Годишњица смрти Данила Киша

Један од десет највећих светских писаца друге половине 20. века. Вишеструки "кандидат" за Нобелову награду. Нека сведочења кажу да је те 1989. имао озбиљне шансе, само да је поживео мало дуже, јер - Нобел се не додељује постхумно. Данило Киш преминуо је на данашњи дан 1989.

Салман Ружди уврстио га је међу 10 највећих светских писаца друге половине 20. века. Име Данила Киша било је више пута међу кандидатима за Нобелову награду за књижевност. У Југославији је добио бројна књижевна признања - Авнојеву награду, Седмојулску... Био је један од најмлађих добитника Нинове награде - његов "Пешчаник" био је најбољи роман 1972. године. Ипак, то признање вратио је неколико година касније, после једне од највећих полемика у послератној Југославији.

"Последњи југословенски писац" и данас изазива полемике.

"Био је разбарушен, харизматичан, боем, доминирао је у друштву, знао је да пева, свира гитару", тако се Данила Киша сећа Божо Копривица, књижевник и Кишов пријатељ. Каже да је Киш имао и дара за глуму (уосталом - играо је у два филма).

Ипак, Данило Киш одлучио је да буде писац."Књижевни Жан-Пол Белмондо" - тако га је касније назвала једна америчка новинарка.

"1961. године обојица смо добили награде на књижевном конкурсу, онда је Данило постао уредник часописа Видици и као уредник објавио је прозу Мирка Ковача, мене и Адама Петровића, који је, касније се испоставило, био Пекић; тако нас је он спојио", сећа се књижевних почетака познате велике четворке писац Филип Давид.

"Рани јади"

Шездесетих година, Данило Киш најпре, у једној књизи, објављује "Мансарду" и "Псалам 44", а затим следи и роман "Башта, пепео", први део трилогије "Породични циклус".

Књижевни јунак Едуард Сам, аутор недовршеног ремек-дела, у ствари је окосница књижевности Данила Киша. Лична прича, несрећна, о оцу који је нестао у логору током Другог светског рата, постаје скоро па део колективне свести. Логори су преломна тачка, не само дела него и живота Данила Киша. И то не само фашистички логори. Они други о којима је писао такође су га много коштали. Ипак, пре него што је платио ту цену, Киш је најпре добио признање и био слављен као писац.

Трећи део циклуса - роман "Пешчаник", по оцени Ниновог жирија, најбољи је роман од свих четрдесетак који су објављени 1972. године у СФР Југославији. Са непуних 40 година, Киш постаје један од најмлађих добитника Нинове награде.

"Час анатомије"

Сам Киш често је говорио да више воли, као писац,"бити оспораван него слављен". Ипак, разлози због којих је оспораван и начин на који су га оспоравали нису били искључиво литерарни.

Све је почело 1976. са "Гробницом за Бориса Давидовича". Прво постмодернистичко дело у овдашњој књижевности. Књига без наде, чији је "једини срећан крај у томе што је уопште објављена", писао је Јосиф Бродски у предговору америчком издању.

Киш је хтео да ту књигу објави у Загребу. Уз помоћ Предрага Матвејевића и Мирослава Крлеже, дошао је до издавача - Славка Голдштајна.

"Шездесетих и седамдесетих година ако сте желели да критикујете југословенски систем, морали сте то да чините под кринком критике стаљинизма и Совјетског Савеза. Гробница је пример тога пар екселанс. Мени су се лично више свиђали Башта, пепео и Пешчаник, али сам знао да ће ово бити његова најдискутиранија књига. Много људи је имало сличне идеје [о комунизму], али нико од њих није био тако добар писац. Гробница је била и јача критика и боља књижевност, него било шта друго што су остали писали" – тако је Славко Голдштајн говорио о делу, чији је рукопис прочитао за једну ноћ и одмах одлучио да га објави.

"Гробница за Бориса Давидовича" изашла из штампе у јуну 1976. године. Критике су биле више него позитивне, чак је и Комунист писао о књижевном мајсторству Данила Киша. Неки тумачи у књизи су уочили нападе на стаљинизам, а ретки како Киш запажа да "политичка моћ уништава људске и моралне вредности". И док је тираж растао из дана у дан, стигла је јесен, а са њом - друга посета председника СССР-а Леонида Брежњева Југославији.

Британски историчар и писац Кишове биографије Марк Томпсон наводи како је Брежњев, на крају састанка с Титом, извадио једну књижицу и пожалио се на "антисовјетске пицсе који пишу у Југославији". Тито је тада одговорио да државници не треба да губе време на писце, али је наводно, ипак одобрио кампању против "проблематичног" писца.

