Живот на папиру

Време све ставља на своје место

О заводљивој и наоко хуманој тврдњи да "време које све ставља на своје место" доста смо расправљали на студијама Светске књижевности.

Наши професори Драган Стојановић, Александар Илић и Владета Кошутић, иначе сасвим несклони мистицизму или било каквом романтичном предавању, открили су нам да тврдња да у уметности (тек) време све стави све на своје место крије у себи две озбиљне ствари.

Прва је да испада како савременици уметника не могу да процене његову вредност, јер су можда глупи, слепи за праву уметност или им је представа о уметности једног уметника исувише "упрљана" његовом, рецимо, не баш најбољом нарави.

И друга, да када уметник умре, следеће генерације имају обавезу да ствари доведу на своје место и то непогрешиво чине зато што посматрају само дело, без утицаја уметника и стога што, за разлику од уметникових савременика, морају темељно и од почетка да прочитају шта је он то писао, а не да га офрље "читуцкају" дијагонално као његови савременици који и пре него што отворе његову књигу "знају" шта је тај могао да напише.

Ако овај механизам, макар и овако шљампаво функционише, онда не би требало да се бринемо. Што је добро биће увек спасено, што је лоше (а данас гласно хваљено) биће непогрешиво послато у заборав.

Но, да ли је баш тако? То да "време све ставља на своје место" има, видели смо, везе с марљивим радом наредних генерација. А да ли оне тако напорно раде у случају наше књижевности?

Три примера темељно заборављених, а изузетних романа даће доста разлога за нервозу.

Роман "Песма" (1952) Оскар Давичо писао је у најбољем стилу (тад) новог француског романа. На око двеста страница обрадио је само 22 часа или мало јаче, у животу једног београдског илегалца. И све је стало у тих двадесетак сати: и слутња и недоумица првог поподнева, и тешко вече које је преживео, и тескоба те последње његове ноћи, и прљавштина с којом се стално бори, и варљиво јутро последњег дана, и његово хапшење у подне. 

Роман је заборављен и нико није нашао за потребно да одвоји лик идеолога Титове културе од дела самог.

"Последњи заноси Милице Стојадиновић Српкиње"

Милица Мићић Димовска живела је живот по страни. Није била много гласна, није била нарочити оратор, наоко се чинило да је још једна од списатељица која не може да сабере много више од тренутних усхита.

Али она је написала роман "Последњи заноси Милице Стојадиновић Српкиње" (1996), психолошко штиво без сличних у нашој литератури. У овом роману стално гледамо лик и огледалски одраз јунакиње: лик би да убеди Милицу да је херој, одраз јој стално говори да је занесењак, кукавица, и чак блудница у покушају да се пода грофу Вронском. Каква изузетност у женској психологизацији!

Филозофски роман Радомира Константиновића "Декартова смрт" (1996) такође је практично непрочитан. Уистину, ово величанствено штиво тешко се и чита: нема праву радњу, већ уместо ње тескобу; нема праву развојност, већ једино психолошку градацију у чијем средишту се налази однос оца и сина. Мајсторство прављења романа без праве радње може да поучи многе писце.

Но како ће ове књиге било кога било чему поучити кад "време које све ставља на своје место" у њиховом случају није одрадило посао?

Ипак, ствар се увек да поправити. После новог долази још новије време. Данашње "време које све ставља на своје место" су докторанди Катедре за Српску књижевност рођени између 1993. и 1995. године.

Хоће ли све ставити на своје место, сада само од њих зависи.

број коментара 1 Пошаљи коментар
(уторак, 23. апр 2019, 05:31) - anonymous [нерегистровани]

Varljivo vreme

Sve ima svoje vreme, i svakom poslu ima vreme; pa eto i varljivo vreme.