Слободан Шијан: "Ко то тамо пева" у сликама

Те фотографије, први весници нових биоскопских узбуђења и доживљаја, нису настајале "увеличавањем" из снимљеног филма, како то обично мисле лаици, и како се то данас и може урадити, већ су то биле фотографије које је снимао филмски фотограф или такозвани "фотограф екипе", човек задужен да прати снимање и обезбеди и изради мноштво фотографија и колор слајдова сваке важније сцене у филму.

Некада би продуцент ангажовао фотографа рутинера, коме је читав тај посао већ дојадио, који би гледао да поверени му задатак што пре коректно обави и "збрише" кући или у кафану, или на неку другу "тезгу".

Међутим, мала екипа филма "Ко то тамо пева" имала је среће - прихваћен је предлог нашег филмског сниматеља Божидара Николића да се тај посао повери младом Родољубу Јовановићу - Роћку, у чије способности је он веровао.

У то време знао сам много о филму као уметности, али нисам имао појма, нити ме је превише занимало, како функционише читав систем пласмана и продаје филма, па тако нисам превише размишљао ни о томе ко ће бити такозвани "фотограф екипе".

Снимали смо "мали" филм, који није имао ни прави буџет ни праве просторије екипе (радили смо из моје минијатурне канцеларије уредника филмског програма Студентског културног центра у Београду) па је право чудо да је продуцент пристао да екипу увећа за још једног сталног члана, с обзиром на то да смо већи део филма снимали на терену, што је значило још једну особу на дневницама.

Тридесет година касније, имамо прилику да видимо како то изгледа када "фотограф екипе" није рутинер, већ страсник фотографије, радознали и упорни сведок онога што се догађа на једном филмском снимању из сата у сат, из дана у дан.

Роћко није само снимао неопходне "рекламне" фотографије, оне што приказују "сцене из филма". У питању је изузетан ауторски ангажман да се забележи читав процес снимања дугометражног играног филма и допринос готово сваког члана екипе.

Ретко који домаћи филм имао је срећу да фотограф, уз обавезу да обезбеди "фотографије из филма", сними и толики број такозваних "радних фотографија", то јест фотографија које приказују екипу филма на делу и током читавог процеса снимања тог филма.

Роћкове фотографије, по мом мишљењу, као и свака и добра филмска фотографија уопште, имају предност у односу на такозване филмове о снимању филма.

Оне муњевитим трептајем фото апарата бележе саму есенцију неке радње - њену суштину, коју кад једном видимо памтимо као тренутак истине. Као да је наше памћење сачињено од статичних слика а снови од покретних.

Гледајући добре филмске фотографије поштеђени смо бесконачних интервјуа и неподношљивих промотивних говоранција из ионако првелике количине филмова о филму. Овде се ради о говорењу сликом усретсређеном на онај битни тренутак - о уметности фотографије.

Треба рећи и то да се ова изложба одржава у истој кући у којој је пројекат "Ко то тамо пева" и поникао. Пре тридесет година зазвонио ми је телефон и јавио ми се Филип Давид, тадашњи уредник Драмског програма Телевизије Београд саопштивши ми да има сценарио за који верује да би ме интересовао. Радило се о урнебесно духовитом сценарију Душана Ковачевића за средњеметражни телевизијски филм "Ко то тамо пева", што се у оно време називало, не знам зашто, и "телевизијском драмом".

Данас имамо прилику да се упознамо са једнинственим покушајем код нас - да се језиком медија фотографије исприча прича о често мукотрпном, понекад апсурдном, некада и трауматичном, али увек заразно опчињавајућем процесу снимања једног целовечерњег играног филма, од почетка до краја.

Родољуб Јовановић је свој ангажман у екипи схватио много шире од онога што се од њега очекивало. Он је у сваком тренутку био присутан тамо где треба. Било да се радило о "ускакању" у сцену после сваког завршеног кадра или пробе са повиком: "Чек, чек, чек, останите још мало, није готово!" што је увек изазивало негодовање, нервозу, па некад и увреде од стране "нашпанованих" глумаца, па и моје маленкости.

Јер ми смо таман завршили свој посао и хтели смо даље... "Шта је сад?" узвикнуо би неко од нас бесно. "Немој да сметаш!" Шкљоц! Одговарао је апарат овог упорног човека. "Тако, одлично! Јел' можемо још само једном, молим вас?"

