Свачије право да не зна ништа

Адвокат Стојковић свршио је права. Ја, ништа. Очигледно, у овој дебати нисмо равноправни. Наиме, о праву знам много више од њега.

Ево доказа, па нека грађанска „порота" одлучи.

Текст адвоката Стојковића, неоптерећен чињеницама, али зато крцат дилемама решеним још у античкој филозофији - „може ли ико знати све" - најтежи је напад на европске јавне сервисе и београдски Правни факултет, још од 1927. године, када је законом гарантована независна позиција Би-Би-Си-ја као јавног сервиса.

Доказ број Један. Нигде у Европи, ниједан парламент од тамошњих јавних сервиса не захтева директне и комплетне телевизијске преносе свих заседања у пуном трајању. Ниједан парламент у Европи не обуставља свој рад ако су камере искључене. Адвокат Стојковић сматра да Европа греши и брани законито право српске Скупштине да „уређује" РТС и усели се на читав Други програм. Аферим.

Доказ број Два. Нема европског стручњака или политичара који поистовећује увид јавности у рад парламената, слободу изражавања, право на информисање са директним телевизијским преносима као што је то, у свом тексту, урадио адвокат Стојковић.

Доказ број Три. Српска Скупштина је својевремено донела закон по којем је тадашња Влада буквално отела Трећи програм РТС, оштетила Јавни сервис за десетак милиона евра и продала Трећи једном медијском тајкуну и једном тајкуну општег смера. Да нису, сад би посланици имали парламентарни канал. Питање за адвоката Стојковића: шта су они који су одлучивали, волели више од „јавности у раду"?

Доказ број Четири. Пре две године, РТС је од Уставног суда Србије затражио оцену законитости ултимативног акта Републичке радиодифузне агенције којим се Јавни сервис Србије обавезује да преноси комплетна заседања српске Скупштине. Тик пред доношење оцене, РРА је мудро скочио себи у уста и повукао, очигледно незаконито, сопствено обавезујуће упутство. Тиме је РРА, институција задужена за контролу РТС-а, јавно признала да ниједна српска институција, укључивши Скупштину, не може да уређује програм Јавног сервиса или нарушава његову самосталност гарантовану и омеђену искључиво законима. Признаје ли адвокат Стојковић поуке тог случаја или доводи у питање и закон гравитације?

Доказ број Пет. А сад нешто на рачун београдског Правног факултета, ако разумете ову малу игру речи. У једном члану својих аката српска Скупштина је изреком навела своју седницу коју РТС обавезно мора да преноси. Јавни сервис Србије, ових дана, опет пресавија табак и од највише судске инстанце тражи оцену законитости таквог скупштинског захтева. Наравно, најпре ћемо се учтиво обратити Скупштини и тражити да поменути члан - о принуди и незаконитом уређивању програма Јавног сервиса - Скупштина сама преиначи. Пошто се адвокат Стојковић позива баш на тај незаконити члан, моја понуда пред јавним мњењем Србије је једноставна: нека на Суду Стојковић заступа правоваљаност таквог захтева, ја ћу заступати РТС. Позваћу као сведоке европско и срско право, озакоњену а постојећу праксу уређивања и чувања независности институције јавног сервиса где год постоји. Стојковић нека позове за жиранта своју верзију европског и српског права и своју верзију грађанских слобода и позиције јавних сервиса. Један од нас двојице, после свега, биће „дрвени адвокат". Свачије је право, да не зна ништа.

Александар Тијанић

(аутор је генерални директор у Јавном сервису Србије)

НИН, Број 3120, 15.10. 2010. 

Лични став
Наше право да знамо све

Тешко је отети се утиску да је РТС прекидом преноса жртвовао „наше право да знамо све" да би ефикасније наплатио једно новчано потраживање

Право о коме РТС говори је право да примамо информације, идеје и мишљења, као саставни део права на слободу изражавања. Ово право има свако, па и РТС, због чега би прикладнији слоган био „Наше право да знамо све", не улазећи у то да ли је могуће знати све, и задржавајући се само на оним информацијама, идејама и мишљењима о којима јавност има оправдан интерес да зна. Ово право је недавно тестирано у пракси у случају прекида преноса седнице парламента. Председница Народне скупштине (НС) је 30. септембра 2010. прекинула седницу на којој су чланови Владе одговарали на посланичка питања, зато што је РТС прекинуо директан ТВ пренос седнице и укључио се у одбојкашку утакмицу.

Председница НС је прекид седнице образложила позивањем на члан 215 Пословника о раду НС који предвиђа да се у данима када министри одговарају на посланичка питања, обезбеђује директан телевизијски пренос (мисли се на пренос седнице парламента, а не утакмице). РТС је прекид преноса седнице оправдао вишегодишњим дугом који НС има према РТС. Председница НС је изјавила да нема уговора са РТС о преносима, а РТС је преко директора изјавио да неће да преноси рад парламента ако се дуг не призна и не плати. После састанка, председница НС и директор РТС су се договорили да ће дуг да се намири ребалансом и сличним мерама у буџету, а директор РТС је, упитан да ли ће бити даљих прекида, изјавио да ће се прекиди преноса седница дешавати и убудуће, али ретко. Нико, међутим, није поменуо све грађане Србије који су имали право да, користећи се правом на слободу изражавања, прате ту седницу без прекида, што им поред обећања из слогана РТС, гарантују Устав, Закон о јавном информисању, Закон о радиодифузији и Европска конвенција о људским правима.

Концепт „одговорне владе" у пракси се изражава пре свега кроз питања посланика члановима владе у парламенту. Због важности полагања тог рачуна у парламенту, према Пословнику о раду НС, „обезбеђује се директан телевизијски пренос за такве седнице. Дакле, НС је имала обавезу да обезбеди директан телевизијски пренос седнице, без прекида. Скупштина није извршила своју обавезу да обезбеди пренос, зато што је емитер кога је изабрала тај пренос прекинуо.

Што се тиче РТС, Устав каже да свако има право да истинито, потпуно и благовремено буде обавештаван о питањима од јавног значаја и средства јавног обавештавања дужна су да то право поштују. Пренос седнице је био несумњиво од јавног значаја, због чега су грађани имали право да о тој седници буду потпуно обавештени, а РТС је имао дужност да директно преноси седницу без прекида.

Закон о јавном информисању наводи да нико (па ни РТС) ни на посредан начин не може да ограничава слободу јавног информисања, а нарочито злоупотребом права, утицаја или контроле над уређајима за емитовање, као ни било којим другим начином подесним да ограничи слободан проток идеја, информација и мишљења. РТС је управо искористио контролу коју има над уређајима за емитовање, прекинуо је директан пренос седнице парламента, и тако ограничио слободан проток информација од јавног значаја.
Закон обавезује РТС да води рачуна о општем интересу и прописује да мора да обезбеди разноврсност и избалансираност садржаја којима се подржавају демократске вредности савременог друштва.

Смисао јавног сервиса није стицање профита, већ подршка вредностима у друштву која би у области јавног информисања изостала потпуно или у потребној мери да нема јавног сервиса. Због тога је РТС био дужан да започети пренос седнице заврши, водећи се општим интересом.
Тешко је отети се утиску да је РТС прекидом преноса жртвовао „наше право да знамо све" да би ефикасније наплатио једно новчано потраживање. Пренос важне седнице парламента је прекинут, као и рад парламента, а премијер, министри и сви посланици су отишли необављеног посла. Решавање проблема прекида рада законодавног тела кроз намерно ускраћивање информација од јавног значаја спустио се на ниво наплате дуга где важе правила „колико пара, толико музике" и „завртања славине" ако се не плати, при чему се грубо занемарују темељна права грађана, иако су гарантована Уставом, законима и међународним инструментима. Изгледа да се у Србији ствар увек боље разуме ако се представи кроз новац и дужничко-поверилачке односе. Ако тако гледамо, могло би да се каже да су у овом случају грађани уредно платили рад НС кроз порез и друга јавна давања, а да су РТС намирили кроз претплату и стрпљење док гледају дуге огласне блокове на програмима јавног сервиса који финансирају. Према томе, НС и РТС су исплаћени, и дугују грађанима преносе скупштинских седница (бар оних где је обавезан директан телевизијски пренос). Можда се грађана уопште не тичу међусобни дужничко-поверилачки односи између НС и РТС, као што се НС и РТС нису тицала права грађана када су без питања прекинули седницу на којој се говорило о стварима о којима су грађани имали право да буду обавештени.

Душан Стојковић

(Аутор је адвокат у „Стојковић & Прекајски")