Синиша Ковачевић: Моје је да корим род

Мој основни посао је да поставим питање, да људе забринем, не да их уљуљкавам. Можете горку таблету дати неком и са оном шећерном емулзијом, али ја сам изабрао да је изгњечим и да је понудим као лек са потпуном свешћу о комплетној горчини, каже аутор серије "Горки плодови" у интервјуу за Интернет портал РТС-а.

Синиша Ковачевић је "Горке плодове" написао као круну свог (досадашњег) рада, као писац који и уме, и зна, и може. За своје студенте, за нашу децу, за све оне који ће на овом згаришту наше нације, наших уништених живота и опште срамоте изградити, Боже дај, ново доба.

Ковачевић је рекапитулирао, дефинисао и детронизирао све оно што је последњи тренутак да видимо са екрана телевизије која је, као Медијски јавни сервис, дужна, пре свега, да да својим гледаоцима, за њихово и своје душевно здравље.

Претходним исказом завршен је текст рецензије Ковачевићеве серије, а нама је тај део послужио и као шлагворт са разговор са аутором који још од младалачких дана није избегавао да "плива против струје".

Ви сте драмски писац који није бежао од тешких тема, али, да ли сте се надали да ће обрада таквих тема изазвати толико бурне реакције и да ће "Горки плодови" привући велики број гледалаца?

Оно што одређује тај фамозни индекс гледаности је квалитет. Суштина је у томе да је некадашња југословенска, а сада српска телевизијска публика подизана на врло високим естетским стандардима некадашњих серија.

Одличан темељ, постамент будућим серијским програмима, поставио је велики телевизијски уметник Лола Ђукић. Али касније се то, кроз један озбиљан уметнички третман, претворило у нешто што су телевизијски празници, буквално.

То је само стицај политичких и социолошких околности што је једног тренутка производња екстремно квалитетних и добрих серија престала - да вас подсетим на раније серије које су рађене овде од "Чедомира Илића" до "Камионџија", преко фантастичних руралних серија какве су биле "Музиканти" или "Грађани села Луга", па ремек дела какви су "Више од игре" а, у исто време, одличне серије бивше браће као што су "Мало мисто", "У регистратури" или "Грунтовчани", "Рођаци и синови", "Куда иду дивље свиње"...

А сад, зашто је серија веома гледана. Ја ћу вам без имало лажне скромности одговорити зато што је веома добра.

Због тога што је она одлично писана, одлично режирана, одлично глумљена, зато што је актуелна, жестока у осуди свега онога што наш човек препознаје као омчу око индивидуалног или колективног врата сасвим свеједно, зато што је другачија од других.

За "Горке плодове" сте рекли да је дело писно "без аутоцензуре". Шта је захваљујући томе публика добила и шта је то Вама значило током стварања?

Кад сам рекао аутоцензура, мислио сам на једну специфичну врсту аутоцензуре која је индукована сиротињом.

Кад почињете да пишете сцене за филм или за телевизијску серију или за позоришну представу чак, парадоксално, али је тако, ви полазите од претпоставке да би то било снимљено или да би то било играно у позоришту... Па кажете, хајде да нема дванаест ликова колико то захтева биологија и органика тог комада, него ћу смањити на осам да би било јефтиније. 

Па ћу онда тих осам ипак свести на шест. Па ћу рећи, уместо да ми се драма дешава у 18. веку, јер је онда потребан костим из тог периода, специфична врста реквизита, оружја... хајде нек се дешава у 20. веку.

И на крају, уместо да пишете серију и да је режирате на начин на који она то заслужује и који захтева, ви дођете до тога да сте урадили причу о два човека у сандуку за кромпир.

Тако да сам ја овај пут, свесно и с намером, уз помоћ својих младих сарадница, које су све моје бивше студенткиње, правио серију по властитом укусу, ризикујући да никад не буде снимљена.

Ако је потребна сцена у којој главни јунак трчи по аеродромској писти за женом која га напушта авионом летећи на Нови Зеланд, ја сам ту сцену написао ризикујући да она не буде снимљена. Ако ми је било потребно крцато Народно позориште, ја сам такву сцену написао, ако ми је требало да се из брода у поноћ на сред Дунава искрцава шверцована роба, ја сам ту сцену написао. Ако ми је била потребна гардијска јединица постројена са комплетном опремом, ја сам то написао.

Стицајем околности разних, дакако и способности мојих продуцената и фактора среће, ја сам све то успео да снимим.

