САД против ЕУ, ко води?

Инспектори ИАЕА су једна од најзаштићенијих професионалних група на свету, чак и директори тајних служби дају више интервјуа од њих. Техничке нуклеарне тимове не штите само гвоздена правила прес-службе те агенције УН, већ и тип њихове експертизе.

Колико је новинара који се у нуклеарну физику разумеју толико да су Варјоранти могли да добаце специјалистичко питање ако случајно налете на њега у дугим азбестним ходницима бечког центра УН, и то самог, без десет ИАЕА прес-шаперона који га чувају од сваког јавног контакта?

Питање општег типа, да ли се Иран ове три године придржавао договора потписаног са форматом 3+3 (САД, Русија, Кина као три светске; УК, Немачка и Француска као три европске силе), било би бесмислено.

У сваком периодичном извештају Управном одбору гувернера ИАЕА је Варјоранта тврдио управо то да Иран поштује преузете обавезе, да је зауставио војни нуклеарни програм у замену за укидање међународних санкција. 

Једино чиме су се Варјоранта и његова мала инспекторска чета могли довести у невољу било би циљано техничко питање које би доказивало да нуклеарни тим контролора лаже или је преварен од стране Ирана, који и даље у тајности ради на производњи бомбе.

Израел то већ мисли, или би желео да се мисли, зато и ракетира иранске позиције у Сирији у том "proxy", посредничком рату, како је формулисао коментатор аустријског ОРФ-а пре два дана.

Пресе: "Трамп је поделио Запад"

Чињеничко стање о томе да ли се Иран придржава или не потписаног је небитно за америчко повлачење из уговора.

Упадљиви број коментара и анализа са немачког говорног подручја полази од такве претпоставке. А ни то опет није некаква посебна аналитичка проницљивост, јер је и сам Трамп више пута изјавио да га уверавања Атомске агенције, дата на основу извештаја што их је Варјоранта у ветар писао и радио ове три године, не занимају.

Показало се да је Иран у стању да потврди своју релевантну регионалну позицију и без нуклеарне бомбе. Штавише, од када је Техеран зауставио центрифуге за обогаћивање урана у војне сврхе, он је, сарађујући с Русијом у Сирији, чак и проширио свој утицај у региону.

Иронично би се рекло, "газда" се на Блиском истоку постаје и без атомске бомбе, поготово ако их твој савезник има довољно!

За Трампа, неподношљива ситуација. Он је овог тренутка остао са само два савезника, Израелом и Саудијском Арабијом, комбинацијом из театра апсурда.

Сада ЕУ, историјски и природни савезник Сједињених Држава, не зна шта би даље. Да дају оставку као интернационално понижени Варјоранта, није реална опција.

Шпигл: "Америчко повлачење из иранског дила представља привремени крај трансатлантске алијансе. Време је да се Европа прикључи покрету отпора против Трампа!"

Минхенски SDZ: "Европа уједињена у бесу против Трампа. У Унији расте забринутост да ће Трампова суспензија иранског дила имати катастрофалне последице по европске трговинске везе са Ираном. Ту је и страх да је то крај стратешког савезништва са Америком."

ORF: "Америка третира ЕУ као непријатеља. Али у Унији још није сазрела идеја отпора."

FAZ: "Запад стоји под реалном претњом распада. Доналду Трампу су смисао и правила савезништва потпуно страни. Будимо искрени – њему је свеједно какве ефекте његова политика има на Европу. Европа тек сад примећује колико се Америка променила откад је Трамп дошао на власт."

Тиха вода брег не рони

Сви медији спомињу "тихи бес" у ком се лидери ЕУ окупљају ових дана у реакцији на Трампово обнављање режима иранских санкција. 

Само прошле године је извоз ЕУ у Иран износио скоро 11 милијарди евра. За разлику од ЕУ, Сједињене Државе су у том периоду извезле робу у Иран у висини од 122 милиона долара. То је ништа, само мала Аустрија је у Иран експортирала два и по пута толико.

Тих неколико бројева је довољно да би се увиделе размере економске катастрофе ако Вашингтон режим санкција прошири и на европске фирме.

Талас секундарних санкција погодио би гиганте с стотинама хиљада радних места, као "Тотал", "Пежо", "Сименс" или "Ербас", које агирају међународно и у Америци имају још разгранатије послове него у Ирану.

Логички парадокс: ЕУ не зна како да помогне својој економији а да истовремено не помогне и иранској, у ширем смислу и руској, којој је пре четири године објавила санкције да би је ослабила.

Према првој реакцији немачке канцеларке Ангеле Меркел, не би се рекло да Унија има јасну идеју шта даље, бар не овог тренутка. Сви су пренели њену изјаву да "кад неко ради што хоће, онда је то лоша вест за свет."

То је само доказ да ЕУ схвата како је сатерана уза зид, и ништа више.

Могућности организованог "покрета отпора" против Трампове политике нису велике. Француски министар спољних послова Жан Ив Ледријан је у петак изјавио како је "неприхватљиво" да САД кажњавају европске фирме које послују с Ираном. Тачна формулација: "Европа ће предузети потребне мере да спречи такав развој."

Немачка, међутим, објективно је једина земља која поседује довољно утицаја и ауторитета да би повела европски "покрет отпора" против самовољне америчке политике, већ наговештава да би се покорила диктату Беле куће.

По коментару минхенског дневника SDZ, немачки министар Петер Алтмајер, донедавно шеф кабинета Ангеле Меркел, већ је најавио да ће се немачке фирме повући из послова са Ираном, односно да ће и оне "прогласити" санкције Ирану. То се подупире Алтмајеровом јавном изјавом како "влада нема никакву могућност да немачке фирме заштити од одлука америчке Беле куће". 

Ни на унутаревропску солидарност се у датом контексту не може превише ослонити. Док говоре да ће "преузети мере" за европско добро, Французи већ покушавају да из америчког пакета санкција за фирме које сарађују са Ираном изузму "Тотал" и "Рено".

Привилегован статус у режиму међународних санкција није ништа ново. Лондон је годинама уживао такав третман у односу на сарадњу с иранским енергетским сектором – кад други нису смели, он је изборио изузеће.

Овог пута, то почиње да личи на степски пожар специјалних одредби. Европске економије би падале на колена пред Трамповом одлуком, што веће, тим брже. Пре него што се окренемо, читава Европа би се силом прилика солидаризовала са америчким пакетом санкција против Ирана.

Јел' има неко Путинов мобилни?

Површно гледано, дилема ЕУ је или покрет отпора, или подвити реп па се у "тихом бесу" вратити у Трампов табор, где ће им сваки дан бити нов, занимљив, пун изазова импулсивне политике једине глобалне суперсиле. 

Али постоји још једна могућност – савезништво са Русијом. Привремено, као што је привремен и прекид савезништва са Вашингтоном (Шпигл); тематско, утилитарно, неискрено, исфорсирано савезништво, али ипак неки мали помак у односу на неподношљиву климу хибридног рата која тренутно влада између ЕУ и Русије.

Та врста рационалности се не може очекивати од Велике Британије или Француске. И једна и друга су се побринуле да на кратки рок ракетирају све политичке мостове са Москвом. Немачка је једина земља, а у њој канцеларка Ангела Меркел једина особа, која у читавој Европи поседује довољно и институционалне и неформалне власти да са Русијом отвори нови циклус односа, како год скроман. 

Ангела Меркел поново излази на испит историје. Импресивно је колико је последњих неколико година полагала тај испит, ексклузивно састављен само за једну особу, за лидера тренутно најмоћније земље ЕУ. Излазила, и сваки пут падала.

Сад је нова прилика. Негде ће морати да попусти, јер Унија није толико јака да би могла да води три економска рата истовремено, са Русијом, Америком и Кином. Најгора опција – могла би да проба.

Питање је пред ким би се Ангела Меркел радије понизила, пред Путином или Трампом? Нема сумње да после одлуке Вашингтона о повлачењу из иранског договора међународна ситуација иде у смеру престројавања, да Брисел нема луксуз бекства од неких њему болних одлука. 

Да би се с неким свађала, Унија ће морати да се с неким помири. 

Кад смо већ код историје, не изгледа да ће канцеларка Меркел понудити руку помирења Путину, барем да би Трампу вратила добијени шамар.

На додели награде Карла Великог пре три дана у немачком Ахену, у почасном реду је седео председник Украјине Петро Порошенко, први који би се жестоко супротставио и минималном отопљавању европско-руских односа.

Не треба преувеличавати значења дипломатског протокола, али ни умањивати симболику Карлове награде. Карло Велики маркира историјско време, другу половину осмог и прву деветог века, кад су Немци и Французи били један народ; државна и културна подела почиње тек са Вердунским уговором 843.

Како је то отприлике и време успона Кијевске Русије, почетака руске државности између антике и раног средњег века, онда Порошенково демонстративно присуство церемонији доделе Карлове награде добија непријатну дозу ретроактивног преслагивања и запоседања далеке историје.

Ирански министар спољних послова Зариф сутра хитно путује у Москву, дан касније у Брисел на консултације са најутицајнијим лидерима ЕУ.

Евидентно је да тренутна ситуација јача позицију Москве у међународним односима, и политичким и економским (Пресе).

ЕУ не може без Русије. Али није могла ни пре четири године, када јој је прогласила санкције, па јој то није сметало.

На рационалност се ни сада не треба превише ослонити. Одлучиваће лични анимозитети, освете и скучене визије.