Владимир Величковић, неочекивани одлазак витеза сликарства

Он је обожавао људе, волео живот, али његове слике јесу протест; презирао је насиље, тортуру и плашио се распада цивилизације која саму себе прождире, плашио се нестајања планете и корозије свега што постоји, тако о професору, академику и сликару Владимиру Величковићу пише галеристкиња Верица Добрић Станисављевић

Кад угледах птицу црну у смех се у тугу обрну,
Због озбиљног достојанства којим строги лик дише.
„Искрзана сва си птица" рекох, „ниси кукавица.
О, гавране, мрка лица, што са обале ноћне стиже -
Како зову те на жалу Адске ноћи, откуд стиже?"
Рече Гавран: „Никад више".

Никада више Влада Величковић неће ужурбаним кораком проћи Кнез Михаиловом улицом и успут проћаскати са пролазницима, новинарима, познаницима, које је вечито желео да удостоји пажње, те у том не учествовати у гордости великог генија, већ напротив, у скромности и доступности према сваком саговорнику.

Никада није обезвредио, никада није умањио нечији значај или професију - људи су после разговора са њим имали осећај величине, достојанства, те би тај дан наставили као да су данас нешто веома важно постигли.

Чињеница је да јесу, јер их је дотакла енергија једног великана. 

Отишао је, нажалост, још један геније српског, француског и светског сликарства и Медијале, отишао је професор Бозара, велики педагог, који је својим ученицима посветио целог себе, академик, супруг, отац, деда и велики пријатељ. 

Као да сам неким мистицизмом дала назив Дадо, Љуба, Влада, својој изложби у Верица Д и С АРТ 1993. године, јер су нас тим редоследом напустили и све слутње и страхови који су ме опхрвали и у време бомбардовања кад сам се виђала са њима, те ме предосећај није варао.

Дадо је био врло болестан и самим тим често недоступан, Љуба изнурен, храмљући покушавао да избегне смрт још неко време.

Са друге стране, Влада је трчао, јурио, његова енергија никада није наговштавала ни неку безазлену болест, а још даље смрт. 

Спремао је ретропективну изложбу у Бресту за децембар, скупљао битне слике, виђао се са клијентима по изложбама, путовао, возио и притом телефонирао, као да је млад.

Водио унуке на море и „ужурбаним достојанственим кораком" ишао за Париз где га је чекао огроман посао.

Слике, изложбе, непрестани рад у његовом атељеу, који је био смисао његовог испуњеног живота.

Ретроспектива у Бресту у фондацији Хелене и Едуарда Леклера коју је спремао две године за децембар, биће, разуме се, одржана, али фондација ће наместо ретроспективе направити омаж великом сликару. 

Вест о његовој смрти затекла ме је у Београду припремајући се за Париз и за састанак са Владом, јер је, како је он говорио: „мора да се ради, септембар је" - и уместо да се видимо у Паризу, ја га сада чекам у Београду да бих се опростила од њега.

Ко зна шта је посреди, парадокс, судбина, пророк птица; али око мене је неки лепљиви уздах, неки притајени страх лебди, јер знам да су ме напустили.

Сад оде и он, лорд, витез сликарства, који је наставио да трчи за својим хртом без окретања главе, али иако су на његовим платнима обезглављени људи, Влада је отрчао чврстим кораком уздигнуте главе. 

Колико је изложби направио у животу, тешко је рећи(самосталних 293), а свакој је био посвећен као да је прва, једина или последња; ангажованост и те како присутна у фондацији којој је он био Мецена и коју је основао у Београду.

Професор са Бозара, никад није спутавао своју педагошку иницијативу. Велики број студената је изнедрио у сликаре, јер је целог себе уткао у сваки пројекат, сваки цртеж и сваки потез оловком. 

Владин величанствени стил и фигуративни цртеж осликавали су трагедије које су се ређале једна за другом - ратови, недаће, пожари, али те исте слике су сведоци мржње, освете, пораза. 

Његове слике нису лични потенцијални нихилизам, напротив, он је обожавао људе, волео живот, али са друге јесу протест; презирао је насиље, тортуру и плашио се распада цивилизације која саму себе прождире. Плашио се нестајања планете и корозије свега што постоји. 

На његовим сликама нема ни метафоричке наде у опстанак планете Земље, која код Дада може да се наговести неким преображењима, неког цвета који се издиже из трулежи и постојбине неког црва са надом да ће можда постати лептир.

У то обнављање Дадо је скептично и цинично веровао. Обнављање чега? Људи? Не. Бога? Не. Друштва? Нипошто. Међутим, када су у питању природа, земља, опстанак, они јесу представљени подругљиво и иронично.

Влада је суровије посматрао свет, јер су Дадове наказе већ били у црвеној апокалиптичној рупи Владе Величкковића, у рупи бепућа и ништавила. 

Ма колико су монструозне те слике кланица, мучилишта, холокауста, прогона, хорора рата, ипак нешто нам наговештава да се то већ десило, да са ченгела висе људи, да се гаси пожар, тиња, да има дана када је Чернобиљ прошао, да радијације више нема, да је дакле, прошло време.

Управо на то упућује његова црвена боја која акцентује и упућује на неку веру да почиње нов живот, да постоји обнављање и светлост, можда и лик неке нове стварности.

Та прошлост, односно садашњост је спознаја визије суштинске за настанак његових ремек-дела, а и целе Медијале која је јединствена у свету, створена у Србији, а која, нажалост нема ни свој музеј.

Притом се доказала у Паризу где су светлост надгледали Љуба, Дадо, Влада, Шобајић, Циле, сви осим Оље Ивањицки која никада није отишла и Шејке који је прерано умро. 

Сви они су хрлили да ту недаћу, бесконачну тугу земље и живота прикажу свету. Снажним потезом четке показали су пропадање земље, губљење вере, неспокој, непоштовање, јаук над неправдом и то недостојанствено живљење.

Дипломатска мисија наших ерудита је предочила свету неправду, несрећу, братоубиство и скрнављење, а свако од њих је, на свој начин, свој бол пренео на слике.

Љуба Поповић је ђубриште сместио у Хадске вртове, где прогањају вештице, хермафродити, из непознатих флора и фауна вребају демони и аждаје које зуре у тебе не би ли погледом уништили свет.

Фатаморгана где је љубав поруга или безлична емоција, Влада је без много фигурације, чисто и реално представио овај свет.

Ми у том свету живимо. Међутим, иако је његов обезглављен, он је у покрету, ако не скаче, он трчи, пење се степеницама ка небу, усправно и достојанствено.

Тако и силази, гордо, победнички, јер витешка част је неприкосновена. А моја је част што сам га познавала.

Број коментара 1

Пошаљи коментар

Упутство

Коментари који садрже вређање, непристојан говор, непроверене оптужбе, расну и националну мржњу као и нетолеранцију било какве врсте неће бити објављени. Говор мржње је забрањен на овом порталу. Коментари се морају односити на тему чланка. Предност ће имати коментари граматички и правописно исправно написани. Коментаре писане великим словима нећемо објављивати. Задржавамо право избора и краћења коментара који ће бити објављени. Коментаре који се односе на уређивачку политику можете послати на адресу webdesk@rts.rs. Поља обележена звездицом обавезно попуните.

четвртак, 18. април 2024.
11° C

Коментари

Istina
Зашто морамо да славимо Осми март
Re: Ministarka zdravlja????
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво
Мајка
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво
Rad s ljudima
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво
'Ako smo pali, bili smo padu skloni.'
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво