Ко још тражи идеалну власт

Александер Демант (Alexander Demandt) је специјалиста за Антику. Предавао је стару историју на факултетима у Берлину, објавио тридесетак дела о темама као што су болест и пад Рима, упоредна уставна историја античких држава, монографије о Келтима и Немцима, о Александру Великом, Понтију Пилату и Марку Аурелију.

Карактеристика свих његових књига је неговање живе везе између оног што је било и што је данас; на једној страни иронија помешана с тугом јер и данас понављамо исте грешке, на другој нескривени понос да смо далеки потомци генерација које никад нису прекинуле потрагу за савршеном политиком, најбољим системом и најпаметнијом државом. Никад, чак и онда кад су схватили да тога нема.

Таква је и његова последња књига о античким теоријама идеалне државе и њиховом дугом животу у формалним решењима нашег времена – хронолошки уређена, петсто страна тешка, подељена у 15 поглавља од Хомера до Јустинијана Великог, или од осмог века пре, до шестог века после Христа и онда са великим скоком до данашњег и модерног.

Уосталом, све је античко наслеђе, само су апсолутизам и национализам "наши", рођени с наше стране историје.

Демант: "Ако је Антика школа Европе, онда је, као и у свакој школи било добрих и лоших учитеља, бољих и горих ђака. Питање да ли је утицај Антике на нас разлог да славимо или жалимо, нема много смисла. Аргумената има довољно с обе стране. Задатак историчара је само у томе да покаже како су сви каснији ишли у шегрте код старине: и апсолутисти и демократе, и империјалисти и фашисти, и комунисти и либерали."

Шаптачи демократије

За све проблеме који се данас појаве у функционисању модерних друштава, обично се чује само један одговор – више демократије, и ствар ће бити у реду. То не би било тако проблематично, кад би постојао један тип демократије, који се, са малим варијацијама, може применити на свако прогресивно друштво.

За невољу, постоје два типа демократије, оба историјски легитимна, теоретски обрађена, у пракси испробана и напуштена давно пре него што је Рим постао царевина 27. године пре Христа.

Те две старо-нове струје Демант дели на радикалну демократију и умерену демократију.

Радикална - паралелно се употребљавају и термини тотална, тоталитарна – ставља примат на једнакост унутар заједнице и државну моћ. Као концепт је рођена у крилу софистичке философије у петом веку пре Христа.

У комбинацији озбиљног и анегдоталног, Демант описује Протагору и остале софисте као забавну, духовиту, у последицама опасну групу мислилаца која је поколења усрећила релативизмом.

Право је оно што некоме изгледа као право. Људи су једнаки, осим кад нису. Насиље и закон, моћ и право су по потреби једно исто. Тиме се дијалектичка мисао заувек уселила у цивилизацију.

Ко још у школи није чуо Протагорину "хомо менсура" реченицу, ону да је "човек мера свих ствари"! Ако је није чуо као Протагорину, сигурно јесте као Марксову.

Управо је "хомо менсура" тачка где се софизам претворио у шарлатанство, сматрао је Платон, Протагорин савременик (Платон рођен 428, Протагора умро 411).

Платон: "Да је Протагора дошао на свет као пуноглавац и да је другим пуноглавцима објаснио како је пуноглавац мера свих ствари, то би и пуноглавцима ласкало исто тако као што је и људима."

За Платона је Бог мера свих ствари. Али ни Платон није без грешке, јер је он, тражећи идеалну државу, створио појам диктаторске, тоталитарне мисли, те "читавој Европи ударио малер лоше владавине".

Друга демократска струја би била умерена демократија, она која ставља примат на слободу грађана и контролу власти, у савременој терминологији би се рекло либерална демократија.

Већ до почетка Хеленизма са Александром Великим, античке заједнице су испробале све могуће варијанте државног уређења и поседовале солидну теоретску представу о добрим и лошим странама сваке од њих.

Монархија болује од части и почасти, па лако прелази у тиранију. Аристократија болује од моралне супериорности, па лако прелази у олигархију. Олигархија болује од новца, па се лако претвара у плутократију. Демократија болује од незаситне слободе, па се лако претвара у анархију.

