Srpska vojska uoči Prvog svetskog rata

Nakon balkanskih ratova 1912–1913. i "arnautske pobune" 1913. godine, Srbija nije imala vremena da reorganizuje vojsku, a u "Novim oblastima" regruti su bili tek na obuci. U ratna dejstva 1914. godine, srpska vojska je ušla uglavnom sa ranijom ratnom formacijom, koja se pokazala efikasnom u prethodnim, balkanskim ratovima.

Obaveza služenja u kadru obuhvatala je sve sposobno stanovništvo od 18 do 55 godina, dok su se oružane snage delile na prvi, drugi, treći poziv i poslednju odbranu. Prvi poziv su sačinjavali obveznici od 21 do 31 godine života, drugi poziv 32–38, treći poziv 39–45, a poslednju odbranu sačinjavali su mladići od 18 godina do 21 godine i starije ljudstvo od 45 do 55 godina starosti.

Prvi i drugi poziv obrazovali su operativnu vojsku, a treći poziv i poslednja odbrana služili su za zaštitu i zatvaranje granica, za unutrašnju službu i obezbeđenje zemlje. U operativnom pogledu nije bilo velike razlike između prvog i drugog poziva, pa čak ni za pojedine jedinice trećeg poziva koji je upotrebljavan za operativne zadatke.

Ovakva podela je bila uslovljena nedostatkom materijalno-tehničkih sredstava i opreme, za podjednako naoružavanje i opremanje, pre svega svih operativnih jedinica. U organizacionom smislu, oružane snage su se delile na glavne rodove vojske, pomoćne rodove vojske i pomoćne struke. U organizacionom smislu glavni rodovi vojske bili su pešadija, konjica i artiljerija, pomoćni rodovi vojske – inžinjerija, poljski bolničari, vozarija i administrativna odeljenja, a pomoćne struke – đeneralštabna, vojnosudska, sanitetska, administrativna, vojnotehnička, telegrafska, železnička, poštanska i sveštenička.

I mada su teritorijom Srbije proticale dve velike, plovne reke (Sava i Dunav), ograničene finansijske mogućnosti nisu joj dozvoljavale da ima rečnu flotilu, tako da je u suštini Vojska Kraljevine Srbije imala samo kopnene snage. Pred početak rata, srpska vojska je raspolagala sa samo tri aviona i četiri pilota (Prvi aeroplanski eskadron) i jednim balonskim odeljenjem.

U vojnoadministrativnom smislu, ne računajući "Nove oblasti", Srbija je bila podeljena na pet divizijskih oblasti. Divizijske oblasti su bile Moravska (sa sedištem štaba u Nišu), Šumadijska (sa sedištem štaba u Kragujevcu), Drinska (sa sedištem štaba u Valjevu), Dunavska (sa sedištem štaba u Beogradu) i Timočka (sa sedištem štaba u Zaječaru). Svaka divizijska oblast delila se na tri pukovske okružne komande (ukupno 15 pukovskih okružnih komandi), a one na četiri bataljonska sreza.

Kako je popuna bila na teritorijalnom principu, i jedinice su se popunjavale ljudstvom iz određenog rejona, ljudstvom koje je živelo, radilo i ratovalo zajedno. S obzirom na to da u formalno-pravnom i vojnoadministrativnom smislu "Nove oblasti" nisu još bile integrisane, nove divizijske oblasti (Vardarska, Bregalnička, Bitoljska, Kosovska i Ibarska), obrazovane tek krajem 1913. godine, ubrzano su obučavale regrute.

Divizijske oblasti davale su ljudstvo za jednu diviziju I poziva, jednu diviziju II poziva (koje su nosile ime divizijske oblasti npr. Drinska I i Drinska II poziva) i potreban broj obveznika za jedinice i ustanove van divizijskog sastava. Od artiljerije, Srbija je raspolagala sa 550 lakih oruđa raspoređenih u divizijama (po jedan artiljerijski puk), a van sastava divizija raspolagala je sa jednim brdskim artiljerijskim pukom od devet baterija (36 topova), haubičkom artiljerijom (15 haubičkih baterija od 12 oruđa 150 milimetara, i jednom merzerskom baterijom od 150 milimetara).

Po formaciji iz 1909. godine, predviđeno je bilo formiranje "Kombinovane divizije", od prekobrojnih pukova iz Moravske, Šumadijske i Timočke divizije. U balkanskim ratovima, to nije učinjeno, da bi pred rat 1914. godine od 1, 2, 5. i 6. prekobrojnog puka, ova divizija bila formirana i ušla u sastav operativne vojske.

