Кокаинска транзиција

И поред захтјева и обећања, Црна Гора још нема закон о заплјени имовине стечене криминалом. Пропале су и иницијативе о доношењу прописа којима би се испитивало поријекло новца домаћих и страних инвеститора или опорезовао екстрапрофит стечен легалним и нелегалним пословима из времена разних транзита и својинске транзиције.

Ови су предлози, по правилу, одбијани уз образложење да би њихово доношење "узнемирило инвеститоре" и нанијело велику штету црногорској економији. Да ли је тај страх утемељен?

НАРКОТИЦИ: Само неколико мјесеци уназад, браћа Дарко и Душко Шарић представљали су примјер овдашњих "транзиционих јунака". Малтене ни из чега, за неколико година, створили су богатство о коме су свједочиле бројне некретнине у родним Пљевљима, Бококоторском заливу, Будви, широм Србије...

Питати одакле, било је неумјесно. Таман толико колико и подсјећати да се црногорска јавност са њиховим именима први пут срела 2007. године када је објелодањен садржај "Плаве књиге организованог криминала" коју је израдила АНБ. Тамо се браћа Шарић помињу на листи "безбједносно интересантних особа, поријеклом са овог простора које су побјегле у Западну Европу да би избјегле затвор или ликвидацију".

Умјесто тога, новинске стране пуниле су приче о ексклузивним локалима, сплавовима, хотелима, плановима о градњи цементаре са страним партнерима или шампионским амбицијама фудбалског клуба који су издашно финансирали. Све до пред крај јануара ове године, када је стигла вијест да је национални биро Интерпола у Београду расписао црвену потјерницу за Дарком Шарићем и Гораном Соковићем због сумње да су организовали шверц више од двије тоне кокаина из Латинске Америке у Европу, заплијењеног у акцији „Балкански ратник".

Тако се још једном поновила прича о испреплетености власти, легалног и нелегалног у црногорском пословном свијету. И трговини наркотицима као ономе што спаја и раздваја легалне и илегалне бизнисе.

Што су браћа Шарић у Пљевљима, то је Сафет Калић у Рожајама. Сиротињска мајка, кажу они што су им захвални на милосрђу или радном мјесту. Један од највећих велепродаваца хероина на Балкану тврде други, вјерујући полицијским саопштењима, макар она долазила из иностранства. Калић је, тек, на добром путу да добије судски овјерену потврду која каже да су саопштења српске полиције и подаци из црногорске Плаве књиге, најобичнија клевета.

Званично, Калић је са државом пословао само када је од ње купио хотел Турјак. Незванично, медији су га доводили у везу и са фамозним бензинским пумпама на Кули чији власници никада нијесу откривени. Недјељник "Монитор" је већ, неправоснажно, осуђен због преношења тих информација. Суђење дневном листу "Вијести" је у току.

А свијет је мали. У Подгорици је управо почео процес групи која је, према оптужници, припремала убиство Веселина Бујића, барског бизнисмена са полицијским досијеом. Ухапшени су у изнајмљеном стану чији је власник Сафет Калић. Међу њима и Јовица Зиндовић, бивши зет браће Шарић.

Међу ријетким црногорским бизисменима чија је каријера, макар привремено, прекинута због умијешаности у шверц наркотика су Леон Дрешај и браћа Вјекослав и Југослав Ламбулић. Први је власник подгоричке дискотеке Манија у којој се често, уз "опасне момке" и "контроверзне бизнисмене", проводио и политички крем предвођен премијером Милом Ђукановићем. Због шверца хероина осуђен је на шест година затвора.

Браћа Ламбулић, власници Фил ружа, ексклузивног локала у коме су вријеме кратили и многобројни црногорски министри су, према оптужници црногорског тужилаштва, прали новац зарађен шверцом наркотика. Када је та оптужница пала, они су осуђени за неовлашћено организовање игара на срећу. Као куриозитет ће остати запамћено да се на попису њихове имовине, између осталог, нашао и стан који је продао Ратко Вукотић, бивши предсједник Врховног суда.

ДУВАН: А међународне санкције уведене тадашњој СРЈ су у Црну Гору донијеле нове пословне партнере из Италије. О дугогодишњој сарадњи са чувеним свјетским брендовима, мафијашким организацијама Камора и Света уједињена круна, написане су хиљаде и хиљаде страница и чланака. Као и о њиховим "овлашћеним заступницима" у Црној Гори - Франку да ла Тореу, Паолу Савину, Жерару Коуму... Зато, за ову прилику само једно кратко подсјећање на то вријеме.

