Велики задужбинар Никола Спасић

У бројним чланцима из историјских српских новина појављује се велики српски задужбинар Никола Спасић. Задужбинарство, хуманитарни рад, помоћ онима који имају мање представља праксу која је била широко распрострањена у периоду убрзаног развоја српског друштва и државе у другој половини деветнаестог и првој половини двадесетог века.

Једно од првих појављивања Николе Спасића у чланцима из историјских српских новина је у часопису Тежак од 3. марта 1898. године, који преноси вест о додели ордена: "Указом Његовог Величанства Краља од другог пр. месеца одликован је орденом Св. Саве трећег стенена г. Никола Спасић, трговац из Београда, члан добротвор Српског Пољопривредног Друштва."

Власти тадашње Србије чиниле су велике напоре да угледне и богате грађане привуку и ангажују на обављању друштвених функција и послова који су се тицали општег добра.

Илустровани недељни забавник Недеља у броју од 28. јуна 1909. године доноси списак тадашњих чланова упрве Народне банке међу којима је и био и Никола Спасић.

Име Николе Спасића налазимо даље у списку угледних трговаца и грађана који су чланови Задужбинског одбора при Министарству просвете и црквених послова. Просветни гласник од 1. јуна 1911. године на страни 445 објављује и име трговца Николе Спасића.'

У истом броју, на страни 443. проналазимо и списак одликованих заслужних чланова овог важног одбора међу којима је и Никола Спасић одликован Орденом белог орла петога реда.

На жалост, вихор рата и историјске околности, водиле су најугледније трговце и богате грађане из области важних за развој друштва, као што је просвета, у оне активности које су биле од непосредне важности у ратним условима.

Илустрована ратна хроника од 1. августа 1913. године доноси списак чланова Главног одбора Српског друштва Црвеног Крста: ''Иван Занковић, Др. Марко Т. Леко, Ђорђе П. Радојловић, Коста Д. Јездић, Лука Ћеловић, др Роман Сондермајер, др Војислав Ж. Ђорђевић, Александар Симоновић, Милан Ст. Јевтић, Драгутин Ј. Ђорђевић, Никола Спасић, Милан Милосављевић, др Јеврем Жујовић.''

Спасићев павиљон

Тек по завршетку Првог светског рата Задужбина "Николе Спасића" започиње активности везане за привреду и развој друштва. Гради се Спасићев павиљон, у оквиру Београдског сајма, у коме се организују бројне привредне и сајамске манифестације и специјални догађаји.

Београдске општинске новине од 1. новембра 1938. године на страни 810 пишу: ''Спасићев павиљон садржавао је целокупан пропагандни материјал занатства. Ту су се могли видети: многобројне слике, цртежи, графикони, статистички прегледи свих занатских установа, један леп потпун преглед стања и развоја занатске привреде у току пет деценија.''

Задужбина организује течајеве домаћинства за сеоске девојке широм Србије. Тежак од 1. јуна 1938, на страни 344 преноси: ''Девојка као и мушкарац мора да мисли на своју будућност, пре свега на своју породичну срећу. Ради просвећивања девојака оснивају се и школе и течајеви, по угледу, на просветне установе културних и напредних држава. Течај за сеоске домаћице одржава се у самом селу тако да и девојачки родитељи могу свакодневно да виде шта се на течају предаје, чему се уче њихова деца. Течај за сеоске домаћице траје онолико, колико је потребно да сеоске девојке добију најосновније и најпотребније појмове из домаћинства, газдинства и науке о васпитању деце, добију знање да постану добре домаћице, мајке и васпитачице. Течај је усредередио у свом наставном плану оно што је најглавније да се сеоске девојке оспособе за живот, за вођење куће и за васпитање своје деце.''

Такође часопис Тежак од 15. јануара 1939. године извештава: ''С друге стране. Задужбина 'Николе Спасића' у Београду, увиђајући велики значај гајења стоног грожђа, одлучила је да потпомогне појачавање производње истог. Потпомажући производњу Задужбина је ишла за тим да се и потрошња повећа продужењем сезоне потрошње грожћа. " У споразуму са стручњацима дато је првенство од раних сорти: Јулском мускату и Златној шасли а од позних препоручена је сорта Афус-Али а за Поводарје још и Валандовски дренак".