Prosečno brojno stanje pešadijskih divizija je, zbog prethodnih gubitaka u balkanskim ratovima, iznosilo 14.000–16.000 ljudi, dok se u pogledu artiljerije i mitraljeza, osećala oskudica. Pred rat 1914. godine, srpska vojska je imala mobilisanih 11 pešadijskih i jednu konjičku diviziju (iz pet divizijskih oblasti po jednu pešadijsku diviziju prvog i drugog poziva – ukupno 10, kombinovanu diviziju i konjičku diviziju).

Pri razradi ratnog plana, pošlo se od pretpostavke da u eventualnom sukobu sa Austrougarskom, Rusija neće ostati neutralna, jer bi uništenjem Srbije, Austrougarska postala gospodar Balkana i ugrozila interese Rusije. S obzirom na to da je i držanje Bugarske bilo neizvesno, srpski Generalštab odredio je osnovnu ideju ratnog plana: "Držati se odbrane dok se politička i strategijska situacija ne razjasni, a tada dejstvovati prema situaciji." Odluka, donesena u skladu sa idejom ratnog plana, bila je – da se na graničnom frontu postave slabije snage koje bi vodile elastičnu odbranu, dok bi glavne snage, grupisane u dubljoj unutrašnjosti teritorije, bile spremne da se upotrebe prema razvoju situacije. Konačna razrada ratnog plana završena je 1908. godine.

Od 11. juna 1914. godine, zbog starosti i obolelosti kralja Petra I, na prestolonaslednika Aleksandra preneto je, u kraljevo ime, vršenje kraljevskih dužnosti. Samim tim, prestolonaslednik je postao i vrhovni zapovednik vojske.

Načelnik štaba Vrhovne komande bio je vojvoda Radomir Putnik, a pomoćnik načelnika štaba Vrhovne komande general Živojin Mišić.

Komandant Prve armije bio je general Petar Bojović (komandanti: Timočke divizije I poziva general Vladimir Kandić, Timočke divizije II poziva general Vukoman Aračić, Moravske divizije II poziva pukovnik Ljubomir Milić, Braničevskog odreda – zapravo veći deo Dunavske divizije II poziva – pukovnik Miloš Vasić, Konjičke divizije pukovnik Branko Jovanović).

Komandant Druge armije bio je general Stepan Stepanović (komandanti: Dunavske divizije I poziva pukovnik Milivoje Anđelković Kajafa, Kombinovane divizije general Mihailo Rašić, Moravske divizije I poziva general Ilija Gojković, Šumadijske divizije I poziva pukovnik Stevan Hadžić);

Komandant Treće armije bio je general Pavle Jurišić Šturm (komandanti: Drinske divizije I poziva pukovnik Nikola Stevanović, Drinske divizije II poziva pukovnik Dragutin Dimitrijević).

Užičkom vojskom komandovao je general Miloš Božanović (komandanti: Šumadijske divizije II poziva pukovnik Dragutin Milutinović, Užičke brigade pukovnik Ivan Pavlović).

Stvaraoci, a sticajem okolnosti i izvršioci srpskog ratnog plana bili su načelnik Glavnog generalštaba general (vojvoda od 1913. godine) Radomir Putnik i njegov pomoćnik pukovnik (general od 1912. godine) Živojin Mišić. Razmatrajući vojnogeografske karakteristike teritorije Srbije, oni su došli do zaključka da bi glavne snage neprijatelja, najverovatnije dejstvovale velikomoravskim pravcem, kao najpogodnijim. Na osnovu takve procene, ratnim planom je predviđeno sledeće grupisanje, koncentracija snaga i zadaci:

Prva armija: Timočka I, Timočka II, i Moravska II poziva na prostoru Rača, Palanka, Topola; Braničevski odred (uglavnom Dunavska II) na pravcu Dubravica, Ram, Golubac, Požarevac; Konjička divizija na prostoru Grocka, Smederevo, Lipe, Osipaonica. Zadatak Prve armije bio je da pod zaštitom isturenih odreda na Dunavu, brani liniju Palanka–Topola.

Druga armija: Moravska I poziva, Šumadijska I poziva i Kombinovana divizija na prostoru Aranđelovac–Lazarevac; Dunavska I poziva južno od Beograda. Zadatak Druge armije bio je da kao manevarska grupa iz centralnog položaja, sa linije Aranđelovac–Lazarevac, dejstvuje u bok i pozadinu neprijateljskih snaga bez obzira na to gde bi se pojavile (kod Prve ili Treće armije).