Одмах је јасно шта су и такви заговорници "умерене" демократије као Аристотел, или пропагатори "тоталитарне" као Платон замерали демократији у целини: незаситност слободе.

Ако су слободни сви у свему, онда није слободан нико. Тотална слобода рађа тотално насиље - довољно је погледати примере Вајмарске републике, Стаљина, Наполеона, Кромвела, или Цезара. "Платона то не би чудило", каже Демант. Рекао би, па јесам ли вам говорио!

Демант: "Највећи број философа се може разумети преко једне кључне речи. За Хераклита је то дијалектика, за Сократа иронија, за Платона идеја, за Аристотела средина, здрава мера ствари."

То нас доводи у саму срж проблема с данашњом демократијом. Она је, према Демантовој дијагнози постала "незаситан појам". Не налази меру – или се у идеалима спржи на сунцу, или у трулим компромисима разбије о земљу.

Ево примера из најновије праксе. Манфред Вебер, договорени и предвиђени нови председник ЕУ Комисије је изјавио да, ако на то место буде изабран гласовима Орбановог Фидеса, он одустаје од функције, јер га то онда морално компромитује. Орбан је одмах уложио вето на Веберов избор. Не само он, и Пољска, али сад гледамо мађарски случај.

Након Вебера, Европски савет, конкретно Макрон, предлаже Урсулу фон дер Лејен за шефа Комисије. У гласању у Европском парламенту, она је прошла са тесном већином од девет гласова, при чему је свих 12 посланика Фидеса гласало за њу.

Одједном, у пола сата, лист се окренуо, па Фидес више није морално дно европске политике, већ се слави као спаситељ европске демократије!

Та епизода је морално тако компромитована, да прљавије не иде. Стари софист Протагора би рекао, свака част потомци, тако се ради да се добије оно што се хоће! Правна држава, рампонирано право, либерална демократија, тотална демократија, слободна штампа, окована штампа, украјински Крим, албанско Косово, све је то у реду, јер је све релативно!

Од паметне државе до паметне бомбе

Републички, империјални и хришћански период Старог Рима заузима негде трећину књиге. Ту долази до изражаја сва вештина аутора у употреби хронолошког кључа као стилске методе. Спомене се Рим, и читалац на лицу осети поветарац модерног времена, сети се новина од прошлог месеца.

Са Филипом и Александром Македонским долази крај градских државица-полиса, а почиње време територијалних. Од њих, до римског и германско-римског царства пролазе векови, али у књизи се то чита као једна линија која свој практични израз данас налази у саморазумљивом осећају Сједињених Америчких Држава.

Идеја цивилизаторске империје добрих намера ушла је у европску политичку теорију из Књиге Данијела, старозаветног поглавља насталог, вероватно, средином другог века пре Христа.

У тој првој Апокалипси, чију форму после преузима и хришћанска Јованова, пророк Данијел тумачи теорију четири царства. После четвртог, долази парусија, божја држава, али ту за сада нема нових информација.

Прича је следећа: Вавилонски краљ Набукодоносор је сањао дивовску статуу са главом од злата, прсима и рукама од сребра, стомаком од бронзе и ногама једној од гвожђа, другој од глине. Да би схватио смисао сна, краљ је наредио да му се доведе учени јеврејски роб Данијел, који му сан интерпретира као смену четири светске империје.

Када хришћански мислиоц Августин на прелазу из четвртог у пети век преузима Данијелову религиозну метафору и трансформише је у активну државну мисао, три царства су већ прошлост - златно (вавилонско), сребрно (персијско) и бронзано (грчко). Само је још римско стајало, на ногама од гвожђа и глине, јединствени пример моћи и слабости, снаге и опреза, упорности и попустљивости.

Онако како су франачка и германска царства у наставку обукла римску традицију као одело, тако су Августинову представу о "четвртом царству" преузели средњевековни теоретичари, а под њиховим утицајем и каснији. Не треба заборавити да је Свето римско царство немачке нације формално постојало до 1806. године!