Професор Филолошког факултета Михајло Пантић сматра да управо пример у вези са "Гробницом за Бориса Давидовича" показује како се мењала социјална улога књижевности и како је литература имала антиидеолошку позицију.

"Киш је ту некако искорачио; то је тренутак некаквог новог простора, сетите се голооточке и логоролошке литературе која је ишла за тим да покаже лице тоталитарних режима; то је био један тренутак трења и пуцања тог монолитног система и те утопије и књижевност то детектовала", наводи Пантић.

"Суштина је била што је комунизам губио своју снагу и догматичари су хтели да очувају ригидни комуизам, а ово (дело Данила Киша) је било разбијање неких стега и мислим да је то био један од кључних разлога, јер Данило је писао о стаљинистичким логорима и то није била тема која је у то време баш отварана на тај начин", сматра Филип Давид. 

"Киш је дирнуо у сам осињак, он је говрио да сваки писац 20. века стоји испред два категоријална изазова, а то су стаљинизам и фашизам. Пишући 'Гробицу за Бориса Давидовича', он се суочио са изазовом стаљинизма и то у једној земљи која је ипак била комунистичка, тако да та књига по дефиницији није могла бити добродошла", каже Гојко Божовић, књижевни критичар и издавач изабраних дела Данила Киша.

"Киш није био аполитичан писац, али 'Гробница' може да се чита, као и 'Проклета авлија', као књига о Голом отоку", подсећа Божо Копривица.

Напад на Киша био је све само не академска дебата. Игор Мандић, публициста и члан Ниновог жирија који је доделио награду Кишу, сматра да су писца нападали не само због оног што је писао.

"Кажу 'он пише добро, али он мисли тако и тако', па је то разлог да се он вређа...то је била једна тужна, жалосна афера", присећа се Мандић тих 70-их година.

Међу узроцима напада на Киша било и зависти, јер у то време његова дела су превођена и веома позитивно оцењена у иностранству.

"У паланачкој средини, кад Киш постиже међународни успех, еснаф почиње да га напада", каже Копривица.

"Ја сам био један од првих коме су јавили да у Клубу књижевника иде та интрига и нисам хтео да му јављам, али Данило ме зове следећег дана и пита зашто му нисам пренео. Ја му кажем да су то интриге, а он каже - не, ти не схваташ, ја сам писац и ако мене као писца униште, ја сам савим уништен", прича Филип Давид.

Давиду је, иначе, била посвећена шеста прича из "Гробнице за Бориса Давидовича" - управо она због које је и покренута прича да је то дело плагијат. 

Пола Београда је тада устало на Киша. Али, они који су га нападали или нису знали или нису хтели да знају да је коришћење документа тада увелико било светски "тренд" у литератури.

"Ја сам тад био студент и ми смо се учили мишљењу о књижевности поводом те полемике, не само поводом оног што је Киш говорио, него и Драган Јеремић и није било књижевника који се ту није опредељивао", присећа се професор Пантић.

Неколико загребачких писаца предвођених Предрагом Матвејевићем у загребачком часопису Око бранили су Киша. Касније су им се прикључили и Давичо и Михиз и још нека значајна имена из Београда. Ипак, један значајан играч у југословенском културном животу није се мешао у ту полемику.

Према наводима Марка Томпсона, Крлежа је веома ценио Киша, чак је мислио и да је најталентованији писац. Али, када му је Киш у време кад су га нападали писао тражећи савет, Крлежа му је доста хладно одговорио нешто у стилу "сами се снађите".

Антикишовска група била је предвођена Даганом Јеремићем, универзитетским професором и председником Удружења књижевника, који је касније објавио и студију о Кишу и тој полемици "Нарцис без лица". С њим су били и Миодраг Булатовић и Бранимир Шћепановић.

Као и Крлежа, за све то време – и Нин се најпре држи по страни. А онда објављује четири антикишовска текста. Таман кад је коначно требало да из штампе изађе број са једним текстом из другог табора, а писао га је Матвејевић, стигла је вест да је Киш вратио Нинову награду. То је био начин његовог исказивања протеста. Киш, кажу, једноставно није могао да не реагује.

Ни тад, као ни мало раније, кад је критичарима одговорио "Часом анатомије". Оцена је да је то једна од најгневнијих књига, али и једно од најбољих полемичких дела у књижевности двадесетог века.

