Смењени управник Народног позоришта о Пепељузи и спонзорима

Бити управник Народног позоришта доноси исту врсту невоље коју има биста Вука Караџића на врху споменика – неизбежно привлачи пажњу голубова. Без обзира на то, сматрам да сам био срећан што сам имао тај посао.

Позориште Атеље 212 из кога сам дошао је било права линија: никада нисам сумњао у оно што сам желео, премда сам често сумњао у своје способности. Народно позориште је било нешто сасвим супротно: то је био јавни задатак који се веома брзо претворио у рат који је требало добити.

Мој распоред је био толико густ да ми детаљи са састанака Управног одбора, подршка Министарства културе и кукавичлук Владе, данас изгледају као отрцана оговарања. Без обзира на то, сећања на одређене догађаје, одређене представе и људе и данас су веома пријатна.

Почео сам овај посао са пуно ентузијазма. Међутим, рад у периоду после рата и санкција није доносио брзе и лаке резултате. Ваљало је дефинисати, припремати и развијати програм, афирмисати појединце и уметничке ансамбле, ићи ка новој публици, а да не изневеримо стару. Медији су чезнули за некадашњом славом позоришта, запослени за већим платама, а мала група људи говорила, јавно или тајно, да моја позиција све више слаби.

Притом, управничком мандату су претходили ужасни штрајкови. Глупо је данас гледати уназад, али штрајкови су тада били врло болни и оставили бројне последице. Гледао сам како се Министарство културе претвара у инструмент владине политике, постепено смањујући своју подршку и прогресивно слабећи идеју оног што Народно позориште може и треба да буде. Визија коју сам на почетку имао била је можда наивна.

Желео сам да Народно позориште буде стварно народно; да буде доступно позориштима тадашње Југославије и да размењује представе са њима: веровао сам да Народно позориште треба да буде више него група глумаца, оперских певача и балетских играча који праве представе; оно је требало да буде центар који је доступан целокупном позоришном животу земље, али и почетна станица одакле уметничка изврсност одлази на друге тачке у земљи и свету. Међутим, нису сви мислили тако и због тога је пропуштена једна велика могућност.

Видео сам Тројанског коња комерцијалног спонзорства који се докотрљао до врата Народног позоришта, охрабрен и спреман да уђе у институционалну уметност. Речено је да подршка бизнис сектора неће утицати на субвенције државе. Обећање је прекршено. Подршка комерцијалних спонзора је уведена како би се смањиле и избегле обавезе финансирања од стране Владе. И у томе се успело. Проводио сам сате вежбајући нову уметност: гланцање квака комерцијалних спонзора и анимирање њихових бордова директора. Повремено сам улазио у јавни дијалог, попут политичара, ретко са срећним исходом.

С друге стране, било је пуно тога за уживање. Нове драме су преовладале у програму Драме, Опера је дала незаборавну "Пепељугу", Балет је закорачио у XXI. Било је ту представа које је могло да направи само Народно позориште, са ресурсима и луксузом уметничке куће која има компетентне људе на сцени и исто такве мајсторе у уметничким радионицама.

Једног јулског дана 1999, месец дана после завршетка НАТО бомбардовања Србије, секретарица је ушла у управничку канцеларију и збуњено ми предала папир: "Шта је то, управниче?" Било је то Решење Владе о разрешењу дужности управника Народног позоришта. Тиме је окончан један управнички мандат.

У овој малој историји поновног откривања, налази се део искуства бившег управника Народног позоришта. Славећи 150 година наше најзначајније позоришне институције кроз серијал "Народно позориште у десет чинова", имао сам и овај лични разлог. Идеја нашег серијала била је да кроз десет различитих феномена – чинова осветли промене у Народном позоришту и нашој култури. Ти чинови нису увек посвећени најзначајнијим писцима, глумцима или певачима, јер, знамо, свака генерација верује да су, у поређењу са претходним, њени глумци најбољи и најприроднији.

Овај серијал не представља историју Народног позоришта у целини, већ сведочи о њеним светлим и тамним странама – од жеље ентузијаста да српски народ добије своју националну позоришну институцију, до њених узлета и међународних домета. И наравно судбина људи који су обележили важне странице богате историје Народног позоришта.

Ови чинови праве малу хронику о промени репутације Народног позоришта. Та репутација је још увек у процесу, дакле, конструише се и данас. Ми само можемо да претпоставимо шта ће будуће генерације чинити са тиме. Због тога, ову серију Културно-уметничког програма посвећујемо њима.

                                                                                                  Небојша Брадић 

Текст је предговор за серијал о Народном позоришту "Народно позориште у десет чинова", који се од 21.11. емитује на РТС-у.

број коментара 0 пошаљи коментар