Племство духа – Сима Лозанић

"Наше некадашње веровање да ће се Србство ујединити не букваром, већ оружјем, било је кобно по нашу народну мисао. Ја верујем обрнуто, да ће просвета бити главни чинилац у решењу тог битног нашег питања, и да би оно било већ решено да смо просвету боље неговали. Верујем стога што је просвета сила која постиже све смерове [...]", рекао је 2. октобра 1905. године на свечаности отварања Универзитета истакнути научник и академик Сима Лозанић.

Хемичар, професор, председник Академије наука, ректор Велике школе и први ректор Београдског универзитета, политичар и краљевски посланик у Лондону, министар иностраних дела и министар народне привреде, Сима Лозанић, рођен је 8. марта 1847. године у Београду. Након основне школе и гимназије у Београду, завршио је правне науке на Великој школи, студирао хемију у Цириху и Берлину.

По повратку у Београд, радио је као професор Велике школе на Катедри за хемију, у периоду до јануара 1894. године, када је као министар привреде ступио у владу Ђорђа Симића да би наредних једанаест година провео на различитим политичким функцијама.

Његовим доласком на Велику школу почео је брзи развој наставе хемије у смеру модерне и егзактне дисциплине достојне највећих европских универзитета. Организовао је добро опремљену лабораторију и библиотеку и, примењујући најновија сазнања стечена током студија у иностранству, увео у наставу крупне промене. Са старе теорије, формула и застареле терминологије која се користила, подигао је наставу на нове темеље, доносећи нову класификацију органских једињења, модерну номенклатуру, терминологију, структурне формуле и атомске масе.

Године 1905, када је Велика школа прерасла у Универзитет, Лозанић је изабран за првог ректора. На свечаности отварања у свом ректорском говору је рекао: "... Бити предан својој науци истински и истраживати научне истине савесно јесу особине универзитетског грађанина као научника; а бити карактеран непоколебљиво и гајити врлине стално јесу особине универзитетског грађанина као човека; љубити пак своју домовину изнад свега, бити готов и жртвовати јој и сам живот јесу особине универзитетског грађанина као сина једног народа. Верујем да ће и наш Универзитет умети одгајати такав дух код својих грађана..."

О раду и залагањима Симе Лозанића може се пронаћи у оквиру дигиталне колекције Универзитетске библиотеке "Светозар Марковић" у књизи Доживљаји и радови проф. Д-Р. С. М. Лозанића. Одликован је орденом Светог Саве I реда. О том догађају су извештавале новине: Просветни гласник од 1. новембра 1922. године – који је објавио обавест о одликовањима и пренео говоре којима је слављеник тог дана поздрављен – и Тежак од 3. децембра 1922. године – који на насловној страни преноси вест о овој годишњици и великој свечаности која је тим поводом уприличена. Четири године раније, Сима Лозанић је указом краља одликован орденом Таковског крста I реда, о чему проналазимо у Тежаку од 8. септембра 1898. године.

Као министар привреде и министар иностраних дела, својим дипломатским и политичким радом, Сима Лозанић је дао значајан допринос унапређењу привреде, индустрије, политике, културе и науке у Србији. Делећи судбину свог народа и државе, био је активно укључен и у све ратове свог времена, где је коришћена његова стручност, а касније ауторитет и политичко искуство.

Лозанић се годинама залагао за оснивање Пољопривредног факултета у оквиру Универзитета. Нажалост, ова идеја није нашла на одобравања код привредника и пољопривредних друштава, чак ни министра привреде, па је, упркос томе што је имала подршку Савета Филозофског факултета, морала да сачека десетак година да почне да ради Пољопривредни факултет.

Мале новине од 5. новембра 1890. године доносе вест о његовој приступној академској расправи коју је одржао на седници Академије, а Мале новине од 1. децембра 1890. године извештавају да је Сима Лозанић изабран и у редовно чланство. Касније, у Просветном гласнику од 1. септембра 1899. године и Малим новинама од 2. априла 1903. године налазимо да је Сима Лозанић у два наврата био и председник те институције.

Сима Лозанић је умро у 88. години, 7. јула 1935. године у Београду. У име Српске краљевске академије, од Лозанића се опростио Богдан Гавриловић речима: "Раднику без споредника и првом витезу наше науке".

број коментара 2 пошаљи коментар
(субота, 21. мар 2015, 10:32)
anonymous [нерегистровани]

Nikad nije kasno

poslusati mudrog coveka, pa makar i sto godina posle teskih i tragicnih iskustava.Gospodine ministre za obrazovanje imate obavezno stivo.A kako to zaista izgleda u praksi pogledajte zemlje Latinske Amerike i njihovu strategiju i politiku obrazovanja.

(субота, 14. мар 2015, 07:38)
anonymous [нерегистровани]

Ne bi bilo zgoreg

da i današnji rektori, dekani i profesori još jednom pročitaju rečenicu o liku akademskog građanina koju je g.Lozanić izgovorio , pa da se malo zamisle gde su i kakvi su u odnosu na ono što bi trebali da budu, bez obzira na teškoće, kojih i pre sto godina nije nedostajalo, sigurno.