Мирно море у Марини

Марина Абрамовић, рођена Београђанка, овог је момента неоспорени број један у светској уметности перформанса. У Бечу јој је управо уручена угледна аустријска награда и отворена пригодна изложба. Огроман интерес овдашње јавности, као и реакција саме уметнице на статус дуге и стабилне славе, отварају ново поглавље у односима српске дипломатије са глобално успешним ћеркама и синовима нације. Које су употребне вредности марке "Марина"?

Као уметник који је славу стекао тако што је рушио границе боли, издржљивости и патње, емпатично плакао са публиком, или од ње био скоро егзекутиран ("Ритам 0", 1974), Марина Абрамовић врло рационално повлачи границе у употреби, злоупотреби и "кеширању" на њеној особи.

Потпуно свеједно да ли се ради о побуњеном арт-дилеру који Маринине фото-триптихе продаје на своју руку, познаницима из младости који вребају јавну прилику да питају "Да ли ме се сећаш?“, знајући да ће бити понижени одречним одговором, новинарима који траже интервјуе, или институцијама и владама које очекују мало златне прашине од њене славе – у свим тим ситуацијама Марина Абрамовић прописује рационалне габарите у употреби своје особе.

Марка "Марина" спаја у себи бескомпромисну концептуалну уметност и синдикални активизам у исто време.

"Глобарт" је барок-арт

Креативна фабрика "Глобарт“, thinktank по интернационалном термину, већ две деценије додељује награде за изузетна достигнућа, без обзира на област – уметност, филозофија, економија, свеједно.

Главни критеријум за награду је спона између традиције и будућности, и то у оном најчистијем Марксовом смислу "да се ново мора појавити у одећи старог, да бисмо га препознали".

Награду су до сада, између осталих, добили музичари Јехуди Мењухин и Рикардо Мути; Ханц Кинг, теолог који је протресао читаву Католичку цркву; Вацлав Хавел, који је "у баршуну" удавио чешки комунизам; Џефри Сакс, познат по теорији да се ниједна запуштена економија не може спасити сама, потребна јој је помоћ споља.

За ову прилику је "Глобарт" изнајмио Уметничко-историјски музеј (КХМ) као најлуксузнији јавни простор у граду и у том необарокном сетингу инсценирао доделу награде као Бахову кантату, са "анђеоском" музиком с галерије (хор Арнолда Шенберга), апотеозом личности и дела слављенице и много сузних емоција. Једном речју, савршени барокни перформанс, без трунке ироније од стране организатора.

За иронију се побринула сама Марина – награду што формом реминисцира тестисе на обрнутој купи, она је рукама отвореним као пехар примала испод тестиса Тезеја који убија Минотаура, двеста година старе класицистичке скулптуре Антонија Канове.

Савршени перформанс – естетски напет, симболички слојевит, истовремено друштвено структурисан у детаље, са гвоздено фиксираним правилима о "првом контакту" с Марином, ко јој сме прићи, ко се с њом сликати.

На пример, српски амбасадор у Бечу не може. Њега је "Глобарт" позвао на приредбу, третирао с ритуалним обожавањем, онако како Беч и иначе третира све дипломате, затим је амбасадор од стране организатора церемонијално одведен да јој честита, али од протоколарне слике није било ништа – зато што Марина Абрамовић никад није добила ниједну награду од Србије. Из истог разлога није ни РТС добио изјаву за Културни дневник.

Најјаснија је била власница галерије "Кринцингер“, у којој је дан после додељивања награде отворена пратећа изложба Два срца Марине Абрамовић.

"Идите у Београд па снимајте у септембру идуће године, ово овде је само за аустријске новинаре“, рекла је Урсула Кринцингер.

Порука је била: "Полако са употребом Марине, сви ви, Срби, Аустријанци и остали, пријатељи из младости и сапутници с курсева саморањавања. Станите у ред!"

Два срца кô две душе

И Беч је стао у ред. На отварању изложбе у споменутој галерији, маса је заузела читав простор испред улаза, блокирала саобраћај, приватно осигурање и полиција су се бринули да улица у минимуму остане проходна. На крају нису сви ни ушли, али су свеједно стрпљиво чекали.

Унутра су владале сличне прилике. Црногорски амбасадор само што није страдао у стампеду! Било је то скоро опасније од ослобађања Будве.

Марина Абрамовић је интернационална звезда, можда најсјајнија коју Србија овог тренутка има. Након времена ратова, ретроградно усмерене политике и наметнуте културне изолације, партиципација у концептуалном "продукту Марина“ је ствар дипломатског престижа.

Та конструкција има само једну малу фалинку. Ко кога више треба, Београд Марину, или Марина Београд? Несумњиво, оно прво је случај.

Услове да би Србија убудуће важила не само као колевка наизменичне струје, већ и као земља из које је у свет кренула најуспешнија грана концепта и перформанса, поставља Марина Абрамовић.

