Ахмадинежад као Милошевић

Власт у Ирану неће пасти брзо и услед таласа протеста, како се верује на Западу, него тек када противници председника Махмуда Ахмадинежада примене методе српске опозиције којима је срушен режим Слободана Милошевића 2000. године, оценила је америчка агенција за стратешка предвиђања "Стратфор".

У анализи агенције коју Американци често зову и "ЦИА у сенци", се наводи да су протести и оштре акције иранских власти против демонстраната навели већину западних медија и аналитичаре да верују да су спремни сви елементи за пад клерикалног режима - "већина верује да је питање времена када ће Техеран видети промену режима".

"Стратфор", међутим, наводи да протести иранских студената нису довољни и да би опозиција требало да примени методе српске опозиције: укључивање ширих слојева становништва у протесте и придобијање припадника актуелног режима, посебно елитних безбедносних снага.

Запад немире у Ирану види као наставак "обојених револуција" из бившег Совјетског Савеза, попут украјинске "Наранџасте револуције" 2004. године. Опозиција у Ирану је изабрала зелену боју, тј. "зелени покрет".

"Чини се да су сви елементи 'обојене револуције' у игри у Ирану: режим парија одржава моћ, упркос, наизглед, крађи на изборима, док наводно либерална/прозападна опозиција покреће низ протеста који само наглашавају нестабилност и непопуларност режима", слика је ситуације у Ирану на Западу, наводи "Стратфор".

Држава парија

Тексашка агенција, међутим, додаје да би аналитичари са Запада, који мисле да присуствују промени режима у Техерану, могли да повуку "делековидију паралелу" са свргавањем српског председника Слободана Милошевића 2000, у такозваној "Булдожер револуцији".

Милошевићева Србија је, наводи се у анализи, крајем 2000. такође била држава парија која је одбијала да попусти у вези са Косовом, на прилично исти начин на који Техеран одбија да попусти по питању свог нуклеарног програма.

Ако се Иран данас пореди са Србијом 2000. године, онда је промена режима требало да се деси одмах после јунских избора када су протести били најјачи, наводи Стратфор додајући да би "много реалнија аналогија била са Србијом 1991. године".

Стратфор подсећа на протест 9. марта 1991. који је предводио лидер Српског покрета обнове Вук Драшковић и оштру акцију полиције, као и излазак београдских студената на улице. Милошевићева реакција на протесте смањила је мотивисаност за даље насилне протесте, а моћ је задржавао такође "мешавином рестрикција и малих уступака".

"Истовремено, западни медији су током 1990-их бркали либералне, образоване прозападно настројене студенте на улицама Београда са масовним покретом против Милошевића, прилично исто као што су урадили с протестом на тргу Тјенанмен 1989. године и са Ираном данас", наводи "Стратфор".

Нагодба са елментима режима

Милошевић је остајао на власти из два главна разлога: имао је широку подршку изван Београда и безбедносне снаге су му биле потпуно лојалне, јединице Министарства унутрашњих послова и његове различите паравојне групације.

"Српска опозиција је на крају применила две стратегије које су свгрле Милошевића: укључивање елемената Милошевићевог режима и нагодба са њима", наводи Стратфор.

Укључивање је значило убеђивање фабричких радника и рудара из централне Србије, као и жестоких српских националиста, који су у протесту против Милошевића значили више од студента "који су ујутро расправљали о Платону а увече марширали против владе".

Поред тога, наводи агенција, добро организована студентска опозиција "Отпор", за своју средишњу мисију је одабрала укључивање свих - од чланова радничких синдиката до фудбалских хулигана националиста.

"То је такође значило избор чврстог националисте Војислава Коштунице за кандидата на изборима 2000. године. Он је могао да привуче више гласача од само либералног Београда и европски орјентисаног севера Србије", оцењује Стратфор.

Са друге стране, нагодбе су значиле преговоре са "псеудо безбедносним снагама - елементима организованог криминала који су водили Милошевићеве паравојне трупе познате као 'Црвене беретке'" и обећале им место у будућој продемократској и прозапдној Србији.

"Ови успеси српске опозиције су у оштром контрасту с Ираном данас", додаје Стратфор и наводи да се у Ирану не виде показатељи да је опозиција вољна да прикључи Иранце с другачијом идеологијом.

Договор са ђаволом

Све док то не буде случај, безбедносне снаге ће одбити да преговарају са опозицијом, а неће променити страну ни док не добију уверавања да ће и у постклерикалном Ирану задржати истакнуто место или макар избећи кривично гоњење.

"То је био 'договор са ђаволом' који је српска опозиција била спремна да направи октобра 2000. Али у Ирану у овом тренутку, договор са Исламском револуционарном гардом и њеним парамилитарним снагама Басиџима није могућ", оцењује Стратфор.

Поред тога, Србија је била у другачијој геополитчко ситуацији - била је изолована и без савезника, чак и без подршке у то време нејаке и уздрмане Русије.

Такође, притисак Запада на Београд је био неупоредиво већи него што САД и друге земље могу притиснути Иран, а војна интервенција не би имала исте последице. Иран с друге стане, може на више начина узвратити, између осталог претњом глобалној трговини енергентима.

"Подаци са терена у Ирану указују да владајући режим може проћи кроз известан ниво прилагођавања - посебно док различите фракције унутар клерикалног режима маневришу како би профитирале из збрке - али тешко да је близу свог краја.

Наставак протеста није показатељ њихових успеха, као што настављање протеста против Милошевића 1990-их није био показатељ да он губи моћ", закључује Стратфор.