Источни отров за Европу

Политичко значење тог, некада глобалног појма, свело се на лингвистичку категорију за именовање територије која је некада обухватала шести део копна, из географског угла и скоро половину са политичког становишта. Можемо, наравно, по навици да је назовемо постсовјетским простором. Али, шта је у њему остало од постсовјетског?

Менталитет? Тај термин је увек имао неку ноту лукавости и објашњавао је зашто је у нашим крајевима немогуће применити све оно што у другим бујно цвета. Сада ће тезу о његовој раширености оспорити не само Грузијци и Украјинци, већ и Белоруси, и Јермени, и Таџикистанци, независно од тога који ниво пријатељства и братства, у датом тренутку, веже њихову државу за Русију.

Некада заједнички језик? Наравно, у братским главним градовима, он се још увек чује, али дошљак из бивше метрополе треба да буде спреман на то да локални тинејџери, када чују језик Тургењева, могу само да се извине, на руском, за своју неспособност да подрже разговор. Наравно, у кабинетима власти језичко јединство још није угрожено. Природна административна селекција још увек филтрира све оне којима руски језик неће скоро постати сасвим стран. Међутим, оне којима и тај моменат може да улије оптимизам, мораћу да разочарам: руски ће често разумети, а понекад ће вам на руском и одговорити и у Пољској, и на прашком Граду. Из бивших братских република руски језик нестаје и само чињеница да он тамо није ни био матерњи дозвољава нам да гајимо наде да су, гледано из било ког угла, Молдавци нама још увек ближи него Румуни.

Свака од земаља које називамо постовјетским слабљењем старе силе гравитације натапа се обичајима оне регије у којој постепено саму себе открива.

Постсовјетска централна Азија је неко време подстицала Русију на учешће у Шангајској организацији сарадње, третирајући је од самог почетка као облик легализације новог законодавца обичаја - Кине. Земље јужног Кавказа, укључујући чак и Јерменију, са задовољством или без њега, закључују да су, без обзира на поштовање према Русији, Америци и Европи, реални фактори у њиховим крајевима Турска или, чак, Иран. И у виртуелно-геополитичким постројењима (као што је Велики Блиски Исток) јасно се осећа некаква завист према источним напорима у вези са ШОС. Наравно, ниједан лидер европског постсовјетског пространства већ одавно не изоставља у својим говорима неибежност европског избора.

Само, са развојем тог природног процеса неочекивано се испољавају знаци кретања и из супротног правца. Отприлике са истим интензитетом са којим бивше комшије одлазе и губе своју некадашњу специфичност у односима са Русијом, попримају је њихове нове комшије на Западу.

Нешто слично догађало се и раније. И у балтичким земљама, и у Бугарској, и у Украјини није било веће среће за локалног бизнисмена него да му буде допуштено да служи дуговима своје земље према "Гаспрому". И то се само чини да су руско-украјински гасни односи оваплоћење непрозирности. На сличан начин Москва гради своју сарадњу и са Пољском, и са Србијом, а посебно са Мађарском. Међутим, то је било у прелазним временима, у сваком смислу. Источна Европа још није до краја остварила своје бекство са Истока и још није добила пуноправно чланство на Западу, а Русија још није пронашла главни аргумент у разговору са светом, који ће на сав глас изрећи у епохи Јужног и Северног тока.

И сада може да нам се учини да се шематски понавља сценарио времена Хладног рата и уговора типа "гас у замену за цеви". То јест, Русији за сада не полази за руком да се договори са Западом о инвестицијама и технологијама у замену за гас, али ради се о нечему другом. Политичко захлађење, као и тада, не смета успостављању специфичних односа са Русијом. И наши одани гасни пријатељи, као што су Шредер и Берлускони, чини се, у пуној мери одговарају стандардима тог времена.

Ипак, нешто се од тада јесте променило. Наравно, и тада трговина кроз гвоздену завесу није била пример пословне врлине и транспарентности, али никако није могла да се пореди са данашњим обичајима. Најважније је што се променио састав тимова-учесника. Сада је на другој страни не само источна Европа, већ и они који се формално и даље сврставају у представнике постсовјетског простора.

На општу атмосферу то утиче тако што аналогија са седамдесетим годинама делује као романтичарско сећање.

Једно наше постсовјетско јединство, можда последње, опстаје у пуној снази: наше еволуције теку по истим неравнинама и кривинама.

Наше територије могу да потресају "наранџасте револуције", могу да се руше стари модели власти, али једно остаје непромењено. Као што је тачно рекао један белоруски колега, Минск и Кијев у својим борбама са Москвом могли би да јој нанесу велику штету, ако у гасним сукобима против ње иступе заједно, јер Русија нема значајније транзитере од Украјине и Белорусије.

Ипак, то се не догађа. Проблеми, који с времена на време настају код Белоруса, украјинска браћа Словени одмах покушавају да окрену у своју корист - и обрнуто. Разлог за то је један једини, али одлучујући: нико није мотивисан да размишља о томе шта ће бити прекосутра. Све треба да се уради данас, најкасније сутра. Мисао о томе да планирање, макар на два-три корака унапред, може бити инвестиција у далеко веће бонусе неумесна је: сваког тренутка неко ће изгубити власт, код некога у земљи стално нешто гори, експлодира и искаче из шина. Због тога је све само овде и само сада.

На све то, још и криза.

То је последњи, али дуготрајни знак наше заједничке непоновљивости. Јачи од језика, менталитета, председничких самита на којима се више не решавају чак ни судбине избора. За све оне који поносно носе име постсовјетских земаља.

Сви они постају јунаци велике међународне представе, чији се сценарио хитно прештампава из заборављених текстова седамдесетих година. Али безуспешно. У седамдесетим са ове стране завесе себе су сматрали стратезима. Сада никоме није до стратегија. Како свет са њима да гради односе?

Једноставно: онако како су их давно изградили они који настављају да се крчкају у том чудноватом постсовјетском котлу; онако како Мађарска никад неће дозволити себи да гради односе са Италијом или Немачком. Међутим, сада су и Италија, и Немачка, и заједнички за све, Брисел, принуђени да на све то гледају са разумевањем, јер се ниједан европски идеалиста неће усудити да обе те етике - за Запад и за Исток - назове неспојивима. Берлускони и Шредер нису гости из прошлости. Они су јунаци нашег доба.

Постсовјетски токови слабе, постсовјетски простор се топи и губи на чврстини.