Између признања и релативизације злочина

Три догађаја која су се десила у исто време, уводне речи Радована Караџића пред међународним трибуналом, хапшење Ејупа Ганића у Лондону и подругљива опаска Бернарда Кушнера на новинарско питање о наводима о трговини органима на Косову, још једном су показали сталну напетост између потребе да се признају сви злочини који су почињени на подручју бивше Југославије, с једне стране, и перцепције о релативизацији злочина, са друге.

Ни теорија ни пракса не дају прецизан одговор како превазићи ову дихотомију. Међутим, решавање конфликта захтева да се колективна кривица "подели", како би се искоренила међуетничка "парализа" и како би се спречило да индивидуалним жртвама буде ускраћена правда, само зато што су одређеног етничког или националног идентитета.

Ганић, члан ратног Председништва Босне и Херцеговине, ухапшен је по основу захтева за изручење из Србије, због наводног ратног злочина у вези са убиством 42 војника ЈНА, у колони коју је предводио УН, а која се повлачила кроз Сарајево. Ганићев притвор је проузроковао гневну реакцију са различитих страна.

Харис Силајџић, бошњачки члан трочланог Председништва Босне и Херцеговине, није дуго чекао да  би прокоментарисао да "ово није први покушај да се релативизује и изједначи кривица".

Кристиан Шварц-Шилинг, бивши високи представник у БиХ, описао овај догађај као покушај да се манипулише историјом, који одражава сталне покушаје Србије да избегне кривицу за злочине почињене за време рата и припише део одговорности другим југословенским републикама.

Овакви ставови покушавају да докажу да признавање злочина над једном страном у конфликту служи да релативизује злочине које је починила та страна.

Уобичајено коришћене дихотомије рата, о "бранитељима против агресора", о "силама добра против сила зла", ипак су сувише поједностављене да би се обухватиле и објасниле све комплексности, поготово цивилног рата као што је онај у Босни и Херцеговини.

Превазилажење оваквих дихотомија захтева да се утврде поједниначни злочини и појединачне жртве без обзира на њихове етничке и националне идентитете. Ако се то не учини, доћи ће до јачања колективизиције кривице и сталног јачања подела по етничким линијама.

Ако би се све стране приморале да истраже своје историјске улоге и одговорности, не само у раним деведесетим него и дубље у прошлости, "комадање прошлости" не би превагнуло над бенефитима које добијају постконфликтна друштва.

Ово се такође односи и на чланове међународне заједнице, чије учешће у балканским догађајима није прошло без последица.

Правда није слепа, а жртве су невидљиве

Током недавне посете српској енклави Грачаница, Бернард Кушнер, француски министар спољних послова и бивши шеф УН-ове привремене администрације на Косову, одговорио је на питање о трговини људским органима ватрено и оштро инсистирајући да "није било жуте куће, није било трговине органима", а да су они који причају о таквим стварима "пропалице и убице".

Иначе, први наводи о "жутој кући" појавили су се у књизи бивше главне тужитељке Хашког трибунала за бившу Југославију Карле дел Понте, а те наводе тренутно истражује Савет Европе.

Кушнерова љутита опаска је изречена од човека који мисли да је истовремено судија, порота и џелат, а не од човека који би требало да наглашава потребу за потпуном и транспарентном истрагом у вези ових навода.

Индивидуализацијом одговорности и казни за ратне злочине, Међународни суд је намеравао да омогући трансформацију конфликта кроз спречавање колективизације кривице.

Међутим, као што је често случај на Балкану, правда није остала слепа, нарочито не када су етнички и национални идентитети у питању, а многе појединачне жртве су постале невидљиве.

Само кроз међусобно признавање сваке појединачне жртве у ратовима у бившој Југославији, без обзира на њихов идентитет, могу се поставити темељи који ће помоћи превазилажењу трансформацији међуетничких подела које јачају.

Сталне тензије између признавања и релативизирања, што је наглашено Ганићевим случајем, показују са каквим се изазозвима суочавају они који настоје да осигурају да се сви злочини и жртве једнако третирају.