Српски криминалци не ангажују писце

Србија данас има прилике да на делу види праву инфлацију брзо обучених и сасвим нових списатељских имена.

Ослобођени издавачких планова (о којима су некад бринули прави уредници попут Светлане Велмар-Јанковић, Зорана Мишића, или Ивана В. Лалића) и помогнути најјефтинијом штампом у Европи, многи преосетљиви људи почели су у Србији да се сматрају писцима.

Чудно је то на први поглед: у књижевном послу нема великог новца, књижевничке организације немају добро плаћене функционере, па ни локални мафијашки "ко је ко" никад није држао дворске литерате или певаче (као што су почетком 20. столећа, како је написао Борхес, то чинили италијански мафијаши Њујорка).

Зашто толико људи у Србији мисли да су књижевници? Тежак живот, нејасан емоционални статус, најзад неодољивост свог имена и текста у штампаном облику - све то допринело је да се разни занесу и крену да пишу.

У окружењу у којем свако говори истину онолико колико је гласан, такви писци схватили су да ће бити уметници, колико сами себе буду промовисали. Због тога су одлучили да од себе начине писце по "уради сам" методи. 

Ипак, све то не би било достојније од сажаљења да нема и друге групе "уради сам писаца" који се не праве сами него се продукују.

Писац се у том случају смишља и реализује као неки књижевни јунак. За почетак, интригантно је да живи у иностранству (то има мирис авантуре); потом мора бити особа која се уз помоћ својих десет прстију одржала у неком великом граду (вредни људи, не зна се зашто, имају предиспозицију да постану писци); на крају, ваљало би да имају слободне сексуалне и друге назоре (то допирноси оном "ех, да и ја могу тако").

Када се тако сачини и сашије списатељ, или још чешће списатељица, књижевност која из тог казана потекне мора бити нешто што се одмах поздравља, награђује и чему се обећава светла будућност.

Ако овом немалом броју књижевних киборга дода и никако занемарив број оних који су потстакнути на писање (скандал-мештри, људи с оне стране закона, бон-вивани и остали који мисле да су проживели занимљиве животе које треба преточити у литературу), онда стижемо до праве хиперпонуде у којој је било ком професионалном писцу у Србији готово немогуће да се пробије.

А није да томе нису допринели и "прави писци"? Прави писац је затворен у себе, па отуд медијски досадан. Радије годинама знаковито ћути, него што се оглашава. Сви га забораве, па кад нешто паметно најзад и напише, публика најпре мора да се подсети ко је он.

Књига му је величанствена, те он мисли да се већ руковао са вечношћу, па нема потребе да ново дело рекламира или промовише на друштвеним мрежама. 

Ту ипак стижемо до проблема. Праву књигу може да напише само прави писац. Када аматер пише роман, то је једнако погибељно као да за волан аутобуса пун путника седне човек без дозволе и обећа да ће аутобус спустити низ серпентине. 

Једино што се у случају романа мртви не пребројавају одмах, па то аматерима и њиховим менторима безбрижно омогућава да спуштају један за другим романескне аутобусе и један за другим их сурвавају у провалије. Нема везе - они су на то подстакнути и за ту работу богато награђени.

Истински писци за то време неумитно изумиру као диносауруси. На њихова места ступају знатно окретнији примерци артистичке фауне: бржи, безочнији, крвожеднији.

Такав развојни циклус пре више милиона година направио је човека. Да ли ће овог пута исти процес начинити књижевника?

Писац ових редова ипак не верује у то.

број коментара 6 Пошаљи коментар
(понедељак, 20. мај 2019, 22:40) - anonymous [нерегистровани]

Tolstoj

Ana Karenjina, Prosvetino izdanje iz 1975. Strana 47, knjiga 2.
Za neupucene- da malo shvate o cemu je ovde rec.
Hvala na lepom tekstu

(понедељак, 20. мај 2019, 21:35) - anonymous [нерегистровани]

Pisac ili književnik

Ko god nešto napiše je pisac, ali nije svako pisanje književnost.

(понедељак, 20. мај 2019, 19:14) - Slavica [нерегистровани]

Humanitarna organizacija

Pa jel knjizevnost humanitarna organizacija pa da dobri pisci podrzavaju lose? Po meni je Gatalica endemska vrsta, svi ostali su ispod njega. Ovo kazem kao profesor srpskog jezika i knjizevnosti. Uprkos tome, nikada ga nisam cula da je izjavio za sebe da je elita. A jeste, po meni.
Gubitnici imaju pravo da se ljute.

(понедељак, 20. мај 2019, 18:00) - Tanja [нерегистровани]

A šta znači

ovo " ili još češće spisateljica"?

(понедељак, 20. мај 2019, 17:13) - anonymous [нерегистровани]

Kritika

Zar nije cilj da, kao pisci i oni koji planiraju karijeru u ovoj sferi, podrzavamo jedni druge umesto medjusobnih pljuvacina? Niko nema pravo da nazove sebe "pravim" piscem i da proglasi sebe boljim od drugih jer to cini da on bude - upravo suprotno. Ovo me podseca na film Vudija Alena "Ponoc u Parizu", u kome lik Hemingveja izjavljuje da ne zeli da procita knjigu prijatelja pisca, jer ako je losa, napljuvace je, a ako je dobra, bice ljubomoran. Valjda se, gospodo pisci, mozemo uzdignuti iznad tog nivoa i prosto podrzati mladje i neiskusnije kolege, umesto da ih vidimo kao pretnju.

(понедељак, 20. мај 2019, 16:12) - Goran [нерегистровани]

Samo za nas

Pravo da se izrazavamo je pravo za koje smo se izborili tokom istorije. Losa knjizevnost je ipak knjizevnost. I iz takve knjizevnosti izrodi se nesto sto moze da ima neku upotrebnu vrednost. Kao i u filmu. Los film ne znaci samo los film. Iz takvog filma ili knjige, svejedno, mogu da se izvuku iz mraka neke cinjenice koje ostaju. Barem kao neki dokument. Cesto slusam nase vrhunske umetnike, ai one druge, da privileguju samo elitnu umetnost. Umetnost (koja to nije uvek) samo za mali broj ljudi. Samo za njih. Umetnost koja se ne razume. Ali je umetnost. U njihovim ocima. Sto dalje od mase.