Њена снага је фактичко стање ствари.

Опасна уметност у потрази за доброћудном теоријом

Марина Абрамовић није само прекорачивала границе физичке издржљивости и пасивно улазила у ситуације које особи с разумним инстинктом преживљавања никад не би пале на памет. Она је много више од "краљице екстрема", како је зову немачка и аустријска штампа.

Радикалан однос према телу је био одређујући за њену рану каријеру, како за РТС каже Алена Хајс, оснивач и дугогодишња директорка збирке савремене уметности у њујоршком музеју МоМА. Данас Марина Абрамовић руши другу врсту баријера, тематизује људску усамљеност, оно што би се у речнику Хајдегера назвало geworfenheit, рањивост човека "убаченог" у свет без властите кривице.

Њено дело је комплексно, у теоријском смислу извор практично неисцрпних референци. Овде само мали избор:

Тело/бади-арт. О томе с којим културолошким богатством Марина Абрамовић у уметности употребљава и злоупотребљава тело, могли би се написати трактати.

Добар део се улива у филозофску антропологију, на пример у теорију филозофа Хелмута Плеснера (умро 1985), који се прославио дистинкцијом "бити тело и имати тело“ (Leib sein, Körper haben). Најпре "бити тело" (Leib) које пати, болује, умире, које треба "сервисирати" свакодневном бригом, и "имати тело" (Körper), у смислу субјекта који се креће кроз историју, ствара друштво, политику, потчињава или бива потчињен.

На пример, перформанс Томасове усне (Lips of Thomas), изведен први пут 1975. године у галерији "Кринзингер“, док је још била у Инзбруку. Марина дође нага међу посетиоце, поједе кило меда, попије литар вина, ножем уреже симбол на стомак, онда легне на крст од леденог блока, испод топлотног извора који спречава коагулацију, и крвари док се лед не истопи.

Из публике је, међутим, позвана хитна помоћ након пола сата. Неко ће рећи чему то, шта је вредност такве уметности, кад и Рубенсова Бундица показује исту дистинкцију између приватног тела и друштвеног тела, а и неупоредиво је пријатнија за гледање.

Марина је свакако аутентичнија од Рубенса. Она "умире" на леденом крсту да би демонстрирала ту разлику, користи естетику како би ранила моралну супериорност сваког друштва које себе сматра уређеним.

Друштво као Левијатан. У перформансу "Ритам 0" 1974. године у Напуљу пасивно је стајала шест сати на располагању публици. На столићу поред ње налазила су се 72 објекта, између осталог ножеви, скалпели, тестере, маказе, чак и један пиштољ. Публика је била позвана да уметницу третира као "објекат" на којој ће тестирати садржај столића. Како, њој је свеједно; она преузима одговорност.

У почетку су је гладили пером; на крају је стајала гола, раскрвављена, с пиштољем упереним у главу.

Порука: Друштво је само дисциплиновало човекову агресију, али је није избрисало. Агресија је још ту. О томе се може написати политички оглед или започети рат, а да опет не буде јасно до краја. Марина је сликом показала суштину у шест сати.

Окретање модерне парадигме. Практично од ренесансе, европске и пратеће културе су се развијале ка растућој индивидуализацији. Људи су под притиском да се интелектуално развијају, раде на себи, постају властити мали пројекти у потрази за срећом, за индивидуалним изразом, за испуњеним животом; од објеката се развијају у субјекте. Посебно драматично се тај тренд прати на друштвеном статусу жене.

Маринини перформанси ране и средње фазе окрећу ту парадигму на главу. Човек поново постаје објекат, неко ко пасивно трпи – ране, крв, голотињу, садизам, ударце. Једном је минутима балансирала са стрелом упереном у срце (Rest Energy, Даблин, 1980. године), други крај је држао њен тадашњи животни партнер Улај (немачки концептуални уметник Уве Лајсипен).

У том смислу је Маринина уметност провокативно реакционарна док ствара привид да је авангардна. Она деконструише људско друштво, разоткрива притајену агресивност, показује ретроградне тенденције.

Песимистичнија од Адорна, њена уметност сликом показује оно што је Адорно речима описао, а и то намерно неразумљивим језиком – да човек има две историје, једну "надземну", светлу и хуманистичку, другу "подземну", мрачну и агресивну.

Време је голуб у нашој руци. Једна од најинтересантнијих ставки у уметности Марине Абрамовић је транширање времена.

На пример, у музеју "Гугенхајм" у Њујорку је 2005. године поново извела Томасове усне. Тог пута је сетинг био такав да публика није могла прекинути перформанс. Свеједно, није свако у стању да сатима гледа како човек крвари на крсту од леда, неко смирење је потребно.

