CounterPunch: Зашто Косово, а не Палестина?

У свом обраћању Уједињеним нацијама 21. сепрембра, председник Обама је рекао да ће блокирати признавање палестинске државе, пошто њена независност није резултат преговора са Израелом. Рекао је да "мир зависи од компромиса људи који треба да живе заједно дуго времена након што наши... гласови буду избројани... То је поука из Судана, где је решење путем преговора довело до независне државе. И то јесте и биће пут до неке палестинске државе - преговори између супротстављених страна".

Међутим, председник Обама није поменуо недавни истакнути пример једностраног проглашења независности Косова, које су Сједињене Америчке Државе признале пре три године - иако косовска државност није постигнута путем преговора са Србијом.

Ако независна палестинска држава треба да се призна само уз одобрење Израела, зашто су Сједињене Америчке Државе признале независност Косова у 2008, насупрот противљењу Србије? Зашто признати Косово, али не Палестину?

Срби сматрају Косово колевком свог националног идентитета, где их је Османско царство поразило 1389. године. Косово је вековима имало српску већину, али је у 19. веку постало центар албанског националног буђења и на крају добило албанску етничку већину. Постало је део Југославије којом доминирају Срби након Првог светског рата, а (након што је у Другом светском рату било под окупацијом сила Осовине) југословенска комунистичка влада га је претворила у покрајину унутар Републике Србије, признајући права албанске већине на Косову.

Године 1989, председник Србије Слободан Милошевић је знатно редуковао аутономију Косова, позивајући се на угроженост српске мањине, што је био почетак његовог националистичког похода у настојању на великој Србији.

Као што је палестински лидер Јасер Арафат први пут прогласио палестинску сувереност 1988, лидер косовских Албанаца Ибрахим Ругова је први пут прогласио независност Косова 1990. Ниједна страна није тада признала Косово, али је 127 држава чланица УН тада признало палестинску државу.

Грађански рат српских снага и Ослободилачке војске Косова избио је 1998. године и у тим сукобима живот је изгубило више од 2.000 људи. Припадници ОВК нападали су српске цивиле на Косову, као и косовске Албанце умерене настројености, а српске снаге нападале су албанске цивиле.

У фебруару 1999. године председник Клинтон повео је НАТО у кампању бомбардовања Србије, што је покренуло Милошевићев план "етничког чишћења" (или насилног одстрањивања) албанске већине, започетог пошто су бомбе почеле да падају.

Кад је Ослободилачка војска Косова дошла на власт уз подршку снага НАТО-а у јуну 1999. заузврат је уклонила хиљаде Срба, Рома, Турака и Јевреја са своје територије, на основу оптужби да су те групе стале на страну српских снага. Те мањинске групе живеле су вековима на Косову, за разлику од израелских досељеника који су недавно доведени на палестинску територију.

Кад је Србија населила неке српске ратне избеглице на Косово из других бивших југословенских република током деведесетих година, Вашингтон је осудио тај програм као покушај да се измени демографска структура покрајине.

Малобројни Срби који живе на Косову од 1999. године су мета повремених погрома, а српска енклава на северу повремено прети поновним уједињењем са Србијом, узрокујући нестабилност у новој држави.

Док у САД преовлађује мит да је Клинтон бомбардовао бившу Југославију ради заустављања eтничког чишћења, људи на Балкану схватају да су америчке снаге интервенисале против српских чистача, али да су интервенисале на страни хрватских и албанских чистача.

Након што је рат завршен, НАТО је механички озваничио резултате тих насилних одстрањивања, а тишину гробља оценио као "трајни мир".

Косовски парламент је 2008. године опет прогласио независност, а тај корак бојкотовали су представници косовских Срба.

Засад су Косово признале 83 државе чланице УН (укључујући САД) - 44 мање од броја држава чланица које су признале Палестину.

Србија је од Међународног суда правде затражила пресуду о тој сецесији, а суд је прошле године изрекао саветодавно мишљење да једнострана проглашења независности нису супротна међународном праву.

Србија има јачи правни аргумент него Израел против једностраног проглашења независности, и то не само због протеривања већине Срба с Косова.

Косово је било признато као део Југославије пре деведесетих година, али не као југословенска република, већ као покрајина у саставу Републике Србије.