Завршетак Градске болнице после смрти задужбинара

Један од највећих пројеката Задужбине "Николе Спасића" била је изградња градске болнице у Београду. ''Београдске општинске новине'' у више бројева из 1935. и 1936. године извештавају о градњи, отварању и раду ове, у то време најмодерније установе здравствене заштите у Србији:

''Најзад, Београд је добио своју модерну и у хигијенском погледу савршено уређену градску болницу, задужбину 'Николе Спасића', у Улици Св. Николе на Булбулдеру.

Свечано освештење нове Градске болнице обављено је на дан 16. септембра текуће године. Освештавању Градске болнице присуствовали су: изасланик Њ. В. Краља, ваздухопловни потпуковник за генералштабне послове г. Драгутин Савић; председник Поглаварства града Београда г. Влада Илић са градским већницима; министар социјалне политике и народног здравља г. Мирко Комненовић; помоћник министра унутрашњих послова г. Антић; шеф кабинета министра грађевина г. Ст. Поповић, као и велики број угледних гостију.

Нарочиту пажњу присутних на себе окретала је супруга легатора почившег Николе Спасића, уважена госпођа Нака Спасић, која је доживела да види многе остварене задужбине свог великодушног супруга, и да њиховом освештавању лично присуствује. Црквени обред освештења у једној од пространих болничких соба обавио је лично тадашњи патријарх Варнава.

После обављеног верског обреда патријарх је одржао веома леп говор, истичући историјски значај подизања задужбина, који је од вајкада укорењен у нашем народу, па је између осталог рекао: 'Иако је данашње друштво изложено великим моралним кризама ипак велика доброчина дела појединих још увек постоје, што најбоље показује пример ове велике задужбине почившег Николе Спасића'.

Врли покојник стицао је трудољубиво свој иметак да би га после своје смрти ставио у службу опште користи. Овим својим актом, он се подигао у ред великих народних еинова, а његово дело доказ је да их наш народ још увек има. Ово дело доказ је његове велике моралне снаге, која га је одржавала кроз векове. Дело Николе Спасића не треба да остане усамљено у нашој средини. Оно треба да нас подсети на наше дужности према краљу, држави и народу. Ова задужбина у исто верме је и један корак на Христовом путу. Она ће послужити подједнако свој браћи нашег уједињеног народа без обзира на веру".

По завештању Николе Спасића болница је предата на управу општини београдској. Tако ће ова Спасићева задужбинска болница бити прва општинска болница, коју Поглаварство града Београда добија и заводи за лечење својих суграђана.

Ко је био Никола Спасић

Београдске општинске новине у броју од 1. новембра 1939. године на страни 683 доносе у чланку "Задужбине Јужносрбијанаца" свеобухватни преглед живота и задужбинарског рада Николе Спасића:

"Познати београдски трговац Никола Спасић такође води порекло из Јужне Србије. Његов дед је пошао да се склони од зулума баш у времену избијања устанка у Шумадији. На путу у Лесковцу родио се Спаса Стојановић, отац Николе Спасића. Дошавши у Београд, ова породица је отпочела свој жиивот под новим приликама. 1838. године родио се у Београду Спаси Стојановићу син Никола, који је по завршетку основне школе и првог разреда гимназије ступио у кожарску радњу Радована Барловца, познатог београдског трговца, где је показивао врлине вредног и поузданог младића. Ту му се јавља жеља да постигне оно што је и његов газда постигао.

После извесног периода агилног рада, Николи Спасићу полази за руком да стекне велико имање и да заузме видно место међу трговцима у београдској чаршији. Прво је купио плац у Кнез Михаиловој улици бр. 33, где је подигао 1889. године зграду (партер и два спрата) и од исте имао леп приход, пошто је у најживљој улици.

Потом је на углу Кнез Михаилове и улице Вука Караџића купио кућу (партер и спрат) и на њој дозидао још један спрат. Доцније, кад су се приходи повећали, купио је у Кнез Михаиловој улици имање бр. 19, које се граничило са улицом на Обилићевом венцу бр. 17. На целом овом комплексу Никола Спасић је подигао нову зграду, која се састоји из партера и два спрата и једног великог Пасажа са радњама.

Пред балкански рат Никола Спасић је купио у Кнез Михаиловој улици имање 'Слога', чиме му је испуњена давнашња жеља, јер је Спасићева радња била преко пута 'Слоге', па је желео још одавно да га купи. Имање и зграда били су некада својина Кнеза Александра Карађорђевића. По напуштању престола, цело имање је конфисковала држава и продала акционарском друштву 'Слога', по коме је и зграда добила назив. У згради је била 'Грађанска Касина', у којој се скупљао најотменији свет београдски, приређиване забаве, предавања итд.