То је решено са метрономом. Његово ритмично откуцавање је умиривало публику, гласно одбројавање протока времена је уносило смисао у физичко пропадање особе. Људи су на симболичком плану препознавали ситуацију и на тај начин пристајали на улогу пасивног саучесништва у нечему за шта би их у другој прилици одвукли на суд због непружања помоћи.

Аура. Свет је пун перформанс-уметника. Њихово златно доба су биле шездесете и седамдесете године. Једном се изведе тачка и готово, оде чаролија, оде енергија, уметнику треба неколико месеци да се опорави.

Марина Абрамовић је прва стандардизовала перформанс, из ефемерне га трансформисала у трајну уметност тиме што би изводила туђе и своје старе тачке по изворном протоколу, као фиксни сценарио (Seven Easy Pieces, Гугенхајм, 2005).

Теоретски, она је ту директно на трагу теорије о "аури" уметничког дела, коју је поставио немачки социолог Валтер Бењамин, иначе Адорнов обожавалац. У годинама између два рата, Бењамин је размишљао о техничким могућностима репродукције, о томе како репродукција уништава ауру, "душу" уметничког дела, кад свако може држати слику Мона Лизе у кући за неколико гроша.

Бењаминова "аура" је теоријска парадигма која и дан-данас забавља академски свет, уметничке критичаре, па и саме уметнике. Неки од њих производе уметност у дијалогу с Бењаминовом "ауром".

До Марине никоме није пало на памет да "ауру" доведе у везу с перформансом.

Да ли Томасове усне губе ауру ако се изводе више пута? Да ли комерцијализација перформанса брише, или, на Адорнов ужас, тек успоставља његову "ауру"?

Ми смо Борг. У свакој другој прилици, културни критичар би рекао, да, Марина Абрамовић има на моменте непријатан карактер, осветољубива је, ситничава, монументално центрирана на саму себе. Такви су, међутим, сви велики уметници, мали исто, па и људи уопште ако им ситуација допусти.

Решење је у раздвајању човека и дела. Проблем је да је у конкретном случају то немогуће – Марина Абрамовић је своје дело; Маринино дело је Марина. Опус Абрамовић тематизује Марину Абрамовић; она је главни глумац у естетизованом наративу властитог живота.

У теорији слике би се рекло – њено тело је "транспортно средство“ (вехикел, од латинског vehiculum) које носи садржај, објект и читав пакет симбола. Она је Борг, Марина мултипликована на n-ти степен.

Љубав је тако ретка

Из свега је јасно да је Марина Абрамовић дошла до статуса глобалне звезде у властитој крви. Таква слава се не дели олако.

Европске и америчке галерије и музеји су је обожавали још од седамдесетих. Силазила би у уметничку арену као модерни гладијатор, преживљавала перформансе на рубу медицинске и правне етике, као магнет доводила публику у бројевима од неколико стотина хиљада. Који галериста је не би волео!

У свету уметничког погона, или "продукције културе", како би рекао амерички теоретичар Хауард С. Бекер, емоције су роба.

На перформансу Уметница је присутна (The Artist is Present, 2010, њујоршка МоМА), Марина Абрамовић је провела 720 сати у тоталу непомично седећи за столом док су се на другом крају смењивали посетиоци, њих 1.500. Још 750.000 их се борило за шансу да седну преко пута ње, или да уопште уђу у музеј.

Сви светски медији су пренели епизоду како њен бивши животни партнер Улај непримећен долази и седа на столицу преко пута Марине. Седе тако као два стуба од соли, а онда им се омакне суза због сећања на прошле дане.

Ко год је био дирнут, сам је крив. Не само да је Улај посетио стару љубав кад је била у јавном фокусу, већ ју је пет година касније тужио суду да превише користи њихове старе пројекте. На крају је добио процес и Марина му је исплатила одштету од 300.000 евра. Од такве љубави, рекао би народ...

И зато, коме треба мало Маринине златне прашине, мало добре рекламе, мало перформанса као интернационално признатог капитала високе уметности, тај плаћа. Не обавезно новцем.

Број коментара 5

Пошаљи коментар

Упутство

Коментари који садрже вређање, непристојан говор, непроверене оптужбе, расну и националну мржњу као и нетолеранцију било какве врсте неће бити објављени. Говор мржње је забрањен на овом порталу. Коментари се морају односити на тему чланка. Предност ће имати коментари граматички и правописно исправно написани. Коментаре писане великим словима нећемо објављивати. Задржавамо право избора и краћења коментара који ће бити објављени. Коментаре који се односе на уређивачку политику можете послати на адресу webdesk@rts.rs. Поља обележена звездицом обавезно попуните.

петак, 19. април 2024.
6° C

Коментари

Istina
Зашто морамо да славимо Осми март
Re: Ministarka zdravlja????
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво
Мајка
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво
Rad s ljudima
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво
'Ako smo pali, bili smo padu skloni.'
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво