Племство духа - Павле Савић

"Својевремено сам напустио Савезну комисију за нуклеарну енергију јер се нисам слагао ни са начином рада Комисије, ни са плановима развоја искоришћавања нуклеарне енергије. Са Универзитета сам отишао у пензију јер се нисам слагао са разним стварима, а посебно са радом на уџбеницима. Прихватио сам да будем председник САНУ јер желим да се научно-истраживачки рад приближи индустрији, да она користи резултате тог рада и да научници не морају стално да доказују да раде нешто корисно. Досадило ми је да се сваког дана извињавам што се бавим научним радом", говорио је Павле Савић.

Шта год да је у животу радио, а био је активан у много области, ма колико се због своје бритке интелигенције и наглог темперамента замерао моћницима, академик Павле Савић (1909, Солун - 1994, Београд) је од свих био увек сматран великаном српске и светске науке, човеком беспрекорног интегритета, елементарног поштења и велике храбрости. Више о томе се може наћи у фонду Универзитетске библиотеке.

После раног детињства у Солуну, где је његов отац као ветеринар добио службу у Слободној царинској зони Србије, Павле Савић је завршио основно и средње образовање у Пожаревцу и Београду, где је, након матуре, уписао Катедру за физичку хемију тадашњег београдског Филозофског факултета. Његова, касније легендарна, особина да нема длаке на језику, већ тада је дошла до изражаја, када је приликом сукоба са шефом катедре Милојем Стојиљковићем, дао оставку на место асистента.

Судбина, која се још много пута очитовала у животу Павла Савића, тада се први пут показала. Будући одличан студент, брзо је добио место код професора Драгољуба Јовановића са Медицинског факултета, који је био сарадник Марије Кири и чувеног париског Института за радијум. Управо ће он омогућити Савићу добијање стипендије француске владе.

Оно што је требало да буде шестомесечна стипендија (1935), на инсистирање Ирене Жолио-Кири, кћерке Марије и Пјера Кирија и саме добитнице Нобелове награде, продужило се на петогодишњи рад на радиоактивностима која настају бомбардовањем урана неутронима. Године 1938. Ирена Жолио-Кири и Павле Савић објављују резултате својих истраживања. Било је то откриће нуклеарне реакције, касније познате као - фисија.

Већ наредне године, чувени немачки научници Ото Хан и Фриц Штрасман, који су с почетка оспоравали ове резултате, признају њихову исправност. Када је целокупна научна јавност очекивала да ће Ирена Жолио Кири и Павле Савић добити Нобелову награду, избио је рат, током кога ова награда није додељивана.

Награда за откриће фисије додељена је тек 1944. и то само Ото Хану, који је само емпиријски доказао једну од Жолио-Киријевих и Савићевих хипотеза. Французи и данас сматрају ово великом неправдом, што доказује и натпис на плочи у Палати открића у Паризу.

У Паризу ће започети и Савићев буран револуционарни живот. Он се пре рата прикључује студентском покрету, помаже нашим "шпанским добровољцима" и улази у француску ћелију КПЈ.

После протеривања из Француске, враћа се у Београд где добија место професора на Медицинском факултету. Након капитулације Југославије, био је активан члан Комунистичке партије, а дуго је био једини шифрант Врховног штаба и творац рецепта за експлозиве. Ипак, његов карактер је и ту дошао до изражаја.

У Дрвару, јула 1943. године, замерио се Титовој љубавници примедбом да пса храни месом, а војници гладују. Одмах су му одузета сва задужења и удаљен је из Врховног штаба.

Ту почињу његови тешки дани, но као да је био под заштитом доброг анђела чувара, увек је успевао да изађе из свих неприлика још јачи: и када је прекомандован у Седму крајишку бригаду, чија је ратна путања била најтежа; и када је као проректор Београдског универзитета спречавао чистку "идеолошки неподобних" наставника; и када је касније вратио партијску књижицу. Из свега тога, Павле Савић је изашао беспрекорног интегритета.

