Милован Данојлић за РТС: Самопокоравање и идеја освете не воде никуда

Ми смо у XIX и XX веку били закорачили корак даље, да би нас Други светски рат и оно после заледили и вратили у стање које нам не служи на част. Врхунац енглеског сонета пада у 1594. годину, тих година је и Шекспир писао, а те 1594. године је главни културни догађај у Србији било спаљивање мошти Светог Саве. То је тај јаз који нас дели од велике светске културе, каже за РТС Милован Данојлић.

Један је од највећих српских живих писаца. За више од шест деценија колико пише, објавио је више од 70 наслова. И пише све – поезију, романе, есеје.

Милован Данојлић (рођен на данашњи дан, 3. 7. 1937) већ 35 година живи у Француској; био је лектор за српски језик на Универзитету у Поатјеу. 

Српским читаоцима открио је неке мање познате француске песнике, али је преводио и Бодлера, Клодела. Преводи и са енглеског.

Ових дана у издању Српске књижевне задруге требало би да се појави његов превод Шекспирових сонета.

Добио је готово сва овдашња књижевна признања, укључујући и Нинову награду за роман године, а последња у низу је награда за есејистику "Григорије Божовић", која му је додељена за тригогију "Писма без адресе".

То је био повод да Данојлића посетимо на његовој летњој адреси у Ивановцима.

"Ово је имање које сам наследио и ту сам направио кућу и ову библиотеку и ту долазим сваког лета – проведем два-три месеца, читам, радим, пишем; овде пишем оно што сам започео другде", прича нам.

Друга је половина јуна, кишни дан, па не можемо да шетамо имањем, које изгледа баш онако како се у уџбеницима илуструју шумадијска домаћинства и куће. Седимо на троношцима, испод трема – зато је неминовно да разговор и почнемо питањима о селу.

Често говоримо о томе како нам села пропадају. Какав је Ваш поглед, долазите једном годишње, колико се село промени између два Ваша доласка од лета до лета?

Село пропада од 1955. године, то што ја пратим. Ја сам у основну школу пошао 1944. и тад је било 80 ђака, а сад их у тој школи има четворо. Тако можете да видите до које се мере то срозало, сељаци млади се не жене, седе пред продавницом и пију пиво, а девојке беже у град и не удају се. Домаћинства чувају стари. То све изгледа врло лоше.

Већи део године проводите у Француској. Да ли је тамо другачије?

Није много боље ни у Француској. Напротив. Тамо села нестају, а јако су лепо уређена, имају асфалт и путеве и до усамљених кућа. И поред свега тога – мала места се празне и то изгледа тужно, још тужније него овде јер је тамо уређено као башта, а сваке године се по две-три куће испразне и то изгледа жалосно.

То није нека утеха за нас, само то јесте глобални ток, село и сељаци и рурална цивилизација умиру у Европи. Ја плаћам данак својим осећањима и успоменама, па зато овамо долазим. Моја деца су долазила овамо, али тешко да би се ту населила трајно. Али то је тема више за књижевност него за телевизијску емисију.

У децембру сте изабрани за редовног члана Српске академије наука и уметности, а недавно сте одржали и приступну беседу. Колико Вам значи чланство у САНУ?

То је признање... Али посао писца је овде, у овој соби. У Академију долазимо да понешто дамо или неку примедбу или своју реч, једном месечно се састајемо. Знате, Академија – то је од Стерије и неких угледних људи па је дошла и до мене. И на крају крајева, то је ипак установа, а немате много таквих тачака културног и јавног живота.

Ви сте у приступној беседи говорили о мржњи и толеранцији. Зашто о томе? Многе је то подсетило на оно што сте писали у "Драги мој Петровићу".

Тај одељак је писан у нешто другачијим околностима, али је мржња је и даље жива и међунационална и чак и кад се Југославија распала. Актуелна је и у политичкој елити. То само говори како им је мржња једина инспирација, а тако је и међу народима и то сам морао да поменем. Нисам чудотворац и не могу да је излечим, али не могу да је не поменем. Толеранција се намеће, сад кад ће се то схватити... али морао сам то да поменем као две тачке данашњих наших прилика.

Сад сте сами поменули политику, ни Ви нисте били имуни на политику, један сте од оснивача модерне Демократске странке. Како данас гледате на то и на страначки живот?

Ја сам био наиван, мислио сам да се обнавља странка Грола и Давидовића, као понос духовне традиције. Био сам задовљан па сам појурио да скупим нешто пара као прилог за странку. То је после кренуло – ко је први, ко је други, почеле су те људске приче око престижа и положаја у странци и све оно што људи раде. Ја то нисам имао у виду, ја сам мислио да правимо као браћа неко чудо, а чудо је изостало.

Мени су били драги и Мићун (Драгољуб Мићуновић) и Ђинђић, остао сам пријатељ и са Коштуницом, али то је постало оно што бива са странкама и ја сам се полако удаљавао без великих гестова и на крају сам се пасивизирао.

Неко је приметио да сте управо Ви и Борислав Пекић пример како прођу интелектуалци и уметници у политици.

Да, ја сам био кандидат у Малом Мокром Лугу за посланика, Ђинђић ме предложио, знао сам ја да нема од тога много, али хајде да издржим то место па сам пристао. И наравно да нисам био изабран, као ни Пекић у Раковици. Што је и праведно – није за нас ни било!

Али имао сам касније један занимљивији сусрет са Ђинђићем, који ми је био драг. Он је био циник. Ја му кажем тад, а стојимо пред кафаном, шта треба да се ради, а он мени каже – ја се све слажем, али ја кад бих тако говорио имао бих присталица колико и Весна Пешић, према томе – то не долази у обзир!

Уместо да разговарамо о књижевности, све се враћамо на политику, као да се без ње не може. Тако је било и пре 20-ак година, кад сте добили Нинову награду за роман "Ослободиоци и издајници". И тада се постављало питање живимо ли ми и даље ослободиоце и издајнике... Да ли је то усуд простора, нације или нешто треће?

Овде се догодио лом и мржња и покољ и поцепао се народ који је нешто мислио и та подела није залечена. Ја сам сад добио награду "Григорије Божовић" – то је био човек који је стрељан јер је био антикомуниста. Он је рехабилитован и судски и културно, али ти греси који су почињени према једном делу народа нису окајани. Не кажем да је друга страна била анђеоска, то је сурово, тај братоубилачки рат, али помирења нема и не може се ићи напред без суштинског признавања свих вредности другој страни и свих грехова својој страни.

Разуме се да је међу овима са петокраком било патриота и храбрих људи, сад – ко им је био вођа, то је друго. Разуме се и да је било зликоваца и са свих страна, али највећи злочини су били после рата и до данас није изведено на чисто и до данас није свет схватио колико је то опасно и колико треба гајити разумевање за друга мишљења, јер ова мржња данас је само отпор да се прихвати оно што се не слаже са нашим осећањима.

Идеја да други може бити у праву, а да се то нимало не слаже са мојим становиштем – за то треба велики труд, дуго развијање културно и свако друго. А ми нисмо за то имали времена.  Наша је идеја – идеја освете, а с тим се не стиже далеко, то је код примитивних народа као крвна освета, о чему је такође Григорије Божовић писао.

Ми смо у 19. и 20. веку били закорачили корак даље, да би нас Други светски рат и оно после и ово што је и данас заледили и вратили у неко стање које нам не служи на част.

Да ли је то један од разлога што често пишете и говорите о националним темама, о српском језику?

Свет не живи истинитим животом, он пројектује себе према моделима што би желео да чује. Онда отуда упливи енглеског језика. Кад идете Кнез Михаиловом, то личи на бивше колоније трећег света, то тако изгледа у Перуу, у Колумбији... Ово је сад срамота погледати, тај прогон језика и ћирилице и то усаглашавање са моделима који нас не прихватају и за које не постојимо. То је непоштовање себе, то је самопокоравање које нам нико не тражи, то је провинцијална игра без плана.

Овако смо као природни слуга који се сам нуди да служи. Тај несрећни свет који више није ни југословенски ни светски и који се самоколонизује... С тим што је колонизатор раније имао обавезе према онима у Африци, а нас гледају само као невероватан призор.

Код Каленић пијаце сам видео "Second Hand". Па како сиротиња да се снађе да је то половна роба, јер они ту купују... Видите до које мере иде то лудило. Неком ће ово што ја говорим да изгледа као цинцулирање, али није. То је логика.

Какав је у Француској однос према језику?

Французи су исто у лошем положају, бране се ипак мало више него ми. Имају комисије за сузбијање "франглез" језика. Успевају више него ми, јер ипак су свеснији.

Код нас је све разголићеније јер смо сиромашнији, али нису у много бољем положају. А они су богатији па некако испливавају.

Постоји један светски процес који нас све меље, а ми нисмо свесни. И како Београд може сав да буде на енглеском? Мада, нешто сам размишљао и о томе сам писао: има један феномен, то није само у Београду, све престонице, сви мегаполиси теже да се отуђе од народа који их окружује! Сви мегаполиси света кидају везе са својом околином да би отишли у небо, а код нас то изгледа примитивније, мада нисмо ми измислили раскидање с народом.

Шта пишете док сте у Ивановцима? И шта сада пишете?

Управо сам завршио велики препрев Шекспирових сонета и сад сам коначно одахнуо. Раније сам препевавао песнике у време кад сам их упознавао и то ми је било ширење хоризоната. Али кад сам Шекспира читао, мислио сам све – ово бих овако или овако, и онда сам морао да мислим како то да решим. И коначно сам завршио и написао сам и предговор и коментаре и ту има разних ствари које су мени биле занимљиве.

