Има ли живота после Брегзита

За Уједињено Краљевство у овој години није било друге теме осим Брегзита.

Земља 29. марта, дакле за око три месеца, треба да изађе из Европске уније, а нико у овом тренутку не зна како ће тај историјски разлаз изгледати.

„Тврди Брегзит“ куће Ланкастер

На почетку године то није изгледало тако. Преговори Лондона и Брисела заснивали су се, бар када је о британској влади реч, на два говора премијерке Терезе Меј.

Наиме, она је још 17. јануара 2017. године у говору у Кући Ланкастер изнела смернице за преговоре о изласку из Уније. Оне би се могле свести на две речи – тврди Брегзит.

Тај договор додатно је појаснила у јесен исте године излагањем у Фиренци.

Но, главни британски преговарач и политички ветеран Дејвид Дејвис састајао се месецима са европским колегом Мишелом Барнијеом, а да кући није донео ниједан конкретан договор.

Извори блиски Влади рекли су ми да Дејвис не важи за вредног мрава.

Крајњи рок за договор чинио се далеко и министру за Европу из времена владе Џона Мејџора, који се, иронично, као тврди брегзитер, нашао на кормилу развода са Бриселом. Није му се журило.

Обрт у Чекерсу

Но, Терези Меј јесте. Зато му је она 12. јула извукла тепих испод ногу.

У Чекерсу, имању, које подсећа на серију „Даунтонска опатија“ и које је летња резиденција британских премијера још од 1921. године, већина министара стала је иза председнице Владе и одлучила да се питање границе Северне Ирске са Републиком Ирском не може решити уколико се са Бриселом не усагласи „Заједничка књига правила“, којом би се дефинисали стандарди за сву робу која прелази границу.

Тиме би царина постала непотребна, а самим тим и гранични прелази на Ирском острву.

Звучи скоро као да је сам Хари Потер дошао на седницу Владе, махнуо чаробним штапићем и решио све проблеме.

Но, као што знамо, живот не трпи инстант решења. Овај заокрет тврди брегзитери протумачили су као издају референдума и прелазак на „меки Брегзит“.

Дејвид Дејвис завапио је да је оваква позиција гора од останка у Европској унији, јер земљу везује за правила страног ентитета коме не припада и у коме нема право гласа.

После вапаја, уследила је оставка.

Само пар сати касније исти потез повукао је и тадашњи министар спољних послова – контроверзни Борис Џонсон, предводник тврдих брегзитера.

Драма се поклопила са Самитом за Западни Балкан, који се баш тада, после месеци припрема, одржавао у Лондону.

Борис Џонсон од функције се опростио драматичним говором у Доњем дому Парламента, видно срачунатим да буде запамћен у историји.

Но, тресла се гора – родио се миш.

Лидере Западног Балкана угостио је брзометно постављени Џереми Хант, који је у столицу првог човека Форин офиса ускочио из фотеље министра здравља.

Хант, који се током предреферендумске кампање залагао за останак у Унији и упозоравао да би излазак довео до толиког одлива лекара ка Континенту да би се здравство распало, сада је стао на кормило Брегзита – додуше, меког, али ипак...

Уместо са Дејвисом, Мишел Барније је сео за сто са тврдим брегзитером Домиником Раабом, правничком звездом лондонског Ситија и носиоцем црног појаса у карату.

Због ових соломонских кадровских решења чинило се да је и вук сит и да су овце на броју.

Лето се наставило надањима нације да ће Енглеска победити на Мундијалу и да ће се, како се певало по пабовима, „фудбал вратити кући“.

Но, као што знамо, фудбал је на путу кући зауставила Хрватска, њу опет Француска и то истог дана када је Новак Ђоковић четврти пут тријумфовао на Вимблдону.

Док сам интервјуисала нашег краља тениса чинило ми се да су чак и Британци барем закратко заборавили на Брегзит.

Рис Мог ефекат

Но, јесен је вратила посланике у парламентарне клупе, а Брегзит на дневни ред.

Мржња према премијеркиној „издаји тврдог Брегзита“ тињала је на таласима евроскептичног, али све популарнијег ЛБЦ радија цело лето.

На јесен се прелила у парламент. Главни потпиривач те ватре је посланик Џејкоб Рис Мог. Зову га и послаником за 19. век, јер делује као да је управо изашао из времеплова.

Овај побожни римокатолик и отац шесторо деце, који се противи контрацепцији и побачају, син је легендарног уредника Тајмса сер Вилијама Риса Мога.

Од рођења припада крему британског друштва. Више је везан за своју дадиљу, која је дадиља и његовој деци, него за било ког другог.

Очекивано, школован је на Итону и на Оксфорду. У Парламенту је краљ сарказма и намерног одуговлачења дебате до те мере да је у стању да сатима рецитује поезију или чита рецепте. Чланство странке га обожава. Непријатељи га мрзе.

