Деспот: Олуја на француском

Француски писац српског порекла о писању на страном и матерњем језику, о преводима српских писаца на француски, о националним темама које се неадекватно третирају у јавности и како то да је његов роман о трагедији Крајине имао више одјека у Француској него у Србији.

"Бернар Анри Леви требало би да обуче жути прслук, кад већ жели да се представи као спаситељ и искупитељ." Ову реченицу француском филозофу директно је у програму Радио-телевизије Швајцарске упутио Слободан Деспот и та полемика изазвала је велику пажњу и бројне коментаре на друштвеним межама. Парадоксално је што је широј јавности у Србији Леви познатији од Деспота, али то је већ дух времена.

Слободан Деспот рођен је у Сремској Митровици, али за себе каже да је француски писац. На франсуски је превео дела Ћосића, Капора, Црњанског. Живи у Швајцарској и Франсуској, повремено борави у Београду, трудећи се да не привлачи пажњу. Изван радара овде је остало и његово дело, мада је то велика грешка. Деспот је аутор неколико књига есеја и два романа, оба објављена код Галимара, престижног франсуског издавача. Оба су добила значајне књижевне награде: други роман "Плави блесак" добио је Казановину награду, а "Мед", први роман, награду читалаца на Фестивалу европске књижевности, пре пет година. И тек тада је преведен на српски језик, што је тек посебна прича, јер роман "Мед" говори о Крајини и "Олуји".

"То и јесте изричито роман о трагедији Крајине. Моја породица је пореклом из Крајине и мене је тад погодило и растужило не само то што су ти људи протерани, него што је и у то Србији прошло као нешто што не постоји, то је изопштено, та трагедија тих људи је утопљена у свеопшти хаос и безнађе. А онда се десило да сам чуо истинуту причу која је била као библијска и када сам схватио да је то добар приступ таквом дгађају, написао сам роман", каже у интервјуу за "Око магазин" Слободан Деспот.

Како објашњавате да је тај роман имао више одјека у Француској него овде у Србији?

– Имало је више одјека тамо у Француској јер је прича таква, свакоме је пријмчива и изазива давна сећања и самилост. А овде смо ми навкли на насиље, овде је поднебље навикло на тврде и оштре људске односе и то је прошло као... па је то било готово детиње, а за страну публику ту је већ било доста патње.

Је ли Вам необично када читате на српком превод нечега што сте Ви писали на француском? Кажете да сте француско писац, али на ком језику размишљате?

– Размишљам и на српском и на француском, зависи како треба да говорим, мени је то спонтано од детињства. Сама чињеница да као аутор који пише на француском, кога објављују француски издавачи то и јесам и они ме доживљавају као свог.

Превели сте на француски "Ламент над Београдом". С обзиорм да и Милош Црњански више од 25 година није живео у својој земљи, имате ли можда више разумевања за њега, колико се идентификујете?

– Ја сам Војвођанин као и Црњански, моји су дођоши и код нас је у породици сачуван језик. Ми деца смо то посебно чували, јер је родитељима било важно да науче француски и да се интегришу у друштво. И то очување језика нас је везало за Србију. Сасвим сам добро схватио патњу Милоша Црњанског који је био у иностранству, не знајући шта ће бити од његовог народа под комунизмом, шта ће бити од њега као писца и хроничара тог народа и он је с тим у вези патио. Он је истовремено најсрпскији писац са "Сеобама" и "Дневником о Чарнојевићу", али и најкосмополитискији, који је писао најлепше странице о Микеланђелу.

Како Србију доживаљавају утој Европи у којој Ви живите? Колико нас можда повезују са Црњанским, Андрићем...колико су чули за њих, а колико их можда и није брига? 

– То је наша велика драма. Свугде се кренуло у цивилизацију која је раскорењена и која гледа ствари чисто феноменолошки, шта се дешава сада. А ми смо 90-их опањкавани у њиховим медијима, они су нас у Француској третирали и приказивали као варваре, као примитивно племе и тешко је те предрасуде исправити. Мени је било велико чудо да сам успео да се пробијем са тим романом о Крајини и зато је важно да се ради на културном плану и Кустендорф је доказ да се то може. (Разговор је вођен на Меæавнику током фестивала Кустендорф, где је Деспот учествовао као члан жирија. Напомена Д. И.) Овде је много уметника из Европе и они виде шта се све овде дешава и не видим ниједну иницијативу која би могла да нам привуче више симпатија из света. И сам Кустурица је обавио велики посао на крпљењу црних рупа и страшних рана 90-их година. Када су вас тако гурали у блато и када су вас упрошћавали, ни вама није било до тога да с тим људима општите а морате. Ја сам то премостио тако што сам се и њима обраћао као да сам њихов, да бих се могао обраћати том свету.

После "Меда" написали сте још један роман и тај други је добро прошао. Радите ли сад на трећем?

– Сад радим на томе...

Јесте ли планирали да пишете на српском?

– Јесам, али ми то иде мало спорије, не знам још шта треба писати. Мени још треба да напипам пулс, да размислим о духу времена у земљи коју волим и коју нисам напустио, али изван које живим већ 40 година. желео бих да напишем на срспком, па да се преводи на страни језик уместо да пишем на страном а да се преводи на српски. То ми је жеља и надам се да ћу и успети.

број коментара 1 Пошаљи коментар
(недеља, 10. феб 2019, 13:34) - Драган КНН [нерегистровани]

Носталгија

Таква нам је душа . Шта можемо наш Деспоте !