Запазио сам једну ситницу коју сам тако и у предговору навео – врхунац енглеског сонета пада у 1594. годину, тих година је и Шекспир писао своје сонете. А те 1594. године је главни културни догађај у Србији било спаљивање мошти Светог Саве. Упозорио сам на тај јаз који нас дели од велике светске културе, то понекад заборављамо, а за тај јаз је донекле крив и онај с друге стране што га је одржавао, али то оправдава многе наше невоље што нас прате до данас.

Какво је данас време за писање?

Ово је време доста лоше за младе писце, млади нису спонзорисани и не знам како се неко усуђује да крене да пише, кад смо ми почињали било је другачије. Ја немам илузије о комунистичком режиму, али у оно се време водило рачуна. Тада се знало да на пример један штампарски табак плаћен је као плата професора. Та власт, о којој ја имам лоше мишљење, ипак је имала одговорност јер диктатори су одговорни, знате – да се има вода и струја и да есејистика функционише...

Данас, ја се не жалим на свој положај, ја сам привилегован, имам неколико пензија, али ја не говорим о себи, ја говорим о младима. Ја сам могао себи да дозволим да Шекспира преводим и да то поклоним, али како неко ко сад завршава студије може да ради бесплатно? Све се држи на ентузијазму, ентузијазам је лепа ствар. Али, ако је нешто бесплатно, онда опада и критеријум, јер тада је добро све што је џаба.

број коментара 7 Пошаљи коментар
(недеља, 07. јул 2019, 08:29) - Dr. Top [нерегистровани]

Uz svo poštovanje 2

Uz svo poštovanje gospodinu Danojliću, ne bih se s njim složio o temi "samokolonizacije".
Jezik je sredstvo sporazumijevanja i proširen je toliko koliko mu dozvoljavaju komunikacije. Nastao je unutar rodovske zajednice, da bi se razvojem komunikacija proširio na pleme, plemeske saveze. državu....
Kominikacijom među prvobitno različitim grupama, sa miješanjem naroda, miješao se i jezik. Nekad su te komunikacijama bile prepreke rijeke, mora, planine. danas više nisu. Danas je cijeli Svijet jedno selo, od Kamčatke do Aljaske, od Ognjene do Nove Zemlje. Cijeli svijet komunicira, jezici se miješaju, i neminovno je stvaranje jednog jezika.
Beorad iznutra možda izgleda kao Bogota, i Lima, ali izgleda i kao Beč, Brisel, Minhen, Barselona, Torino, Cirih, Bratislava, Solun, Frankfurt, Budimpešta... ...... svi su oni puni i biće sve puniji anglizama. Engleski je najjači i najuticajniji, alli i drugi jezici ostavljaju trag. Na engleskom govornom području je izmišljen Display, pa ga tako cijeli Svijet zove, kao, što cijeli Svijet govori "donner Kebab, Baklava, Ćevapčići , vodka, pizza, ...
Jezik se prirodno razvija, danas se stapa u jedan i jezički konzervativci mogu usporiti ovaj proces, ali ga zaustaviti neće.

(недеља, 07. јул 2019, 00:15) - anonymous [нерегистровани]

Odgovor Goranu: "Uz sve postovanje"

Postovani Gorane; ako postujete gospodina Danojlica i njegovo delo, kako ste onda sebi uzeli za pravo, da Vi jednom Velikanu srpske knjizevnosti osporavate pravo na kritiku. (Vi ste to nazvali "deli lekcije Srbima"). Da ste bar procitali "Izdajnici i oslobodioci", ne verujem da biste napisali ovo sto ste napisali.

(субота, 06. јул 2019, 14:19) - Goran [нерегистровани]

Uz sve postovanje

Postujem gospodina Danojlica, postujem njegovo delo, ali ni on, kao ni ja sam, nema pravo da deli lekciju Srbima i Srbiji. Ni on, ni ja, nismo imali hrabrosti i snage da se ostajanjem u Srbiji suocimo sa svim nedacama sa kojim su se srpska drzava i narod vec vekovima suocavaju. Pomoci, posavetovati, da , ali ne deliti lekcije.

(субота, 06. јул 2019, 02:13) - Соња [нерегистровани]

Милован Данојлић

Кроз текст прожима истина о нашој стварности ..Читала сам књигу “Драги мој Петровићи “...пре 26 година ...читајући књигу много сам плакала ...Постали смо тада емигранти у недођији ...и тада сам све разумела и тако до дан данас драги господине Данојлићу

(петак, 05. јул 2019, 10:36) - anonymous [нерегистровани]

Divno!

Uživala sam u tekstu.
Hvala novinaru i RTS-u.

(четвртак, 04. јул 2019, 08:55) - anonymous [нерегистровани]

предлог

Уз овај изузетан интервју користим прилику да РТС-у упутим предлог да направе емисију под именом "Да ли Срби пишу хрватским језиком?". Мислим да би та тема могла да буде јако занимљива и инспиративна за промене у нашем виђењу себе и свог постојања.
Унапред захвалан.

(четвртак, 04. јул 2019, 08:25) - anonymous [нерегистровани]

Похвала

Одличан интервју. Похвала за новинарку и екипу.