"Знам да није данас популарно или разумно рећи, али ја не желим да кријем да сам најодговорнији, по мом мишљењу најзаслужнији, што је шверц цигарета добио подршку и заштиту Црне Горе", пише Момир Булатовић у својој књизи Правила ћутања: "Одлучили смо да државни буџет пунимо на рачун средстава која припадају буџетима оних држава које су донијеле одлуку да нам уведу санкције. У доношењу те државне и политичке одлуке не само да сам учествовао, већ сам на њу пресудно утицао".

Ваљда је то био мотив Булатовићу да, пред сами крај предсједничког мандата, помилује свог кума Миодрага-Даку Давидовића, осумњиченог за шверц цигарета и утају пореза вриједног 10 милиона марака. Бивши полицајац и министар у Влади тзв. САО Херцеговина данас је један од најимућнијих и најутицајнијих Никшићана. Не рачунајући оне са политичком функцијом. Некадашањи закупац Жељезаре у Никшићу недавно је поново позиван у помоћ, не би ли обезбиједио егзистенцију радницима компаније која тоне све дубље. Из приватизације у приватизацију.

Званично, тачку на "аферу Давидовић" ставио је премијер Ђукановић 2004. године у интервјуу агенцији Бета. Цитат преносимо са сајта Бироа за односе са јавношћу Владе Црне Горе: "Кометаришући примјер никшићког бизнисмена Миодрага Давидовића Даке, који је својевремено био оптужен за милионску утају пореза и ослобођен од одговорности, а који је недавно заложио своју имовину спашавајући "Жељезару", Ђукановић је казао да "је тај случај регуларно окончан по правилима правног система Црне Горе. Наша јавност је критиковала тадашњег предсједника Црне Горе Момира Булатовића, због акта помиловања, али треба рећи да је он на то имао уставно право и посебно да због тога данас не треба доводити у питање кредибилитет Давидовића као пословног партнера".

А Булатовићево признање о организацији прекојадранског шверцерског ланца остало је без одјека. Славу су, а неки попут Ратка Кнежевића тврде и добар дио новца, приграбили други. У Италији је, средином мјесеца, поново одложен почетак судског процеса у коме ће се одлучивати да ли ће бити суђено осумњиченима за шверц дувана између Црне Горе и Италије. На том попису се, уз садашње и некадашње владине функционере (Душанка Јекнић и Мирослав Иванишевић), налазе и тројица богатих и утицајних црногорских бизнисмена: Бранислав Мићуновић, Веселин Баровић и Бранко Вујошевић. А ту су и "српске колеге" Андрија Драшковић и Станко Суботић Цане.

О размјерама стечене моћи свједочи примјер Веселина Баровића. Он је лично или преко бројних фирми и приватизационог Еуро фонда, које је контролисао као већински власник или сувласник, стекао власништво над државним компанијама: ХТП "Фјорд", ХТП "Мимоза", улцињска Солана "Бајо Секулић", Бјеласица Рада, хотел "Гранд" на Цетињу, "Избор" из Бара... А ту су и небројени плацеви, некретнине, акције, од државе добијена лиценца оператера кабловске телевизије...

Сликовит је и примјер Станка Суботића, уз Олега Дерипаску, омиљеног иностраног пословног партнера црногорске владе у државним и приватним пословима. Почело је транзитом дувана и са 100 долара које је Суботић, према сопственом признању, једном приликом позајмио премијеру (што је овај касније, поново тврди Суботић, уредно вратио). Влада је потом, скупа са Суботићем, новцем од "транзита дувана" купила свој први авион (у вријеме премијерског мандата Филипа Вујановића).

Суботић је, након тога, у Будви заузео мјесто Ненада Ђорђевића (једног од оснивача и финансијера ЈУЛ-а Мирјане Марковић) купивши од њега "Адмирал", први црногорски хотел са пет звјездица и већи дио острва Свети Никола. Маштало се ту о спајању овог острва са копном, славила међународна туристичка награда коју је добио Суботићев хотел на Светом Стефану "Вила Монтенегро", поништавали се државни тендери како подгорички "Дуванкомерц" и његову дистрибутивну мрежу не би купио хрватски бизнисмен Ивица Тодорић, него Станко Суботић (који је накнадно одустао од те куповине па је у фирми недавно уведен стечај). Онда је дошла криза. Прво правна, из Београда гдје се Суботић нашао на потјерници због учешћа у шверцу цигаретама којим је уз, "непријатељске", оштећен и буџет Републике Србије. А потом и финансијска.

Ђукановићева Прва банка је, готово годину, покушавала да прода Суботићев дио острва Свети Никола и тако намири доспјела потраживања. Суботић је, објавио је недавно "Дан", ипак повратио право да располаже својом имовином након што је на рачун банке уплатио 15 милиона еура. Сада ризикује да му и та имовина буде замрзнута, као незаконито стечена, по основу потраживања власти из Београда. "Вила Монтенегро" већ је имала статус "привремено одузете" да би црногорско Министарство финансија поништило рјешење Управе за некретнине. Чека се нова одлука.