Серија је лишена и аутоцензуре у том смислу да она непорециво говори "попу поп, а бобу боб", али је та врста одсуства цензуре која иде ка симплификацији и појефтињењу саме серије једнако опасна по серију, као и страх од политичких реперкусија.

У том смислу, ова серија је управо онаква каква је требало да буде и ја немам ни један алиби за ту серију, дакле комплетна одговорност је моја, ја од овога боље не умем.

Уметност је сведок времена

Да ли ангажованост писца у Вашем случају значи да критика друштва и мора да буде оштра, директна и опора?

Имате одличну серију "Бела лађа" која нема ту врсту опорости, која је критична а која критикује с једном одређеном количином беневоленце. То је ствар сензибилитета.

Имате, опет с друге стране могућност да кроз властити интелектуални ауторски исказ ви сведочите о свом времену. То је отисак вашег срца у прашини вашег времена.

Мој лични став, мој избор је да сведочим на начин на који ја то радим и тврдим да је уметност бољи сведок, него било која друга сведочења.

Шта мислите шта је боље сведочанство једног времена, Политика из 1921. године или Нушићева "Госпођа министарка"?

Из те појачане одговорности, да се на основу ваших сведочења архивира вечитост једног времена, "ars longa, vita brevis", кажу Латини, тај систем вредности се увећава, што не значи да кроз добру комедију такође не сведочите о свом времену.

Шта је "Народни посланик" него једна каламбурски духвита, бескрајно духовита, сурова критика једног времена, једног накарадног парламентаризма и једног накарадног система вредности.

Шта се десило са системом вредности од времена које приказује, рецимо, "Велика драма" до времена осликаног у "Горким плодовима"?

Све се променило нагоре. Сад сте дошли до нечега што ову земљу чини најнесрећнијом земљом у Европи. То је просто неопозиво.

У категорији емоционалне географије, најзначајнији простор ове земље је окупиран. На њему је проглашена нека назови држава.

То је место у коме су рођени српска држава, култура, језик духовност, традиција, најлепше песме лирске и епске. Свима нама је место рођења Косово, без обзира на то да ли сте рођени у Земуну или Сомбору.

Имате други северни део те предивне земље која је тако овог тренутка покушава да обуче неку аустроугарску риту која се зове квази аутономија, то је сад краћи пут у неко будуће отцепљење.

Имате милион и по Срба преко Дрине који су загледани у Београд као у Јерусалим, а из Београда не добијају ништа, и којима се прети врло артикулисно, у политичком смислу, једним брзим, не бих рекао унијаћењем, али једном брзом асимилацијом унутар неке унитарне Босне и Херцеговине.

Имате овде систем вредности у коме нема друштвеног сегмента у коме нисте произвели мафију, почев од предшколске, школске, медицинске, факултетске, спортске, нарко, грађевинске, саобраћајне, да не набрајам даље.

И имате трагичну и тужну слику да је пола милиона најлепших људи одлучило да тамо негде рађа неку децу чији језик њихове дедови и бабе овде неће разумевати.

И имате трагичну слику и ситуацију да 30.000 Срба више умре, него што се роди. То вам је као да се један Сомбор или једно Смедерево сваке године избрише са мапе Србије.

Имате трагичну слику да се миграциона политика ове земље држи ван сваке контроле, да је комплетна источна и јужна Србија на путу за Београд.

Драмски писац Аца Поповић је са доста цинизма говорио "у комунизму сви ћемо живети у Београду". Ми ћемо ту комунистичку утопију остварити врло брзо, при том нам држава зашикарује и закоровљује.

Имате ситуацију да ова земља има потпуно оштећен суверенитете, готово да га нема, да ви за сваку важну политичу одлуку морате питати америчког, немачког или холандског амбасадора.

Имате тугу и опомену с државе. Имате владу која је на власт дошла лажући народ бескрупулозно, дакле, гледајући у икону са руком на јеванђељу су били у стању бесловесно да лажу. Да вас подсетим о тим неким акцијама где ће свако добити хиљаду и кусур евра, да је Фијат на путу за Крагујевац, а да је Мерцедес на путу за Прибој, да ће се Боингови авиони производити у Панчеву.

И сад сте у једном политичком амалгаму у коме је само до власти, дошло до тога да ће се ове старе лажи елиминисати, не извињењем, не идејом да се тражи да се опрости него фабрикацијом нових већим лажи.