Ако политичке системе гладамо као симболичке системе, ту се, од Данијела, ствар није много променила, јер још увек живимо у "четвртом царству". Али тај религиозни аргумент је више рефлексни и несвесни, него што би данас имао конкретну снагу. Оно што је важније је да су у међувремену Сједињене Америчке Државе преузеле традицију "четвртог царства" као световну, цивилну религију.

Чак и да није тог есхатолошког аргумента, ту је живи осећај САД да оне себе заиста схватају као модерну реинкарнацију Римске империје – од духа националног Устава, архитектонских топонима (Капитол као средиште владиних институција), деификације ранијих председника (Вашингтон, Линколн) и неугаслог захтева за статусом једине суперсиле.

До Старог Рима, примат античке државне теорије су били унутрашњи ред и правила заједничког живота. О понашању према другим државама, о рату, миру, међународном праву се мало размишљало.

Рим је то окренуо. Демант: "Њихово задовољство није било ко ће победити на Олимпијади, ко направити најсјајније прославе, ко поседовати најбољу уметност, већ ко ће бити први и најмоћнији међу народима.

Док су Платон, Аристотел, Исократес упозоравали да се не шире територије, да је само мало лепо, саветовали против хегемонијалних савеза – Римљани су желели баш то!"

Логично, Римљани су морали да се позабаве ратом и теоретски.
Рат су поделили у три врсте: свети рат – религиозан, окрутан, борба добра и зла; агонални рат – против конкурената, фер, с мером, нека врста спортског такмичења за славу; и праведан рат, bellus iustus – рат подупрт правом, актима, рационалним аргументом, смислом, увек реакција, никад акција.

Демант: "Агонални рат као представа о свежем веселом рату никад није заживео међу Римљанима. Чинило им се то превише лакоће у једној тешкој ствари. Њихов домен је био такозвани праведни рат, због чега су увек пазили да имају разлог за рат - "про салуте" су се борили кад би их неко напао, "про фиде" кад би неком савезнику хрлили у помоћ. Већину ратова Римљани су водили про фиде (...) и тако се, све хитајући у помоћ савезницима, раширили преко целог света. Цицерон је говорио, светска империја је рођена из дефанзиве!"

Кроз правни механизам bellum iustum, Римљани су себе доживели као васпитну снагу цивилизованог света, што је касније преузео хришћански средњи век и водио даље. Али, каже Демант "белицизам, теорија о едукативној сврси рата није овде моја тема."

Штета, јер се управо НАТО интервенција против Србије 1999. појављује као пример белицизма, рата у "васпитне" сврхе.

Четврта империја, устала са рушевина Антике, путује по свету на крилима праведног рата и паметним бомбама проноси компромис између светог и агоналног принципа, између реалног егоизма и идеалистичког алтруизма.

Тамо где право није довољно, бешавно се прелази у мустру модификованог светог рата, "зато што је разлика између права и кршења права у моралном смислу много мања него разлика између добра и зла".

Управо то се догодило у Србији 1999 – НАТО, предвођен Сједињеним Америчким сржавама у стилу античких хегемонијалних симахија, трансформисао је систем право – неправо у етички код добро - зло и тако кренуо у напад. "Smart state" је постала "smart bomb".

Хераклит, наш савременик

Колико год интензиван и академски, захват Деманта у историју је написан живим литерарним стилом, који у епизодама развија фасцинацију легенди и фантастике. На крају крајева, кад се узме у обзир да је са падом Рима 476. нестало девет десетина грчке и латинске литературе, личности Антике за нас често и нису више од ликова из бајки.

"У времену Персијских ратова, пре две и по хиљаде година, тамо у граду Ефесу живео је Хераклит". Тако Демант почиње приказ државне теорије пресократског философа Хераклита, реченицом која развија сличну чаролију као она којом Толкин отвара причу о Хобитима: "У тунелу, испод брега, тамо је живео Хобит".

Аутор је епизоду о Хераклиту обрадио у таквој комбинацији високог научног стила, литарарне поетике, животне суровости и понора људске природе, да заслужује да се овде скраћено преприча.

Дакле, у времену Персијских ратова, пре две и по хиљаде година, тамо Ефесу живео је Хераклит. Потицао је од старих јонских краљева и имао право да на одећи носи бордуру пурпурне боје.