Они који су га после "Гробнице за Бориса Давидовича" оптуживали за плагијат, после "Часа анатомије" тужили су га за увреду и клевету, тражили новчану одштету и 200 пута већу од Кишових месечних прихода (како их је суд проценио), затвор за писца и забрану "Часа анатомије", иако је први тираж већ био распродат.

Афера је званично окончана 22. марта 1979. године. Киш је ослобођен оптужби. Шта би било да је суд пресудио другачије и да је Киш плагијатор?

"Последице би биле велике, као... Ево поређење: 'Кад су цветале тикве' - био сам на премијери кад су забрањене, то је трагичан тренутак српске драматургије, тад је све стало; ја мислим да би се нешто слично догодило и са литературом, јер то није било питање једне књиге, 'Гробнице за Бориса Давидовича', него питање слободног мишљења, зато се на суду провлачила теза коју су заступали његови опоненти да је то антикомунистичка књига, верујући да ће на тај начин да је елиминишу", каже Давид.

Као и "Гробница за Бориса Давидовича" и "Час анатомије" није могао а да се не доведе у везу са политиком.

"Он је први који је писао о национализму, да је то идеололгија баналности и кича, тоталитарна, он је 25 година пре него што је тај национализам почео да букти открио његову суштину. Мислим да му то одређени кругови нису опростили", каже Филип Давид.

Божо Копривица сматра да је Југославија једна творевина која је природна, да су Медитеран, Дунав, језик и традиција заједнички целом југословенском простору.

Сам Киш говорио је да има три учитеља: Андрића, Крлежу и Црњанског.

"Горски талог искуства"

Последњу деценију свог живота Данило Киш провео је у тзв. добровољном егзилу, у Француској. Говорио је да не болује од носталгије и одбијао је да га сматрају искључиво за противника режима. Задржао је и југословенски пасош. Тих 80-их у Југославију је долазио и да би примио награде, а добио је неколико значајних.

Цењен је и у иностранству. Британски историчар Марк Томпсон, писац биографије Данила Киша, наводи да је Киш више пута био предлаган и за Нобелову награду за књижевност и да би је сигурно и добио.

Београду се коначно вратио - заувек. И тај повратак отворио је нова питања у јавности: зашто Београд, зашто сахрана по православном обреду?

"Он је вратио дуг!", подвлачи Божо Копривица. Подсећа да је Киша мајка крстила у православној цркви, што му је спасило живот у Другом светском рату, тако да му је пишчева жеља да буде сахрањен по православном обреду јасна.

Али, већ после сахране почела је и политичка злоупотреба писца.

Чији је Данило Киш? То питање поставља се и данас, четврт века после пишчеве смрти. У подели на тзв. "прву" и "другу" Србију, поделио се и културни живот и право на њега, па су тако неки проценили да од велике четворке Киш-Ковач-Давид-Пекић прва тројица припадају "другој Србији", која је опет онима које је сматрала националистима некако препустила Пекића.

Тако је настао спор када су пре неколико година писци, чланови књижевне групе "Проза на путу", планирали да награду за младе неафирмисане писце назову по Кишу. Нису то учинили, мада су навели да награда јесте инспирисана Кишовим "Саветима младом писцу" и то оним "Чувај се да свој говор не загадиш језиком идеологија".

Један од оснивача те књижевне групе писац Владимир Кецмановић сматра да сви писци имају право да се позивају на дело Данила Киша и да тумачење у политичком кључу омаловажава великог писца.

"Али Кишово дело је толико велико и значајно да може да преживи све, као што је преживело његове непријатеље из 70-их година", каже Кецмановић.

"Киш се заправо не може свести на било коју идеологију која је настала после њега. Он је обележио тих неколико деценија друге Југославије. Не можемо знати шта би Киш данас говорио или 90-их година и било би опасно из данашњег угла приписивати Кишу наша уверења", сматра Гојко Божовић.

"Кроз те политичке расправе о писцу, пројектује се наша жал што је књижевност изгубила ону врсту утицаја који је имала и ми сад мислимо да ће говором о неком јаком типу дискурса каква је политика или историја или идеологија - да ће и књижевност добити на значају. Е па верујте ми да неће!", каже проф. Пантић.

У време кад литература има све мањи значај и када нека истраживања (као нпр. оно које је радио Завод за проучавање културног развитка) показују и да сваки трећи грађанин Србије није чуо за Данила Киша, а камоли читао његова дела, охрабрује податак издавача да Данило Киш има своју сталну читалачку публику.

број коментара 0 пошаљи коментар