Прича о дуванџијама била би непотпуна без Мирослава Мишковића, власника конзорцијума Делта, кога српске власти сумњиче за учешће у шверцу цигарете у групи који је окупио Марко Милошевић. Мишковић данас у Црној Гори стиче кроз ланац маркета Макси, тржни центра Делта, сувласнички удио у М:телу (оператер фиксне и мобилне телефоније) док се припрема да у Бококоторском заливу гради туристички комплекс.

ПРАЊЕ ПАРА И ОСТАЛЕ СИТНИЦЕ: У међувремену, колају приче о новим бизнисима. Умрежавају се нови и стари играчи. Ратко Кнежевић је обзнанио, а Небојша Медојевић медијима потврдио да је Кнежевићу доставио информације о томе да је Станко Суботић прао новац за браћу Шарић.

Суботићеве финансијске невоље повезиване су, истина без ваљаних доказа, и са Таксином Шинаватром, бившим тајландским премијером за којим је у тој земљи расписана потјерница због корупције и преливања новца из државних у породичну касу. Углавном, док га потражује Интерпол, Шинаватра путује са црногорским пасошем, који му је, не зна се како и зашто, издат по посебној процедури, као особи која је посебно задужила Црну Гору. Чиме, знају само људи из врха власти.

Прошла година је, уз остало, потврдила специфичне пословне везе Црне Горе и Италије. Сусрет Мила Ђукановића и Силвија Берлусконија остаће упамћен као риједак примјер да се на истом мјесту, у исто вријеме, нађу два премијера који су заштиту од судских процеса у истој земљи (Италији) добила само захваљујући имунитету. Премијери су, спекулисали су њихови опоненти, тада договорили аранжман по коме ће управљање црногорском Електропривредом преузети италијанска А2А. Чуди ли кога, и том компанијом управљају људи који су били или још увијек јесу под истрагом италијанског правосуђа.

На то се може гледати и као на наставак политике избора стратешких партнера за управљање и приватизацију највећих црногорских компанија. Захваљујући Комбинату алуминијума упознали смо Марка Рича (Гленкор), актера "највеће утаје пореза у историји САД" и Олега Дерипаску, човјека кога су због пословних превара тужили некадашњи партнери, а у Шпанији је управо актуелна истрага у којој се Дерипаска доводи у везу са прањем новца за руску мафију од 2001. до 2004. године.

У актуелној приватизацији дијела Луке Бар као један од најозбиљнијих кандидата слови српски приватно-државни конзорцијум који формално предводи Коле Костић, "српски краљ шећера" и главни актер међународне "шећерне ефере" која је прије осам година тресла Србију и Црну Гору. Костић је, претходно, одустао од куповине Института "Симо Милошевић" у Игалу у којој му је партнер требало да буде Филип Цептер.

Глобална економска криза је, макар привремено, одложила улазак на велика врата још једног међународног инвеститора од педигреа. Америчка ТВ мрежа АБЦ Њуз емитовала је прошле године видео снимак на коме члан владарске породице Уједињених Арапских Емирата, шеик Иса бин Зајед ал-Нахијан, мучи човјека шибајући га електричним шипкама и дрвеним даскама у које су закуцани ексери. А Нахијани су, дуго, словили као главни кандидати за дугорочни закуп улцињске Велике плаже и куповину пакета акција Прве банке.

А недостатак новца могао би омести још један већ уговорен посао, градњу аутопута Бар-Бољаре. Проблем је у новцу који треба да обезбиједи концесионар.

Сплитски "Конструктор" и њен први човјек Жељко Ждерић, неколико мјесеци уназад, у фокусу су хрватске јавности због медијских и полицијских оптужби за фалсификовање пословне документације, издавање чекова без покрића, потписивање фиктивних уговора са владом бившег хрватског премијера Ива Санадера.

Ипак, и без шеика, "конструктора" и других, непоменутих, којима се као једини гријех може спочитати дивља градња ексклузивних хотела, нејасно поријекло капитала или утаја пореза, може се закључити да би овдашња економија имала велике проблеме када би, из било ког разлога, привредне активности у Црној Гори зауставили сви они који су осумњичени, оптужени или осуђени због криминалних активности.

Чињенице показују да "лица са потјерница" имају огроман економски утицај. Са друге стране, када би држава, макар привремено, одузела сву сумњиво стечену имовину у власништву лица са Интерполових потјерница, била би то национализација налик оној спроведеној у Југославији након Другог свјетског рата.

Само једно није спорно - таквом стању кумовала је власт.