Имате пример једног тајкунског богаћења у коме су два посто грађана Србије узели 98 процената комплетног богатства ове земље, а 98 процената сиротиње батрга да некако расподели оних преосталих два посто.

Имате ситуацију да се у Војводини групишу латифундије какве никад у њеној историји нису постојале. Дунђерски никад у историји нису имали толико земље, колико имају садашњи латифундисти.

Мој основни посао је да поставим питање, да људе забринем, не да их уљуљкавам. Можете горку таблету дати неком и са оном шећерном емулзијом, може, али ја сам изабрао не да је намажем том емулзијом, него да је изгњечим и да је понудим као лек са потпуном свешћу о комплетној горчини.

Моје је да вам ставим камен у ципелу. Моје је да вам укажем на то, наука је ту да даје одговоре.

Ја ћу да питам, да вас забрињавам, а политика и наука, научне дисциплине треба да знају одговоре.

Лепо је живети за отаџбину

Ваша дела говоре о великим националним заблудама, која наша заблуда је најопаснија за опстанак?

Ја мислим да је најопаснија ствар што ми понављамо грешке, што се из тог колективног трагизма и из колективаног дешавања не извлаче никакве поуке.

Буквално смо као народ склони да исту врсту грешке поновимо за 10-15 или 20-30 година.

Да се појави нека друга политичка оптика у којој ће свет, као што је крајем 80-их одлучио да Југославија не треба да постоји, ако се у главама неког Обаме или тако неког појави идеја да сада поново због одређених геостратешких разлога треба формирату Југославију, први који ће у тај караказан потрчати биће Срби.

Биће потребне две песме о братству и јединству и да поново зајапурени потрчимо да бранимо Трст или да Триглав сматрамо својим.

Друга ствар, то је потреба да се кроз једну мортуалну естетику подигне комплетна митологема о потреба да се гине.

Немам ништа против. Ја немам морално право да говорим против погибија за неке велике узвишене циљеве, јер бих тако говорио против Термопила, против Мојковачке битке, против Галипоља, против Ватерлоа, против московске или стаљинградске битке.

Постоје историјски тренуци кад је то заиста неопходно, али постоје прилике и ситуације кад треба кроз неки идеалистички поглед на свет величати живот и рађање.

Има ли шта лепше него да се гине за отаџбину - па има: Да се за њу живи, да се кроз тај искорак од мортуалне ка тој естетици живота, радости живљења, производње радости, производње деце, производње потомака дође до нечега што је један нови квалитет.

Говорим о томе да је лепо волети, да је лепо бити вољен, али са свешћу о томе да постоји одређена врста ирационалних љубави које су недвосмислене и о којима се не полемише.

То је љубав према детету. Нисте сигурно бирали рођено дете па га волите свом љубављу овог света, али са одговорношћу да приметите и хендикепе код тог свог детета. Ако вам је дете слабовидо или приметите разрокост, ви сте не у обавези да то приметите него је то нешто што се од вас очекује. Нећете рећи моје дете је око соколово, него ћете то дете за руку па ћете га месецима водити на неке корективне вежбе.

Нисте бирали ни родитеље, па претпостављам да их волите са свом силином неке љубави коју заслужују. Можда тата попије неки вињак више него што бисте ви волели, можда мама има неки килограм више, можда мама има само основну школу, а тата је металостругар, можда бисмо више волели... али је љубав према њима, без обзира што нису изборна категорија, нека цивилизацијска или инстиктивна константа.

И напокон, долазимо до љубави према отаџбини, према земљи која нам је дата. Ни једну од тих ситуација нисте бирали и сад се појављује систем вредности у коме вам неко каже да је љубав према отаџбини непотребна.

Реците то неком Французу, он ће вам рећи да сте луди, послаће вас код неуропсихијатра.

Напокон, четврта љубав о којој говоримо је такође ирационална, је партнер. Кад укључите рацио већ је касно.

То су ствари које не можете рационално опредељивати, али оне вас не ослобаћају одговорности да о њима говорите.

Ми имамо као народ и фантастичних особина. Ми смо прво креативни, интелигентни, гостољубиви, лако учимо, заиста с једном фантастичном лакоћом.

Мислим да смо интелигентан народ врло, с једном богатом традицијом, с једном врло развијеном уметничком жицом.

С друге стране смо народ који нешто нема претерано развијену свест о колективитету, о томе да ваша слобода није неограничена, него да завршава тамо где хендикепира слободе других људи.

