Једина ефикасна сувереност је она коју доживимо својом

Представом "Бановић Страхиња", по тексту Борислава Михајловића Михиза, у којој потписује режију, адаптацију и сценографију, позоришни редитељ Небојша Брадић после 23 године обновио је сарадњу са Народним позориштем у Приштини.

Представа "Бановић Страхиња" је 12. априла премијерно изведена на сцени Народног позоришта Приштина измештеној у Грачаницу, а после Звечана и Шапца, ова представа, урађена у копродукцији са шабачким Народним позориштем прексиноћ је први пут изведена у Београду на Малој сцени националног театра "Раша Плаовић" на задовољство публике која редовно прати гостовања Народног позоришта Приштина.

- Пре више од две деценије Народно позориште Приштина је било на својој матичној сцени, где су под истим кровом радили албански и српски глумци, техника и помоћно особље. Тада сам направио представу која је побеђивала на фестивалима у Србији и била одиграна више од 100 пута. Позив да радим у Грачаници, варошици надомак Приштине, прихватио сам са жељом да помогнем колегама који данас раде у посебним условима, али и да публици понудимо садржај који ће бити занимљив и који покреће важна питања и даје могуће одговоре. Драма "Бановић Страхиња", која говори о разореном дому, слому породичне интиме и провали историје у субјективне животе, била је заједнички избор, објашњава за Данас Небојша Брадић због чега је одлучио да на КиМ ради баш овај Михизов текст из 1960. године.

Додаје да је "припремање и играње представе на КиМ у данашњим околностима посебан доживљај, који се не може једноставно поредити са регуларном позоришном продукцијом јер на тамошње представе долази публика из околних енклава, људи различитог степена образовања, али подједнако захвални за ‘живот двочасовни'".

Чини се да сте се доследно држали Михизовог одређења да ова "драма није историјска, али да су зато анахронизми у њој намерни". Шта заправо КиМ данас представља за нас – епски мит, морални кодекс, политичку и медијску манипулацију, национално страдање и трагедију, "спој клетве и заклетве" кнеза Лазара који се на различите начине понавља у свакој генерацији...?

- Све то заједно, али и ништа од свега тога. Мешају се рационални и емотивни избори. Дошло је до померања на која не можемо превише да утичемо, али то не значи и да не треба да се трудимо. Једина ефикасна сувереност је она коју доживимо својом.

У овој представи Мајка девет Југовића је утицајни лик из сенке, који попут "великог брата" не излази из своје стаклене кабине, али вуче све конце, мотиви понашања њене кћери и жене Бановић Страхиње нису до краја јасни, а на сцени нема Влах Алије - гледамо филм о његовом упаду у двор у Бањској. Због чега?

- Михиз говори о манипулацији и демистификује производњу популистичких идентитета и наратива. У нашој представи радњу лоцирамо у савремени ТВ студио – простор савремених медијских манипулација. Мајка Југовића је "надредитељ", главни уредник. Она у сваком тренутку зна шта је "најбоље за народ", ко су издајници или паразити на политичком телу, како се код широких народних маса производи "оргија осећања" – насупрот "обичних" осећања. Што се тиче понашања жене Бановић Страхиње, прекршити закон значи ризиковати да себи нанесе повреду. Жена то чини и тако улази у круг жеља и моћи. Она, по Фројдовом мишљењу, тада не зна шта жели и због тога може бити преварена по овом питању. Постоје лажне жеље и привидни облици слободе. Михизов лик Влах Алије грађен је на основу стереотипа похотног и окрутног Турчина, који пролива крв хришћана, уништава њихове домове, отима жене... У драми, његова акција покреће радњу. Представа се бави последицама те акције на друге: кривицом, казном и праштањем.

Да ли су политички и друштвени контекст представе гурнули у други план лични емотивни однос између Бановић Страхиње и његове жене?

- Сцене између Страхиње и његове жене веома су снажне и мислим да доносе неопходну емоцију као равнотежу политичком и друштвеном контексту.

На сцену сте увели камере, екране – на већем пратимо глумце изблиза, на мањем се емитују снимци мартовског погрома 17. марта 2004. на КиМ, НАТО бомбардовања... Костими су савремени, као и догађања на двору Југовића у Крушевцу, иако су инспирисана народном баладом из преткосовског епског циклуса. Због чега је ова прича о "Бановић Страхињи" универзална и толико привлачна за различите уметничке жанрове – филм, театар?

- Модерни костими, реквизита, оружје, као и филм о бомбардовању, приближавају комад "Бановић Страхиња" времену у коме се воде модерни империјалистички ратови. Постоји нека логика да уочи великих сукоба долази до кобних отмица, пљачки, које увећавају мржње, појачавају жеђ за осветом. Медији користе такве догађаје. Телевизијски пренос напада на близнакиње у Њујорку од 11. септембра дао је легитимацију за почетак рата у Ираку. Савремена политика великих сила користи обрасце мелодраме по којима се зна ко су добри, а ко лоши момци. Потребна је само реторика која ће активирати "принцип борбеног задовољства".

Да ли српски средњи век улази у моду – РТС емитује први ТВ серијал о Немањићима, поводом ког је била изложба костима и снимљен је ЦД са музиком, на позоришну сцену се враћа Бановић Страхиња?

- Савремени гледалац воли да прати садржаје из епохе, под условом да ликови говоре мисли које муче данашњег човека. За мене је "Бановић Страхиња", пре свега, политичка прича, лична драма, сукоб између рођака, издаја, романса и легенда – комад за сва времена.

Против диктата дневне политике

Како као редитељ, бивши министар културе и управник позоришта видите актуелни проблем са избором нових чланова Националног савета за културу и кршењем законске процедуре?

- Допринос чланова Националног савета није протоколарни већ радни. Избор његових чланова не би требало да одређује познатост или популарност кандидата, већ њихова активност. Национални савет за културу је важно тело да би се његови чланови бирали диктатом дневне политике.

број коментара 0 пошаљи коментар