Повратак Владе Петрића

Један од првих редитеља Телевизије Београд Влада Петрић други је добитник признања "Небојша Поповић" за допринос промоцији и критичком промишљању филмске уметности и културе. Петрић, када је у питању промишљање филма, спаде у истинске великане српске културе.

"Свака култура која држи до себе треба стално да се враћа уметницима који су ту културу стварали, били њен значајан део, а чије постојање сведочи о епохи у којој је требало сачувати не само живот него и образ" – записао је књижевник Филип Давид, у поводу текста Рахелина кутија и његовог сценског извођења на сцени Југословенског драмског позоришта.

Нешто слично могли бисмо да кажемо о аутору Рахелине кутије, редитељу и теоретичару Влади Петрићу, у поводу додељивања Награде "Небојша Поповић" за јединствени допринос и највише резултате у промишљању филмске уметности и неуморну вишедеценијску посвећеност очувању филмске баштине.

Један од првих редитеља Телевизије Београд, Влада Петрић је започео професорску каријеру на Академији за позориште, филм, радио и телевизију, где је предавао историју и теорију филма (1950–1969), а наставио је на Универзитету Харвард (1972–1997). Оснивач је Харвардског филмског архива са 1.200 експоната. Његове књиге Чаробни екран (1962), Шекспир и филм (1964), Увођење у филм (1968), Развој филмских врста (1970), Film and Dreams (1981), Constructivism in Film (1987) – уврштавају Владу Петрића међу истакнуте теоретичаре и историчаре филма. 

Када неко дуго траје у уметности, његове трагове проналазимо у различитим областима.

Почетком шездесетих година режирао је "Театар Јоакима Вујића", сценску реконструкцију дела заборављеног "оца српског театра", у Позоришту Атеље 212. За овај рад добио је награду Стеријиног позорја. Следила је режија "Слова светлости" у Српском народном позоришту,"српског миракла" инспирисаног епским песмама из косовског циклуса. Ауторка сценске музике је била велика Љубица Марић. Представа је припремана пет година и "ишла" девет пута, у клими подозрења коју је тада изазивало свако оживљавање културне баштине и косовског мита. 

Петрић је, између осталог, аутор интимистичког дигиталног филма Зид успомена.

Режирао је филмове Немилосрдни анђео (о бомбардовању Србије 1999), Естетика покретне слике (о америчкој песникињи Емили Дикинсон), Симфонија руку, дигиталну студију Филм и промењена стања свести и филмски есеј Чаробница позорнице, о глумици Рахели Ферари. 

У дигиталном есеју Немилосрдни анђео, Влада Петрић исказује свој доживљај бомбардовања Србије 1999. године, с обзиром на то да је у то време био у Америци, без потпуних информација о ономе шта се "на терену" дешавало. "Страни медији", каже Петрић, "нису приказивали жртве, сваког дана гледали смо само вечерње и ноћне снимке експлозија бомби, а то је изгледало као ватромет. Шта је тај ватромет скривао видео сам тек када сам дошао у Београд."

Симфонија руку је "ДВ есеј у три дигитална става", инспирисан концептом Славка Воркапића о визуелно-звучној амалгамацији филмске структуре. Визуелни материјал представљају слике италијанских ренесансних мајстора (на музику џезера Џона Персела), српске средњовековне фреске (на музику Стевана Ст. Мокрањца) и савремене фотографије (на музику Чарлса Мингаса).

Недовољно позната судбина Рахеле Ферари, једне од најпознатијих и најпопуларнијих српских глумица, коју је оживео у позоришној представи Рахелина кутија и филмском есеју Чаробница позорнице, показује како нас Петрић, како у смислу биографском (у конкретном случају, с обзиром на емпатију за прогоњеног Другога), тако и у литерарном (фикционална транспозиција фактографске грађе) и данас изненађује креативним идејама. 

Глас глумца на сцени тиче се свих нас, а не само публике и критичара. Говорити о глумцима у мрачним временима је ствар која нас се тиче у приватним животима и тиче се нас као грађана.

Влада Петрић нам је открио да, заједно са многим другим уметницима који су били прогањани од стране фашиста, Рахела Ферари заслужује да је се сећамо, на начин који оваплоћује њено уметничко биће и као особе.

Представа Рахелина кутија представља омаж овој великој глумици, као и онима који су јој помогли да преживи Холокауст. 

Филмски есеј Чаробница позорнице прича причу о тајнама глуме користећи фотографије и филмске инсерте улога Рахеле Ферари. Оскар Вајлд је једном рекао: "Човек је најмање свој када говори из сопствене личности. Дајте му маску и он ће рећи истину."

Претапајући фотографије на којима је велика глумица маскирана у бројне ликове светског и домаћег репертоара, Влада Петрић разлистава све те маске, изражајне погледе, игре прстима, шешире, костиме... до једноставне истине: "Знала сам ко је добар глумац, а ко фолирант. Знала сам шта је квалитет и умела сам да то ценим." Увек када сретнем Владу и његову Дару, као да ми поново одјекују њихове речи шта је фолирање, а шта оно право.

Враћајући се у Београд, Град на Дунаву, далеки Град у сну, Влада Петрић зна да је у "туђем" веку, спреман да и даље поставља питања о "глупости слепе послушности", дубоко уверен да ће коначно победити људска еволуција и културно-технички развитак човечанства. За Петрића је уметност, а један је од оних који је посвећено радио на томе да филм то буде и остане, доиста органон живота. Она има моћ да поставља питања и да пружа извесне перспективе на крају неодговорених питања. То је јако много – кад знамо да нема правих одговора.

Сви носимо кроз живот културну баштину, познату и непознату. Памћење једног Шекспира, Гетеа или Пикаса било је толико продуктивно да се присетило носећих мотива стотина генерација. Можемо наравно говорити о малом мерилу, малом контексту култура као што је наша.

Влада Петрић, барем када је у питању промишљање филма, спадa у истинске великане српске културе.

број коментара 0 пошаљи коментар