Тек доцније, после светског рата, задужбински одбор је срушио зграду 'Слога' и на плацу подигао велику и лепу зграду са партером, где има четрнаест дућана, и четири спрата са 38 станова.

У току ратова Никола Спасић се дивио националном отпору нашега народа и херојским подвизима нашега војника, па је први прилог његов био за оснивање српског Инвалидског фонда св. Ђорђе, коме је завештао велико имање на углу Кнез Михаилове и улице Вука Караџића.

Поред овога, Никола Спасић је све своје имање у вредности од неколико десетина милиона динара, оставио на разне добротворне и привредне сврхе. Њему је увек лежала на срцу јужна Србија и он је сваки хумано-национални рад помагао богатим прилозима. Он је дао прво звоно цркви у Призрену и манастиру Грачаници на Косову, још за време турске владавине. Он се увек бринуо за децу, па је из својих средстава подигао при Палилулској школи Ђачко склониште за сиромашне ђаке, које Задужбински одбор и сада редовно помаже, те оставио повећу суму новаца за подизаље једне болнице у Јужној Србији.

Задужбински одбор, ценећи улогу Куманова у нашој националној историји, донео је одлуку да се та болница подигне баш у овом месту. Из ове задужбине је подигнута болница у Крупњу, Дом стараца у Књажевцу, а у Београду на Булбудеру Градска болница, за коју је утрошено око пет милиона динара. Задужбина је подигла на Београдском сајмишту изложбени павиљон и тиме остварила и привредно-трговачки задатак у духу жеље легатора. По тестаменту Николе Спасића има се набавити из задужбинских средстава највеће звоно за храм Светосавски и по извештају Управе храма ово би звоно коштало, с обзиром на монументалност и величину храма и звонаре, милион динара.

Ова задужбина издржава неколико домаћих школа, од којих се поклања нарочита пажња школи у Штимљу на Косову у Дому друштва Кнегиње Љубице. Ова задужбина издаје Летопис, у коме, поред извештаја, доноси веома лепе чланке из области привреде и трговине, из пера наших признатих писаца.

Никола Спасић је умро на Крфу 1916 год, где се био евакуисао после окупације наше земље, али је изразио жељу да му тело почива у ослобођеној отаџбини. Његов завет је испуњен и тело му је пренесено у Београд и сахрањено 1923. године на Топчидерском гробљу у капели коју је још за живота саградио."

Задужбина вредна као Нобелова

Као што можемо сазнати из овог чланка вредност Задужбине Николе Спасића износила је у време оснивања неколико десетина милиона динара, што је, имајући у виду оквирне вредности валута пре Првог светског рата, истог реда величине као и Нобелова задужбина, која је приликом оснивања обухватила фонд од 31 милиона шведских круна.

Временом је Нобелова задужбина увећавала своју вредност инвестирајући и користећи неутралност Шведске током светских ратова, док је Задужбина Николе Спасића успешно пословала до почетка Другог светског рата у чијим вртлозима је нестала готово читава њена материјална имовина.

Ипак Задужбина Николе Спасића живи и данас, и симболичним приходима од имовине која је преживела ратове и национализације наставља да испуњава свој циљ у обиму у коме је то могуће.

У четвртак 18. децембра 2014. у 18 часова, као и претходних година, Задужбина ће у Свечаној сали Ректората Универзитета у Београду доделити награде најбољим студентима Пољопривредног и Медицинског факултета Универзитета у Београду. Снимак доделе награда Задужбине Николе Спасића из 2009. године можете погледати на Youtube каналу Универзитетске библиотеке "Светозар Марковић".

Никола Спасић је само један од многих великих задужбинара које је Србија имала у периоду до Другог светског рата, а поред чланака у историјској штампи о овоме сведоче и многе зграде у центру Београда и других српских градова натписима имена задужбина и задужбинара који су их у овом периоду сазидали да би омогућили равноправнији и равномернији развој друштва.

Остаје нада да ће у времену које је испред нас ова традиција поново оживети и да ће Кнез Михаилову улицу још једном испунити нове задужбинске зграде неких нових Спасића, које ће приходовати за добро и развој целог народа и државе.

број коментара 0 пошаљи коментар