Јако бих волео да преузмемо неке европске хигијенске навике и кад шетамо псе и кад бацамо ђубре, да водимо рачуна о најугрожениојим слојевима друштва, а то су најмлађи и најстарији суграђани.

Али то је просто нешто, што смо ми. Е сад моје је што рекао Стерија да "карам род", да корим.

Обичан човек, политика и етика

"Горки плодови" показују немоћ обичног човека. Има ли наде за мале људе, имају ли ипак неки начин да се боре са суровом свакодневицом и где је праг људског достојанства?

Не знам где је праг, бојим се да не постоји. Постоји тај имагинарни орган у сваком човеку који се зове трпило и оно је код неког тање, код неког дебље, па неком лакше пуца, неком брже.

Али се питате где је то колективно у Аушвицу, у Јасеновцу. Питате се где је то колективно трпило кад двојица Усташа спроводе сто људи тек благо везаних неким жицама да их гурну у јаму у Херцеговини.

Е сада та врста колективног инструмента за самоодбрану такође постоји. Да га нема не би било Француске револуције, да га нема не би било Спартакове побуне робова у старом Риму, да га нема не би Наполеон онако страховито био поражен у Русији.

Мали човек, знате како свако може да мења свет у оној мери у којој му је дато, не можемо говорити о једнакој одговорности.

Пекар је ту да прави добар хлеб и да не краде на мери, да ако продаје хлеб од килограм да тај хлеб заиста буде килограм да не буде 900 грама, лекар је ту да лечи, колико год може боље и да му не пада напамет да фаворизује неког ко ће му гурнути 100 евра или чоколаду у џеп, учитељ је ту да учи.

Тако се поправља човечанство, тако што обућар ради добро обућу, лекар одлучно лечи, а политичар, дајући све од себе са свешћу о властитој одговорности, покушава да буде колективну усрећитељ.

Њихов опис радног места, њихов посао је да колективно усрећују или да колективно унесрећују.

Њихов посао није богатсво и пут до привилегија, није пут до црних џипова, макар их поклањали и симпатизери странака, није пут до до Дедиња, макар само рентирали неку вилу тамо, него је то једна тешка, ужасно тешка теретна врећа која се носи са идејом и свешћу да сте изгубили право на приватност, право на грешку, да није пријатно бити окружен боди гардовима.

Никада више не можете прошетати Кнез Михаиловом или попити хладно пиво у августу с пријатељима на Дунаву, јер ће вас или неко извређати, или прићи да вас потапше по рамену, или покушати да убије, или тражити услугу од вас. То су тешке ствари.

То није нимало весео живот, али је то ствар нечијег избора, ко им је крив сами су то хтели. У том смислу без неких радикалних промена, али не толико промена "сјаши Курта да узјаши Мурта" мора доћи власт која ће бити свесна властите историјске одговорности, која ће платоновски следити идеју да су политика и етика две рођене сестре и да морају руку под руку.

Политика без морала није политика, то је тлачење, а на адресама наших политичара, нарочито ових који су на власти, етика се или иселила или пакује кофере.

број коментара 16 пошаљи коментар
(субота, 06. феб 2010, 18:20)
Marina [нерегистровани]

sirom "otvorenih"ociju

Sjajan scenario i rezija.
Trebalo bi da nas ovakve stvari dovedu do kolektivnog treznjenja i izbave od laznog nacionalnog identiteta.Drago mi je,bez lazne skromnosti,sto postoje ljudi poput Vas.
Ovakvom umetnickom kritikom i velikim talentom
mozete pomoci nasem narodu da ponovo progleda.
Zelim Vam puno uspeha i jos boljih ostvarenja.

(понедељак, 01. јун 2009, 06:02)
Bosko [нерегистровани]

Svaka cast na tekstu...

Dopada mi se nacin na koji razmisljas i koji mi je vrlo blizak. Bilo bi lepo kada bi svi sagledali situaciju iz te vizure , i verujem da bi se iz toga nesto rodilo .Puno pozdrava i od Vesne ; voleli bi smo da opet uspostavimo kontakt ako je to moguce ( bole63@aol.com)...