У то време, почетком осамдесетих, фото апарати су исувише бучно шкљоцали да би се могло "сликати" током тонског снимања. Зато су глумци, понекад, само за Роћка морали да "врате филм" и "одиграју" поново краћи део сцене.

"Човече, морам да снимим филм за 21 дан," завапио бих, али он није одустајао. Био је права напаст! Борио се за свој простор, за сваку фотографију, понекад и превише агресивно, али то је било зато што је препознао шта радимо.

Он је видео наш филм кроз објектив свог апарата и желео је да његове фотографије одражавају тај дух. И у томе је у потпуности успео. Пажљиво је пратио договоре мене и Божидара Николића током припреме сваког кадра и покушавао да забележи оно најзанимљивије у сцени.

Али оно што тада нисам знао је да је Роћко пасионирано фотографисао и све што се догађало изван кадра, стварајући ову драгоцену хронику о настајању нашег филма. Уобичајени утисак неупућеног посетиоца филмског снимања је да се ту стално нешто чека, да се ту ништа не ради, да ништа не функционише.

Роћко је успео да из таквог, за аутсајдера наизглед монотоног процеса филмског снимања, аналитички забележи тренутке и динамику настанка једног филмског дела, и то управо оне ситуације у којима, често јавности потпуно непознати сарадници - филмски раднци, функционишу као део целине нечега што се зове филмска екипа, а управо је филмска екипа основна "алатка" филмског редитеља - група људи са којом, и уз чију помоћ и сарадњу он остварује филм - а не нека техничка иновација, машина, апаратура или најновији проналазак.

Све о чему смо годинама причали и препричавали у вези са тим снимањем, може се проверити на његовим фотографијама, које су уз то и уредно датиране, тако да се на основу њих чак може реконструисати и тачан датум смрти Јосипа Броза.

Наиме, фотографија која носи датум 26. април, показује да смо тог дана снимали са старом камером, јер нам је претходног дана одузета камера Филмских новости која је била намењена снимању Титових путовања. Очигледно је његово последње "путовање" почело још 25. априла а не четвртог маја, како је касније објављено.

Прошло је снимање, премијера, приказивање у земљи и иностранству... Свугде су требале Роћкове фотографије. Тражили су их фестивали, биоскопи, дистрибутери, новине, часописи, издавачи филмских књига... И увек је било довољно и довољно добро. Неко би можда рекао - уосталом, као и за сваки други успешан филм. Али, није увек и за сваки филм тако. То сам научио веома брзо, већ у следећем филму.

Фотограф је био један старији господин којег је ангажовао продуцент и са којим смо имали слабу комуникацију. У једном тренутку Божа ми је рекао "Слушај, остаће нам филм без фотографија! Овај не ради ништа! Смисли два-три важна дана, када имамо све глумце, позваћу неког да направи пар добрих фотографије. Тако је и било. Божин колега са класе, Велисав Томовић, иначе већ афирмисани фотограф, бесплатно нам је, за два три дана, снимио изванредне црно беле фотографије које по свом квалитету значајно одскачу од осталих фотографија из "Маратонаца...", лако их је препознати, али нажалост, мало је два-три дана. Зато су "Маратонци" увек оскудевали у фотографијама.

Тако сам научио још једну важну лекцију из нашег филмског заната, да волим доброг, пасионираног филмског фотографа, који ће нам оставити у аманет оно што нам је оставио Родољуб Јовановић - фотографије призора из филма које преносе сам дух нашег филма, али и мноштво фотографија које чувају сведочанства о његовом настајању.

Треба споменути и то, да сцене избачене из филма током процеса монтаже често остају сачуване само као фотографије које је снимио фотограф екипе. Тако је Родољуб Јовановић "сачувао" и сведочанство о алтернативном крају филма "Ко то тамо пева".

Понекад долази и до забавних ситуација, када непажњом наших аљкавих продуцената фотографије "исечених" сцена заврше у прес материјалу о филму а затим и у некој публикацији у којој се о том филму пише а да сцена никада није ни била у завршној верзију филма, па ми се дешавало и то да ме људи питају где је та сцена, да ли је избачена због цензуре.

Српска кинематографија је на неки начин ипак имала срећу са филмским фотографима.