Kaplari odlaze u rat

Posle cerske bitke, srpska vrhovna komanda je videla da će rat duže trajati, pa je potrebno što pre popuniti izgubljeni starešinski kadar. Stoga je donela odluku da se đaci svih škola u Srbiji, koji su dospeli za vojsku kao i oni koji su bili odložili služenje vojske do svršetka školovanja, pozovu na odsluženje vojnog roka i pripreme se za starešine u ratu koji je već besneo najvećom žestinom. Sredinom novembra 1914. Đački bataljon „1300 kaplara" je krenuo na front.

Petnaestog novembra 1914. godine Vrhovna komada telegrafski proizvodi sve đake - redove skopskog đačkog bataljona u čin kaplara i upućuje ih u operativne jedinice s tim da vrše isključivo boračke dužnosti.

Šesnaestog novembra 1914. godine, potpukovnik Dušan Glišić, komandant bataljona, ukrcava bataljon, u punoj ratnoj opremi, u voz i šalje Vrhovnoj komandi na raspored.

Toga dana, vladala je velika užurbanost u kasarnama đačkih četa koje su se spremale za pokret. Kad je zvuk vojničke trube oglasio zbor, šest đačkih četa postrojilo se pred kasarnama u punoj ratnoj opremi, spremne za pokret.

Posle poslednjeg i svečanog raporta, bataljon kreće ka železničkoj stanici. Napred komandant, a za njim đačke čete sa vojnom muzikom na čelu. Skoplje je znalo da đaci odlaze na front i nepregledna masa sveta prekrila je trotoare, prozore, balkone, krovove i drveće da isprati đake.

Pri polasku iz kasarne, čete su počele naizmenično da pevaju patriotske pesme. Svaka četa pevala je po jednu pesmu. Iz omladinskih grudi orile se redom pesme: Oj Srbijo, mila mati / Uvek ću te tako zvati, Hej, trubaču, s bujne Drine / Ded, zatrubi zbor / Nek, odjekne šar-planina, Lovćen, Durmitor, Haj'te, braćo, haj'te, Srbi ustajte / Haj te, braćo, haj te, svoje nedajte, Gde je naša Vojvodina? / Živa nam je sahranjena / Al' ostaše deca njena, Što bi dike ode u vojnike / Što bi škarta osta da se karta.

Đaci pevaju i marširaju kroz Skoplje, a nove kaplarske zvezdice i bajoneti na puškama prelivaju se na suncu. Dušanov most treperi pod čvrstim koracima đaka-kaplara. Iz publike, uz prigušen plač i jecaj, čuju se reči: "Odoše đaci na front, odoše đaci u smrt." Buketi cveća pokvašeni suzama, padaju na nas, i odbijajući se od nas padaju na kaldrmu, tako da su poslednje čete gazile po cveću. Mnogima od nas bio je ovo posmrtni marš!

Železnička stanica je opkoljena masom sveta koja je došla da isprati đake. Mnogima je to bio rastanak za svagda od svoje rodbine, poznanika, prijatelja i svojih devojaka.

Svima naviru suze na oči, sem đacima - kaplarima koji odlaze u smrt. U Skoplju je tada bilo i mnogo izbeglica iz Severne Srbije. Posle ukrcavanja u furgone, zaglušujući pisak lokomotive oglasio je rastanak đaka - kaplara sa Skopljem - Dušanovim carskim gradom.

Na usputnim stanicama, kuda je voz sa đacima prolazio, velika masa sveta ga dočekivala i ispraćala sa suznim očima, znajući očajno stanje na frontu, jer je neprijatelj već pola Srbije bio zauzeo, i na zauzetoj teritoriji, rušio, palio i ubijao na najvarvarskiji način. I tako, dok svet, koji nas ispraća, tuguje i plače, iz naših vagona se ori pesma, kao da se ide na neko veselje, a ne u smrt.

Četiri čete đaka, preko Lapova i Kragujevca, otišle su za Gornji Milanovac, za Prvu i Treću armiju, a dve čete, preko Lapova, Mladenovca, za Aranđelovac, za Drugu armiju.

U momentu našeg dolaska na front, situacija je bila veoma mučna i teška. Kiša i susnežica stalno padaju. Drumovi, raskaljeno blato do kolena. Pozadi fronta nalaze se čitave kolone izbeglica koje beže od varvarske najezde neprijatelja. To su zaprege sa slabim i mršavim vočićima i kravama pune raznih stvari, male dece, starih i bolesnih. Sve to mokro i kaljavo cvokoće od zime. Tu se gube deca, padaju starci i starice pod teretom kućnog prtljaga na leđima. Ovde-onde vide se grupice naroda, tužna lica I pognute glave, gde nekoga sahranjuju.

Sa kolonom izbeglica kreće se veliki broj lakših ranjenika, koji traže zavojišta. Seljačka volovska kola puna teških ranjenika mile po blatu do guše, a jauci i leleci ranjenika tužno i žalosno odjekuju na masu koja se kreće pored kola.