Treća armija: Drinska I poziva severno od Valjeva; Drinska II u rejonu Zavlake; Šabački odred na prostoru Šabac, Badovinci; Loznički odred na prostoru Lješnica, Loznica, Zvornik; Obrenovački odred na prostoru Obrenovac, Skela; Ljubovijski odred na prostoru Ljubovija, Uzovnica. Zadatak Treće armije bio je da pod zaštitom isturenih odreda na Savi i Drini brani Valjevo na liniji: Slovac–Jautina–Kamenica–Jolina breza.

Užička vojska: sa Šumadijskom II poziva zapadno od Užica, Užičkom brigadom na prostoru Bajina Bašta, Rogatica i Limskim odredom kod Priboja. Zadatak Užičke vojske bio je da brani granični front Bajina Bašta – Mokra gora – Priboj i da zatvara sve pravce koji izvode u dolinu Lima i Zapadne Morave.

Još na samom početku Prvog svetskog rata (3. avgusta 1914. godine), vlada je poslala instrukcije Vrhovnoj komandi srpske vojske o angažovanju dobrovoljačkih sastava: "U pogledu organizovanja i upotrebe dobrovoljaca vlada je rešila – da Vrhovna komanda može kupiti čete dobrovoljaca i upotrebiti ih po svom nahođenju, da su pod komandom naših oficira, i to najdisciplinovanijih. Vrhovna komanda će naročito voditi računa o ovim dobrovoljcima, te da se ne vrše pljačke, a prema izgrednicima biti veoma strogi..."

 

Postupajući po navedenoj direktivi, Vrhovna komanda je već 4. avgusta 1914. godine osnovala četiri četnička odreda sa 2.250 dobrovoljaca:

– Zlatiborski četnički odred, komandant major Kosta Todorović;

– Jadarski četnički odred, komandant major Vojin Popović (Vojvoda Vuk);

– Rudnički četnički odred, komandant major Vojislav Tankosić (na zahtev Austrougarske hapšen zbog umešanosti u Sarajevski atentat, a pušten iz zatvora po objavi rata);

– Gornjački četnički odred, komandant major Velimir Vemić.

Pošto je u balkanskim ratovima 1912. i 1913. godine utrošila znatne količine naoružanja i opreme, Srbija je iz balkanskih ratova izašla materijalno iscrpljena, pa je 1914. godine stupila u novi rat u vrlo lošem materijalnom stanju, jer u periodu od godinu dana nije bila u mogućnosti da nabavi i popuni potrebnu opremu i naoružanje. Srbija se, dakle, 1914. godine našla u ratu koji nije želela, niti je za njega bila spremna.

Srpskoj vojsci je za rat nedostajalo 120.000 pušaka, koje je trebalo dopremiti iz Rusije. Vojska je raspolagala sa 184.000 brzometnih petometki, 45.000 zaplenjenih uglavnom turskih i nešto bugarskih pušaka i 65.000 starih jednometki. Srpske brzometne puške "mauzer" (M-99, M-907, M-910, pa i 80/907) kalibra sedam milimetara bile su znatno kvalitetnije od austrougarskih pušaka "manliher" M-95, M-90 i M-88/90, te ruskih "mosin M-91".

Pored nedostatka pušaka, bio je izražen problem i kod artiljerijskog oruđa, koga nije bilo u dovoljnom broju, a znatan broj savremenog oruđa koje je srpska vojska imala bio je oštećen u minulim ratovima, pa su za popunu upotrebljeni stari sporometni topovi, koji su se punili crnim barutom. Pored toga, osećao se nedostatak zaprega u svim artiljerijskim jedinicama, a najozbiljniji problem bio je nedostatak artiljerijske municije. U balkanskim ratovima utrošene su znatne rezerve municije, tako da je srpska vojska u Prvi svetski rat ušla sa oko 650 granata po oruđu.

Srpska artiljerija, ipak je, zahvaljujući kvalitetu topova i posluge (iskustva iz balkanskih ratova), iako brojčano slabija (načelan odnos je bio 1:2), uspešno je parirala artiljeriji austrougarske vojske. 

U pogledu odeće i druge opreme, stanje je bilo veoma loše.