Персијски краљ Дарије је чуо о његовој мудрости и дошао да га пита за савет, али Хераклит није имао времена. Због његове надмене и одбојне природе, суграђани су презирали Хераклита. Био је паметан, али тако напоран!

Хераклит је био противник демократског уређења и говорио да државе не заслужују да се њима добро влада, јер су људи лоши. Писао је у метафорама, на пример: "магарцима је милије сено од злата", "свиња се купа у блату, кокош у прашини", "људи су стока којој су само пуни стомаци на памети", или "што пас не зна, на то лаје".

На крају се Хераклит повукао у Артемидин храм и играо са децом. Ефешани су га гледали као чудо, али он им је одговарао да је боље играти се са децом, него политизовати с будаластим одраслима.

Онда му је и деце било доста, па је отишао у шуму и живео од биљака и корења. Стар, болестан, вратио се у град и умро испод тезге на пијаци у Ефесу, а његово тело су појели пси. Било је то око 510. пре Христа.

У групу литерарних епизода чија поетика заводи на читање чак и у хладу неке медитеранске плаже, спада и моралка о Сибарису, граду у Тарантском заливу, који је стајао на дну италијанске географске "чизме", тамо где се свод ђона спушта према прстима.

Кад коњи коло заиграју

У седмом веку пре Христа је Сибарис био најмногољуднији град оног што је данас Италија. Сибари су били богати, размажени, навикли на луксуз.

Носили су одећу од најфиније милешке вуне, огртаче од пурпура, златне украсе у коси, а кад су јахали облачили би униформу боје шафрана. У кућама су имали парна купатила, по граду се возили удобним кочијама, мрзели галаму, тако да се у граду нису смели држати ни певци.

Сибари су живели за славља. Фестивалило се од заласка до изласка сунца, вода се доводила водоводом, вино виноводом, а кад би им било досадно терали су инвалиде и патуљке да им плешу.

Најбољи кувари су слављени као олимпијски победници, па би годину дана држали лиценцу за награђене рецепте и убирали ројалити. Канализације није било, али је зато сваки гост морао да донесе ноћну посуду са собом.

Осим галаме, Сибари су мрзели и промене. Сигурно, сматрали су да неподношљиве законе треба мењати, али онај ко даје предлог је морао да носи омчу око врата – ако би му народна скупштина одбила законску новелу, омча би се затегла на крају парламентарне процедуре. И тако су, каже Демант, закони у Сибарису промењени само три пута.

Толико декаденције није могло да заврши добро. Сеф Телис, сибаритски демагог са именом као да је изашло из Лукасове филмске серије "Рата звезда", конфисковао је имовину пет стотине најбогатијих грађана и протерао их.

Они су отишли у суседни Кротон и тамо седели на тргу на својим завежљајима и смотуљцима, избеглице из богатог Сибариса.

Једног момента је Телису било доста те негативне пропаганде, па је тражио од Кротонаца да му их изруче да их све побије, али Кротонци су се држали закона о азилу, па им је Сибарис објавио рат.

Кад је моћна сибаритска коњица кренула у јуриш, Кротонци су из паса извадили фрулице и засвирали, а како су сибаритски коњи тренирани уз музику, збацили су јахаче и заиграли.

Поља су се сјајила у бојама шафрана и мака. Седамдесет дана су Кротонци убијали и палили по Сибарису, на крају су преко рушевина преусмерили реку и тако уништили град прождрљиваца, меких јастука и нокшира. Било је то око 510. пре Христа.

Ако је уопште тако и било – јер ни сам Перикле није био сигуран, кад је неких седамдесет година касније, у жељи да се ослободи сибаритских избеглица, послао најбољи тим атинских архитеката, градитеља и философа да обнављају Сибарис под новим именом Туриј.

Али, како Демант поручује читаоцу, од тога да ли је нешто измишљено, важније је питање зашто је измишљено, и то тако добро измишљено да се памти већ стотинама и хиљадама година.

Његова књига о потрази за непостојећом формом идеалне државе је хибридни бисер архивалне, теоријске и популарне књижевности. Свако ко би се подухватио превода и штампе на српском језику, обогатио би понуду политичке литературе.