Он, неочекивано, на све то гледа са хумором. Мантра му је да не жели да буде премијер. Остатак нације може да стави руку у ватру да је управо премијерска столица животна амбиција Џејкоба Риса Мога.

Но, за то је рано. Свима је јасно да Рис Мог чека своје време, које види тек по окончању Брегзита.

На нешто друго Рис Мог није морао дуго да чека – прилику да се покрене питање поверења премијерки Меј, која се пружила се већ у новембру.

Споразум, који ништа не решава

Наиме, улица Даунинг број 10 послужила се два пута ове године истом тактиком. Иза леђа свом министру за Брегзит договарала се са Европском унијом.

Резултат је нацрт споразума Лондона и Брисела, којим се на импозантних 585 страна не решава ништа, а сви проблеми стручно гурају под правнички тепих.

Наиме, ко се удуби у текст, схватиће да се Брегзит њиме одлаже до децембра 2020. године, а можда и дуже.

Теоријски, тај рок може да се продужава 80 година.

Друго, споразумом граница између Северне Ирске и Републике Ирске остаје отворена, а самим тим и спорна провинција остаје у царинској унији са остатком Европе.

Не треба бити правник, па знати да је тиме нарушен суверенитет Уједињеног Краљевства.

Хаос у Парламенту

Парламент је експлодирао! Екстремно конзервативна протестантска Демократска унионистичка партија Северне Ирске, од чијих гласова зависи опстанак мањинске владе Терезе Меј, документ је безрезервно осудила.

На страну то што, у случају постављања границе на Ирском острву, пада у воду мировни споразум, постигнут на Велики петак 1998. године, а са њим и две деценије релативног мира.

Евроскептични Џереми Корбин и његова по питању Брегзита дубоко подељена Лабуристичка партија ову годину су провели махом се бранећи од оптужби за антисемитизам.

Ово им је послужило као прилика да се врате на тему, али и да је поново промаше пошто за највећу опозициону партију пропаст договора са Бриселом значи шансу за превремене изборе, а самим тим и победу и повратак на власт.

Шкотска национална партија је пословично згрожена буквално сваком вешћу у вези са Брегзитом.

То нимало не чуди, јер Никола Стeрџoн, прва министарка шкотске владе жели нову шансу за референдум о отцепљењу севера земље.

Дакле, што горе за Лондон, то боље за Единбург.

Међутим, и поред толиког шаденфројдеа, за сада се такав исход не назире.

Еврољубне либералдемократе се могу назвати једином доследном, али маргиналном снагом у Парламенту.

Дакле, нацрт споразума морао се свести на побуну међу самим конзервативцима.

Пара из торијевског претис лонца

И свео се.

Фамозних 48 писама стигло је у Комитет 1922, што је заправо назив за посланичку групу торијеваца, коју не чине чланови Владе, основану 1923. године.

Повод – повлачење Нацрта са гласања у Парламенту, које је Тереза Меј извела у последњем тренутку, свесна да неће добити већину.

Дакле, 15 одсто посланика отказало је поверење премијерки. Очекивала се њена оставка.

Кладионице су се, на питање ко ће у улицу Даунинг, ломиле између Доминика Рааба, који је због премијеркиног преговарања иза његових леђа поднео оставку, и бунџије број један – Бориса Џонсона иако он то ни теоретски не може да буде, јер због рекордне непопуларности међу колегама, никада не би добио подршку торијевских посланика, неопходну за кандидатуру.

Преживљавање без већине

Поново се затресла гора и поново се родио миш. Премијерка је преживела.

Пара је испуштена и претис лонац не може да експлодира у наредних годину дана пошто, по правилима, толико треба да прође до новог гласања о неповерењу.

Дакле, Тереза Меј, иако без подршке 37 одсто посланика своје странке, из ове године излази као победник.

После врхунски извоженог политичког велеслалома, успела је да некакав договор стави на сто, реши се неваљалаца у сопственим редовима, а Европу упозори да мора да буде мало флексибилнија, ако хоће да споразум ипак прође у Парламенту на Темзи.

Гласање је заказано за 14. јануар. Дотле, премијерка, као Скарлет О'Хара, може да са уздахом олакшања примети да је и сутра нови дан. Но, остаје питање да ли је њена победа Пирова?

Већине у парламенту нема ни за једно решење. Подједнако су непопуларни и излазак из ЕУ без споразума и понуђени нацрт.

За то време расте притисак да се ово питање стави пред грађане. Главни адвокат новог референдума је бивши и веома непопуларни британски премијер Тони Блер.

Ако ишта стане на пут новом референдуму, Блерово учешће би могло.

Слуђени Британци у међувремену славе Божић са слабом фунтом и потпуном неизвесношћу шта ће им донети нова, 2019. година.

Нација само једно зна – смисао за хумор јој ни у овом тренутку не мањка.