(субота, 11. апр 2009, 20:14)
Marta [нерегистровани]

Gorko i smelo

Moram priznati da je ovo jedan od najstrucnijih i najkonstruktivnijih komentara koji sam procitala u skorije vreme na svim mogucim forumima koji se bave filmskom i TV umetnoscu.Zbilja, iako Sinisa Kovacevic nije profesionalni filmski reditelj, zaista je fascinantno do koje mere je uspeo da slobodno barata "zanatom", tj. filmskim jezikom. Bas kao sto ste rekli, "beskompromisno krsi rakordne odnose", "sjajno upotrebljava cut away kadrove" i "gorko i smelo preskace rampu". Bez ustezanja, bez autocenzure (pozdravljam, pozdravljam).Jedino sto mi se cini da se nijanse gornjo-tonalne montaze (koje se zaista osete s vremena na vreme) pojavljuju vise kao posledica slucajnosti, a ne odluke... Mada me ne bi iznenadilo da je i to unapred smislio Gospodin Kovacevic (sa velikim G).I, Gospodine Kovacevicu, hvala Vam za ovu gorku pilulu koju ste nam dali. Hvala Vam i za anesteziju koju nam niste dali.Nekada se iz Bola (sa velikim B) i Jada (sa velikim J) zaista moze vise nauciti, nego iz samozavaravanja i uljuljkivanja."Skidam kapu i preskacem rampu i ja".:))Marta

(понедељак, 06. апр 2009, 10:16)
Spiridon [нерегистровани]

Hvala

Gospodine Kovacevicu vi i retki slicni vama su jako bitni za nasu kulturu i opstanak..U to ime hvala vam i svako dobro od Gospoda Naseg Isusa Hrista zelim vam..IC -XC

(понедељак, 06. апр 2009, 09:05)
anonymous [нерегистровани]

Gorko i smelo

Genijalna serija i genijalan intervju od genijalnog coveka.

(понедељак, 06. апр 2009, 02:36)
anonymous [нерегистровани]

Gorko i smelo

Bravo Sinisa! Odusevljen sam pricom o autocenzuri. Veliki maestro ide toliko daleko da krsi i autocenzuru postovanja zanata, gorko i beskompromisno preskace rampu, secira i krsi rakordne odnose, ulazi u svojevrstan kostac sa nijansama gornjotonalne montaze, a o brilijantnoj upotrebi cataway kadrova da i ne govorimo. Bravo Maestro, skidam kapu i preskacem rampu!

(понедељак, 06. апр 2009, 00:48)
dusko [нерегистровани]

Taman sam pomislio,kad ono

taman sam pomislio kako u srbij vise nema ljudi koji mogu reci istinu, javno a da to nije neki opozicioni politicar koji prikuplja glasove za neke naredne izbore, istinu za koju zna sav napaceni narod srpski kad ono ipak se neko oglasio i to rekao tako jednostavno i razumljivo bez nekih fraza i na nasem srpskom jeziku bez uvijalj kao da vam neko baci punu saku peska u oci.
svaka cast gospodine kovacevicu
dusko kanada

(недеља, 05. апр 2009, 21:33)
B. Mitrovic,Banjaluka [нерегистровани]

Gorka istina!

Bravo i za seriju i za ono sto ste rekli.To je istina o nama.Trebacemo se trijezniti decenijama.Ne znam koliko su krivi politicari?Oni ne vladaju.Vlada kriminal koji ih je ustolicio na funkcije.Ali,krivi su sto su pristali da budu lutke u rukama ljudi bez morala,i sto su u tom prljavom poslu napunili dzepove.Godinama cemo kusati gorke plodove.I nasa djeca i unuci!Nazalost!

(недеља, 05. апр 2009, 17:44)
Danka Pandurovic - Brisel [нерегистровани]

Moje je da korim rod

Veliko hvala Gospodinu Kovacevicu.

(недеља, 05. апр 2009, 16:45)
Dusan Vojnovic [нерегистровани]

Samar-serija i samar-intervju

Sve je upravo onako kako opisuje u svojoj samar-seriji i na jos zgusnutiji nacin u ovom samar-intervjuu Sinisa Kovacevic. Jos da ima obraza pa da se ti samari i osete.

Istim srpskim problemima se svaki na svoj nacin bave nasa dva najbolja dramska pisca - Sinisa i Dusko Kovacevic. Jos uvek ne mogu da procenim koji je nacin bolji. Da li je neophodno stvarnost u kojoj zivimo zaseceriti humorom kao poslednjim mehanizmom odbrane zdravog razuma ili se ona moze jovovski podnositi na suvo...

Cini se da uspeh ove serije govori da su pali i poslednji mehanizmi odbrane i da nas umesto smeha vlastitoj nesreci ocekuje sve vise zblanute tisine