo: uništiti sva oružja da ne bi koristilo neprijatelju.

Topovi su zakopavani ili bacani niz Taru, a jedan vod je čitavu noć i dan sakupljao i donosio na gomilu topovske granate, mitraljeze, barut i municiju.

Kada je sve što se moglo sakupilo, narednik Vuković je zapalio barut. Usledio je ogroman plamen i eksplozija koja se čula sve do Kolašina, Rovaca i Morače. Dok su letela i padala parčad čelika po obližnjim kućama i snegom prekrivenim livadama, vojnici su plakali.

Najveći značaj Mokovačke bitke bilo je sprečavanje austrougarske vojske da preseče povlačenje srpske vojske preko albanskih i crnogorskih planina, i dalje ka Krfu.

Mojkovačka bitka je u narodu poređena sa Termopilama, a pamte se i reči vladike Nikolaja: "Da nije bilo smrti na Mojkovcu, ne bi bilo ni vaskrsa na Kajmakčalanu."

Izvori: Operacija Crnogorske vojske u Prvom svetskom ratu, Vojnoistorijski institut Beograd, Manfred Rauhenštajner, Poslednji rat Austro-Ugarske 1914-1918, Bohlau Verlag Beč i Ljubo Anđelić/Jevrem Brković, Mojkovačka vrata, 1966, Obod Cetinje. 

broj komentara 33 pošalji komentar
(subota, 09. jan 2016, 11:18)
Dile [neregistrovani]

Čojstvo

Žalosno je što današnja garnitura vlastodržaca u Crnoj Gori baca pod noge sve što je bilo zajedničko između braće pokušavajući da se na taj način dodvori zapadu. Zaboraviti Velikog Njegoša,Janka Vukotica .....ćirilicu.Slava junacima bitke na Mojkovcu!

(petak, 08. jan 2016, 19:20)
anonymous [neregistrovani]

Ja

Svaka im cast! Bas su junaci!

(četvrtak, 07. jan 2016, 23:59)
anonymous [neregistrovani]

Шумадинац

Нек је слава јунацима са Мојковца! Тужно је шта нам ради политика. У мом колену ће се вечно памтити жртвовање брата за брата, јер ни нас не би било да није било те жртве. "Благо томе ко довијек живи!"

(četvrtak, 07. jan 2016, 23:20)
anonymous [neregistrovani]

Aooo

Da li ti zasluzujes moje postovanje?
I danas kao i onda smo se zvali crnogorci a Srbiju smo dozivljavali kao najblizu, i pomogli bi i danas u nevolji kao i onda... Vjerujem u to.
Danas su zaista druga vremena, i bitke se vise ne biju kao nekada!sto to prije shvatimo bice bolje za sve nas.

(četvrtak, 07. jan 2016, 20:47)
anonymous [neregistrovani]

Живела часна Црна Гора!

Да није било славне Црногорске војске, данас не би било ни нас Срба.
То што Ђукановић ради против Српства, на то га терају његови шефови из Брисела и Вашингтона. А, од правих и часних Црногораца, ми Срби бољег пријатеља немамо! Живеле Србија и Црна Гора!

(četvrtak, 07. jan 2016, 12:11)
Ivan [neregistrovani]

Simbolika

Za izgled i simboliku crnogorske kape koju i danas vidjamo u čestitam domovima crnogorskim, pobrinuo se Petar II Petrović Njegos. Crvena boja predstavlja krv ljudi koji su izginuli 1389. braneci Kosovo, crna boja predstavlja žalost za tim ljudima a pet zlatno izvezenih lukova predstavlja pet vekova provedenih pod Turcima. U sredini je krst sa četri ocila kao simbol jedinstva i pobede nad tadašnjim zlom. I tada i za vreme mojkovacke bitke i za vreme drugog svetskog rata i danas ta kapa je ideal i vodilja svim postenim Crnogorcima.Tako da ja priznavanje Kosova vidim kao volju jednog vladajuceg čovjeka a ne Crnogoraca kao naroda. Nek je slava i vecni pomen svim junacima sa područja Crne Gore i Srbije

(sreda, 06. jan 2016, 17:21)
anonymous [neregistrovani]

Bilo Nekada.....

Slava i cast ucesnicima Mojkovacke bitke i Srpskim i Crnogorskim ratnicima iz Velikog Rata. Na zalost danasnji Srbi i Crnogorci nisu dostojni svojih predaka. Srbija ce se svesti na Beogradski pasaluk a Crnogorci izgubili osecaj za bratstvo sa Srbima, bar onaj koji su imali ucesnici Mojkovacke bitke. Danasnja generacija Srba je izgubila vecunu onoga sto su stekli njeni preci od pre sto godina a danasnja generacija Crnogoraca mase Hrvatskim zastavama kada je proglasila dan nezavisnost, priznaje Kosovo kao nezavisnu drzavu, sve suprotno od onoga sto su radili junaci na Mojkovcu od pre sto godina.

(sreda, 06. jan 2016, 17:15)
anonymous [neregistrovani]

Cemu ovakvi tekstovi Odgovor

Kao prvo, lose gledas na stvari. Razumem, revolt, neznanje i sve, ali mnogo gresis. Ovo jeste nasa istorija, ova bitka je deo nase istorije i jedna od bitaka koji je vodio nas narod. Tada su se svi oni smatrali Srbima i sebe tako zvali. To sto se danas deo njih odrekao svoje istorije (posto ovo pripada nama jer su se tada zvali Srbima, a sta neki od njih danas zele da budu to je njihova stvar), to je drugi problem. Treba malo uciti istoriju Srba van danasnjih granica Srbije - iznenadio bi se koliko je ima. Da ne spominjem Stefana Nemanju koji je rodjen tamo... Uostalom, ovaj dole prethodni odgovor ti je lepo sve objasnio, svaka cast autoru!

(sreda, 06. jan 2016, 17:10)
anonymous [neregistrovani]

Hvala

Neka.je večna slava i hvala junacima sa Mojkovca.

(sreda, 06. jan 2016, 17:07)
anonymous [neregistrovani]

Mojkovacka bitka

Ne treba generalizovati kao sto ti radis, jer je to potpuno glupo i pogresno. Devedesetih godina proslog veka Srbija je zabila noz u ledja Republici Srpskoj kada joj je uvela sankcije i tada je Srpskoj jedino Crna Gora pomogla. Da li to znaci da bi i ljudi iz Srpske trebalo mrziti one iz Srbije? Tacno je da ima Montenegrina koji mrze Srbiju, ali ocigledno ne zelis da znas da velika vecina pravoslavnog zivlja se izjasnjava kao Srbi i postuju Srpsku pravoslavnu crkvu. Osim toga, sta je Srbija uradila za Srbe iz Crne Gore? Apsolutno nista, kao ni za Srbe sa Kosmeta, pa opet Srbi iz CG iskreno vole Srbiju. Zato, kao sto danas rece nas patrijarh, ne dozvolimo nikome da nas Srbe deli.

Junaci iz bajke

O junaštvu crnogorske vojske najbolje svedoče reči austrougarskih oficira, učesnika bitke.

General Hecendorf, prema sopstvenom priznanju, nije očekivao da će crnogorska vojska na Mojkovcu pružiti takav otpor i onemogućiti njegova dejstva za odsecanje makar jednog dela srpske vojske u povlačenju. Mnogo kasnije on će reći: "Borili smo se protiv junaka iz bajke..."