С друге стране, Западна обала и Газа (да не помињемо Источни Јерусалим, анектиран од стране Израела) никад нису признати као део Израела.

Осим тога, након доласка на власт, припадници ОВК су отворено угрозили безбедност суседних држава, настојећи на војном "ослобађању" Албанаца на западу Македоније и у Прешевској долини у Србији.

Разлика је у томе што је Косово под окупацијом страног војног савеза који подржава самоопредељење његове албанске већине. Западна обала и Источни Јерусалим су под окупацијом стране војне силе која покушава да спречи самоопредељење већинске палестинске популације и покушава да насели сопствену популацију.

Србија и Израел имају веома сличне поруке за Запад. Тврде да су њихове војне окупације оправдане како би се спречило понављање геноцида који је против њих извршен током Другог светског рата. (Палестинци нису имали никакве везе с тим геноцидом, док су Хрватска и Албанија биле у савезу са силама Осовине.)

Србија и Израел представљају себе као бедеме који штите западну цивилизацију од исламистичког екстремизма, премда су и палестински и косоварски национални покрет почели са секуларним етничким идентитетом, и укључују припаднике хришћанских мањина.

Србија и Израел, такође, искористили су древна религијска оправдања (као што су храмови и археолошке локације) за своје војно присуство на територијама где немају демографску већину.

Разлика је у томе што је израелски лоби у Вашингтону много јачи него српски. Милошевићева масовна етничка чишћења над косовским Албанцима (као и Хрватима и Бошњацима) била су новија и више телевизијски преношена него израелско насилно уклањање Палестинаца са њихових родних територија, што они називају "накба" (катастрофа) из 1948.

Ослободилачка војска Косова одавно је оптужена за трговину хероином ради скупљања средстава за национални циљ и лично богаћење. Њени бивши команданти, укључујући премијера Хашима Тачија, оптужени су чак и за трговину људским органима. Косово је, такође, озлоглашени центар сексуалне експлоатације на Балкану, нарочито пошто су тамо распоређени западни војници.

Каква год да је веродостојност тих оптужби, ниједна од њих не спречава америчку подршку за независност Косова.

Разлика је у томе што палестински национални покрет није повезан с таквим међународним злочиначким подухватима. Да је било који палестински лидер оптужен за само један од тих злочина, можемо бити сигурни да би израелски лоби гласно изнео ту оптужбу као аргумент против палестинске државе, а Бела кућа би поновила тај аргумент.

Палестина и Израел имају супротне ставове према независности Косова. Саветник палестинског председника Махмуда Абаса, Јасер Абед Рабо, позвао се на косовски пример једностраног проглашења независности кад је рекао: "Косово није боље од нас. Заслужујемо независност пре њих и тражимо подршку од Сједињених Америчких Држава и Европске уније".

У међувремену, израелски министар спољних послова Авигдор Либерман категорично је одбио да призна Косово, тврдећи да је косовска независност "осетљиво питање" које треба да буде део "заиста обухватног и мирољубивог решења" путем преговора.

Дакле, и Палестинци и Израелци су доследни у свом виђењу косовског примера. Нису доследне Сједињене Америчке Државе, које с једне стране признају нову државу, а с друге стране блокирају другу нову државу.

Разлика је, можда, у томе што од времена Вудроа Вилсона Вашингтон има склоност да подржава једнострано самоопредељење народа само ако су у питању бели Европљани.

Још важније, Израел је користан за спољнополитичке интересе САД на Блиском истоку, док је православна Србија историјски више наклоњена Русији.

Уједињене нације нису признале Косово зато што би то представљало негативан преседан за једностране сецесије широм света.

Многе државе у Арапској лиги и ЕУ, с друге стране, посматрају Косово као позитиван преседан за Палестину. Неке владе би могле бити против суверености и за Косово и за Палестину.

Међутим, Сједињене Америчке Државе практично су усамљене у својој подршци за косовску државу, док у исто време лицемерно блокирају палестинску државу.

Американци би требало да почну да питају председника Обаму: "Ако Косово има право да постоји, зашто Палестина нема право да постоји?"

Аутор је професор колеџа "Евергрин стејт" у Олимпији, у савезној америчкој држави Вашингтон.