Foreign Policy in Focus: Амерички упитник над Либијом

После смрти Моамера Гадафија, будућност односа Либије са Сједињеним Америчким Државама остаје неизвесна. Либија је збацила са власти свог дугогодишњег лидера у грађанском рату у ком су САД и НАТО подржали једну страну. То је сушта супротност у поређењу са независним и углавном ненасилним револуционарним процесима који су довели до свргавања диктатора у Египту и Тунису и који су још у току у великом делу арапског света.

Међутим, Вашингтон није основни подстрекач интервенције НАТО-а. Та улога припала је Европи, на челу са Француском, чијег председника су још увек болели политички напади због његовог преслабог и прекасног одговора на туниску побуну. То је омогућило Европи да изврши нарочит утицај на нову либијску владу, што ће вероватно, такође, пружити Европи повлашћени приступ либијској нафти.

Каква иронија, Европи и Сједињеним Америчким Државама заправо није ни био потребан рат да би успоставиле добре односе са Либијом – оне су их већ имале. После терористичких напада 11. септембра, када је Бушова администрација горела од жеље да регрутује нове борце за свој "глобални рат против тероризма", послала је емисаре са задатком да буду изузетно љубазни према дуго критикованом либијском лидеру.

Ускоро је Гадафи поново прихваћен. Пристао је да обустави либијски нуклеарни програм у повоју и понудио је одштету породицама жртава бомбардовања у Локербију. Чак је поново успоставио нормалне дипломатске односе са Сједињеним Америчким Државама и Западном Европом, својим некадашњим – и будућим – непријатељима.

У року од неколико година, америчке и европске нафтне компаније потписале су више уговора. Године 2007, фотографије на којима се Гадафи рукује са француским председником Николом Саркозијем, британским премијером Тонијем Блером, италијанским премијером Силвијем Берлусконијем – као и са Џорџом Бушом, Бараком Обамом и, нарочито, Кондолизом Рајс – биле су уобичајене.

За САД, 2011. године, стратешки интерес у окретању против Гадафија, упркос новим блиским пријатељским односима, био је, пре свега, укорењен у страху од губитка контроле. Гадафи јесте био наш човек, али је Вашингтон морао да пита: Шта ако? Шта ако жустри либијски лидер, под притиском антидиктаторског процеса демократизације у суседству, промени смер и окрене се америчким непријатељима ради стратешких веза?

"Шта ако?" брзо је постало – "Да, рецимо да је тако". Либијски опозициони лидери који су најпре говорили: "Ми то можемо сами", почели су да говоре –  "Само зона забране летења, али без спољне интервенције", иако су високи амерички генерали већ рекли да је једно без другог немогуће.

Сада питање – да ли, када и у ком степену нова Либија може да се ослободи своје садашње зависности од западне војске и других стратешких подржавалаца – остаје без одговора.

Током 42-годишње владавине, Гадафи је сконцентрисао власт у сопственим рукама и ограничио слободу говора, окупљања и политичког противљења. Он је либијске нафтне приходе копристио за наоружавање и обучавање географски и политички одвојених народних војски, чији су команданти углавном били његови синови и други рођаци. Они су били одговорни само њему, а званична национална војска остала је релативно слаба.

Међутим, нафтно богатство Либије довољно је велико – поготову имајући у виду мали број становника те земље – да су Либијци могли да уживају државне системе здравствене неге, образовања и друге јавне службе које су биле релативно добре према стандардима националног развоја. Либија је на 53. месту, према показатељима људског развоја Уједињених нација – изнад Саудијске Арабије, Русије или Бразила. Зато није изненађујуће што су многи Либијци наставили да подржавају Гадафија, упркос његовој репресији.

Проблеми са којима се суочава постгадафијевска Либија су застрашујући. Власт, одговорност и, пре свега, легитимност привремене владајуће структуре остају спорни. Грађански рат створио је нове и учврстио већ постојеће поделе либијског становништва. Прелазна влада обећала је да ће одржати изборе у року од осам месеци.

Међутим, неће бити лако тако брзо одржати слободне и поштене изборе у земљи без новијег наслеђа политичких странака нити институција грађанског друштва. У међувремену, вреди поставити питање да ли ће вашингтонска понуда "помоћи" уместо тога служити као покриће за обезбеђивање даљег америчког упоришта у самом средишту тог, иначе, све независнијег региона.