Prvi poziv narodne vojske bio je snabdeven istrošenim odelima, preostalim iz balkanskih ratova 1912/13. godine, koja su posle demobilizacije bila vraćena u magacine. Drugi poziv nije imao kompletnu odeću, već je neko imao bluzu, neko šinjel, neko pantalone, a pojedinci samo šajkaču. Treći poziv bio je u svom narodnom odelu. Pored nedostataka u odeći i obući, velika oskudica vladala je i u logorskoj opremi, hrani, pontonirskom materijalu, telegrafsko-telefonskoj opremi, sanitetskom materijalu, kolima, konjima i mnogim drugim sredstvima i opremi. Oružje i oprema zaplenjeni od Turaka i Bugara nisu mogli popuniti nedostatke.

* Potpukovnik dr Ivan Mijatović je načelnik Vojnog muzeja u Beogradu 

broj komentara 16 pošalji komentar
(ponedeljak, 22. sep 2014, 22:19)
Monaliza [neregistrovani]

Pozdrav

Samo da Vas pozdravim... i moj deda je bio borac!

(petak, 25. jul 2014, 22:20)
Немања [neregistrovani]

свака част

свака част на сјајном тексту. одувек ме је занимала организација српске војске у то време и нигде нисам прочитао овако сажето, јасно, али и свеобухватно.

(petak, 25. jul 2014, 20:38)
Billy_D_Kid [neregistrovani]

Vreme za ponos - vreme za patnju

@Londonac, @Seljaci je apsolutno u pravu. Ako se vremena menjaju, menjaju se i ljudi. Ono što se iz dokumentarca vidi je duhovnost i spremnost na žrtvu zarad najviših ljudskih moralnih načela. Danas se sve servira na tacni i mnogi gledaju samo sopstveni uspeh ili interes bez žrtve.

(petak, 25. jul 2014, 19:03)
anonymous [neregistrovani]

Bitke i ratovi.

Bitke smo dobijali.
Ratove smo gubili.
Ostala je nasa vojska na ratistima.
Poslednju bitku izgubili smao na Zejtinliku.
Francuzi su otvorili Solunski front.
Prisilili Austriju na predaju i nasadili
kralja na Balkanu.

(petak, 25. jul 2014, 16:33)
anonymous [neregistrovani]

dusan.petkovic@evj-kabel.net

Чичи из Шумадије.
Било је добровољаца-ратника из Америке,Русије и из осталух држва.Било је и оних који су помагали и финансијски и то са великим парама.Међу љима је био и велики родољуб Михајло Пупин.Биле су то и за садшње време велике паре.После рата својим умећем на Париској конфетренцији задужио је све народе у Краљевини СХС.Да није било њега надас Словенија неби имала Триглав,Блед и Бохињ.Српско културну друштво "Михајло Пупин"из Љубљане настоји даове године подигне на Бледу спомен плочу Михајлу Пупину.

(petak, 25. jul 2014, 12:45)
anonymous [neregistrovani]

srbin

E a gde nam je sad vojska...

(petak, 25. jul 2014, 11:22)
Aleksandar [neregistrovani]

Poreklo Pavla Jurišića Šturma

Pavle Jurišić Šturm po nacionalnosti je bio Lužički Srbin. Njegovo pravo ime bilo je Pavel Šturm. Lužički Srbi su mali zapadnoslovenski narod koji obitava na krajnjem istoku Nemačke u oblasti Lužica (Lusatia), koriste dva slična jezika (jedan pod uticajem češkog, drugi poljskog). Po veroispovesti su protestanti.

(petak, 25. jul 2014, 10:33)
anonymous [neregistrovani]

Pohvala

Posto niko od prethodnih sedam komentatora to nije ucinio, osecam duznost da pohvalim autora za detaljan, iscrpan tekst i RTS koji u ovo doba instant clanaka od pet redova sa jednom (polu)informacijom, objavljuje ovakav dug, ozbiljan i informativan tekst.
RTS jeste drugaciji od ostalih nasih medija i treba takav da ostane.

(petak, 25. jul 2014, 09:52)
Londonac [neregistrovani]

@ Seljaci

Hmmm, malo previse dogme u vasem komentaru. Da li bi mozda trebalo da sagledate razlike ratovanja sada i pre 100godina?!? Kao i demografsko socijalnu sliku celog sveta ne samo Srbije?!?

(petak, 25. jul 2014, 09:49)
Londonac [neregistrovani]

@ komentar Vojska

Glavnu poruku komentara podrzavam, al' nemogu da ne ispravim polaznu tvrdnju da je vojska gubila ratove diplomatski i ekonomski. Slazem se da smo gubilisukobe na tim planovima al' zato je odgovorna drzava i vlada - odnosno politika.

U pomen i slavu mom dedi i svim njegovim saborcima iz ratova 1912-1918.