Ta strašna slika mnogo je uticala na nas đake - kaplare i izazivala u nama ogorčenje na neprijatelja i stvarala natčovečansku energiju za borbu protiv varvarskog postupka neprijatelja.

S takvim duševnim raspoloženjem mi stižemo na front. Raspoređeni po dvojica u jednu četu, mi brojno nismo ništa predstavljali, ali u moralnom pogledu vrlo mnogo, jer unosimo u njih nov mladalački duh i novu snagu.

Iznenađeni i zaprepašćeni vojnici našim dolaskom među njih, slegli su ramenima i odmah shvatili situaciju, tj. da je došao momenat da se više ne može nazad, več ili u slavu ili u smrt.

Tadija Pejović (1892 - 1982) jedan je od 1300 kaplara. Filozofski fakultet Univerziteta u Beogradu, grupu za matematiku, upisao je 1919. godine. Doktorirao je matematiku 1923. kod Mihaila Petrovića Alasa. Kada je počeo Drugi svetski rat, zarobljen je i proveo u zarobljeništvu period rata do završetka 1945. godine.

Predavao je na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu, i kasnije na Prirodno-matematičkom fakultetu. Bio je u periodu 1952-1954 dekan Prirodno-matematičkog fakulteta. Za svoja predavanja pisao je udžbenike, najznačajniji su bili „Matematička analiza" u 5 knjiga i „Diferencijalne jednačine" u 2 knjige.

Kada je 1. marta 1948. osnovano „Društvo matematičara i fizičara Srbije", Tadija Pejović je bio prvi predsednik ovog društva (1948-1952).

Bio je predsednik Udruženja 1300 kaplara i kao poslednji predsednik tog udruženja potpisao je 1980. akt o gašenju jer preostalih 9 živih članova nisi mogli da čine udruženje. Napisao je i knjigu „Moje uspomene i doživljaji 1892-1945" u dva toma.

 

broj komentara 6 pošalji komentar
(nedelja, 16. nov 2014, 15:33) - Ivan [neregistrovani]

@autogenocit

Svaka smrt je sigurna. Sama cinjenica da je drzava Srbija tada poslala cvet svoje mladosti u borbu govori koliko je situacija bila ocajna i koliko je velika cena slobode.
Cini mi se da danas u Srbiji,na nezavisnost ove zemlje sve manje ljudi misli. Spas ne ocekujemo od sopstvenih snaga, vec od EU, MMF isl organizacija.
Ipak tako je moralo biti. Da jedna generacija sa pesmom odlazi u smrt za nezavisnost, a da danasnje spavaju dok nam drzava polako odumire...

(nedelja, 16. nov 2014, 15:11) - anonymous [neregistrovani]

Naknadna pamet

Boze kako smo pametni danas posle 100.godina.I kako olako presudjujemo za odluke koje su se morale doneto 1914,l941,l991,l999,1389.itd.itd.Neprimereno je sa distance suditi o tadasnjim odlukama.

(nedelja, 16. nov 2014, 12:46) - Krle [neregistrovani]

autogenocid

Da, genijalna odluka, zaista. Poslati u apsolutno sigurnu smrt 1300 gimnazijalaca, koji ništa nisu mogli pomoći u vojnom smislu. Pre rata nije svako išao ni u osnovnu školu, a kamoli u gimnaziju. Onaj ko je poslao ovu decu na front nije samo samo njih ubio, već je lišio državu budućih 1300 učitelja, lekara i inženjera.

(nedelja, 16. nov 2014, 11:27) - anonymous [neregistrovani]

Слава им!

Нека је вечна слава и хвала нашим херојима и ослободиоцима!

(nedelja, 16. nov 2014, 11:26) - anonymous [neregistrovani]

Divan clanak !

Hvala RTS-u sto je objavio prelepi clanak herojstva i patriotizma ovih mladih ljudi. Nastavite tako i u buduce.Ne samo u ovoj godini, nego i dalje, da se upoznamo i naucimo kako se voli i brani svoja Otadzbina.

(nedelja, 16. nov 2014, 10:21) - anonymous [neregistrovani]

Lep tekst

koji se sa manjim izmenama ponavlja unazad nekoliko godina.
Ne umanjujući važnost ove istorijske činjenice, uvek se pitam zašto niko nikada nije pomenuo pitomce Srednje Vojne Škole u Sarajevu, 38. i 39. klase kopnene vojske, koji su izašli iz Sarajeva 6. juna 1992. godine.
Sve do tog 6. juna su pitomci i nešto malo vojnika, sa starešinama bili u okruženju i ratnim dejstvima.
Teško je proći cenzuru na ovom sajtu, ali dajte ideju nekom novinaru koji će istražiti i obelodaniti činjenice vezane za maloletne pitomce koji su ostali bez izbora!