Када је Тито одлучио да прави Институт за нуклеарне науке, нико други није могао да га води осим Савића. У време његовог руковођења Институтом, Југославија је сврставана у пет највећих нуклеарних сила на свету (уз САД, СССР, Енглеску и Француску).

Ипак, његова начела транспарентности у раду и даљег развоја Института су дошла у сукоб са намерама Владе, па се десило незамисливо: легенда Института и његов творац, дао је неопозиву оставку. Тада је дао оставке и на свих својих других 16 функција, а задржао само најдражу, професорску (физичка хемија). Од 1948. је био редовни члан САНУ, а од 1971. до 1981. и њен председник. Иако без доктората (због ратних околности), 1957. је постао почасни доктор Београдског универзитета.

Иако са огромним научним угледом у свету, о чему сведоче два Ордена Легије части, Медаља Радерфорда и Златна медаља Ломоносова, његова борба за већи утицај врхунских научних радника на школске планове и програме (био је најжешћи критичар "усмереног образовања", називајући то "осветом бивших понављача"), био је безуспешан.

До последњег дана активан, окружен породицом и бројним сарадницима, умро је у својој кући у Београду у дубокој старости. На лични захтев није сахрањен у Алеји заслужних грађана, него у породичној гробници.

број коментара 1 пошаљи коментар
(субота, 25. апр 2015, 17:53)
Aleksandar Aleksic [нерегистровани]

Bio je Profesor


Tokom mojih četvorogodišnjih studija fizičke hemije prof. Pavle Savić je predavao “Opšti kurs Fizičke hemije”. Slušao sam njegova predavanja svake od četiri godine provedenih na fakultetu, iako je to bio jednogodišnji kurs. Nisam bio jedini. Amfiteatar je uvek bio pun. Slušao sam i sve ispite koji su se održavali u istom amfiteatru – javno. I sam sam polagao taj ispit na istom mestu i na isti način.
Predavanja prof. Savića nisu bila standardna. Nekada su bile to klasične lekcije od početka do kraja, a nekada o ličnom iskustvu, susretima sa poznatim naučnicima ili svedočanstva o “herojskom” dobu Fizike i Fizičke hemije, o dilemama savremene nauke, o naučnom moralu , o uslovima rada i opremi u laboratotijama Instituta za radijum u Parizu, …
Više puta, u razno vreme, ali na istom mestu –Amfiteatru Fizičke hemije – slušao sam priču o radu u laboratotijama Marije i Piera Kirija ili Frederika i Irene Zolio-Kiri, o bombardovanju atoma uranijuma neutronima, o apsolutno neočekivanim rezultatima, o dilemama u interpretaciji tih rezultata i o reakcijama Hana i Štrasmana. Fisija je bila jedna od mogućih interpretacija ali PRECIZNOST merenja nije bila takva da se POUZDANO moglo da tvrdi da je zbir masa atoma dobijenih fisijom jednak masi atoma uranijuma. Sve je bilo tu: problem, metod, eksperiment i rezultati. Trebalo im je samo preciznije merenje na čemu su radili. Han i Štrasman su to uradili brže i objavili da je hipoteza o cepanju jezgra uranijuma – potvrdjena.
Za sve one, koji se bave naukom, potpuno je jasna geneza ovog otkrića koja je bila javna. Han i Štrasman su samo PONOVILI već izveden eksperiment sa većom preciznošću i potvrdili već postavljenu hipotezu. Njihova zasluga je evidentna ali otkriće fisije nije samo njihovo.
Slušajuci prof. Savića u više navrata o ovoj istoj temi nisam stekao utisak da on žali što nije upisan na “Listi Dobitnika Nobelove nagrade”. Više je bio razočaran nedostatkom morala, onog naučnog morala koji je njega naročito krasio i bio jasan u svim njegovim predavanjima, a koji je nedostajao i nobelovom komitetu isto kao i Hanu i Štrasmanu.
Hvala RTS-u što je obnovio sećanje na prof. Pavla Savića uvrstivši ga u Plemstvo Duha gde mu je i mesto,

Dr. Aleksandar Aleksić