Косово: Чекајући нови пакет

Неспособност Савета безбедности УН-а да се договоре око налажења могуће замене за Резолуцију 1244, уз једнострано проглашење независности од стране Приштине, од фебруара 2008 оставили су Косово у потпуној збрци. Србија одбија независност, али покушава следити прагматичну политику зближавање са Бриселом нудећи сарадњу, понекад чак и на рачун косовских Срба.

Косовски Срби су подељени између севера и југа - док ови са југа имају јако мало избора осим да покушају остварити суживот са албанском реалношћу која их окружује, и једни и други се надају за више помоћи споља у очувању постојања својих заједница него што је тренутно добијају из Београда или од стране међународне заједнице. Косовски Албанци настоје осигурати што више међународних признања, док истовремено свим средствима притишћу Србе - и оне на северу, као и оне са југа - да прихвате своје место подређено институцијама у Приштини. Земље које подржавају независност Косова - на челу са ЕУ и САД - настоје да помогну Албанцима кроз замену УН и сталне притиске на Србе. Руси, с друге стране, настављају да подржавају Београд и инсистирају на водећој улози УН.

Док се главни актери разилазе у супротним правцима по питању Косова, Међународни суд правде ће, на захтев Србије за пружањем саветодавног мишљења о легалности проглашења независности, у децембру саслушати мишљења приложена од стране других земаља. Мало је вероватно да ће Суд донети јасну одлуку у корист или против било које од страна. Суд неће бити у могућности да у потпуности одбаци независност Косова као нелегалну, јер се чињеница о независности не може опозвати таквом одлуком, нити се може прогласити легалном, јер је сасвим јасно да није унутар оквира утврђеног од стране УН-а 1999.

Такође, свака таква пресуда представљала би преседан за било који други сецесионистички покрет. Пресуда у корист једностране сукцесије од међународно признате државе и угледне чланице УН - што је Србија била 2008. године - била би преседан у свим осталим сличним случајевима, упркос аргументима о "јединствености" косовског случаја. То је могло бити другачије у контексту нове Резолуције Савета безбедности, но до сада тако нешто није остварено.

Тако ће Суд вероватно издати саветодавно мишљење које ће бити негде у средини, нагињући мало ка Србији, јер Србија је ипак суверена држава. Али шта после тога?

Логично, не могу постојати само три исхода - решење косовског статуса употребом силе, ако не и самим ратом, можда путем циљаних провокација или путем насиља усмереног ка даљем "чишћењу" етничке карте Косова (а можда и јужне Србије); решење статуса кроз нове преговоре; или успостављање тренутног статус кво стања као мање-више укорењене категорије на неодређени период (можда до обједињења целог региону у ЕУ). Наравно, у стварности резултат може да садржи сва три исхода, заједно или ад сериатум. Међутим, могући елементи сценарија о новим преговорима дају се распознати.

Најпре елементи који би могли бити део нагодбе. Већ раније сам поменуо допринос који би могао проистећи из Ахтисари-плус приступа. Суштина ће бити у проналажењу начина да се институције косовских Срба повежу и са Србијом и са Косовом. На пример, општинама са већинским српским становништвом могао би се омогућити приступ блок-донацијама из Приштине и/или средствима за локалне услуге директно из Београда. Ахтисаријев план прописује да средства из Београда иду преко Приштине, но уместо тога могло би бити и путем - или верификовањем и ревидирањем од стране - трећег актера који би био прихватљив и за Београд и за Приштину.

Образовање, укључујући и Универзитет у северној Митровици, је по Ахтисааријевом плану у локалној надлежности, док наставни план и програм остају неусаглашени. Обе стране инсистирају да наставни план и програм требају да буду у складу са њиховим "националним" системом. То би се могло решити коришћењем неких неутралних - можда европских - стандарда. Судови би могли поново бити отворени уколико би се постојећим локалним српским судовима допустило да раде у складу са југословенским или законодавством УНМИК-а, док би се случајеви који укључују жалбе или различите правосудне надлежности прослеђивали међународним (ЕУЛЕX) судовима. Спорови око телекома и електричне енергије могли би се решавати кроз убрзану либерализацију и потпуно ослобађање од дозвола за предузећа која постоје на Косову - и на северу и југу - како би била конкурентна на читавој територији. Водећи принцип би био изналажење практичних решења за практичне проблеме.

Или, могуће је да ће после судске одлуке ово питање бити представљено управо као оно које ће дефинисати границе Косова. Законитост тих граница не може се оправдати на основу једностраног проглашења независности. Приштина и њени пријатељи не могу и добити торту, те је уз то и појести. Они не могу, с једне стране, тврдити да су садашње границе Косова законите, јер су формиране у време Југославије, те истовремено једнострано прогласити независност од државе која је законски наследник.

Други елемент за могуће преговоре јесте "ко" би могао одиграти улогу поштеног посредника. Како сада ствари стоје, чини се да су у игри два кандидата: Контакт група, која би поново ујединила Квинту и Русију, и УН. Оба кандидата имају легитимнан мандат и политичку одговорност да окончају решавање статуса Косова. ЕУ тренутно није у доброј позицији да одигра ту улогу. Чини се да Унија у задње време мења правац у свом приступу ка северу, именовањем новог изасланика (италијански амбасадор у Приштини), и припремама за отварање нове канцеларије.

ЕУ, међутим, тренутно не ужива кредибилитет код косовских Срба. Није учинила ништа да интервенише приликом албанског притиска на Србе са југа Косова да се предају; подржала је напоре Албанаца да преузму териториј у северној Митровици и да погурају институције у Приштини - царину, судове, КЕК - ка северу, док притишће Србе да учествују у новембарским локалним изборима које организује Приштина. ЕУ је у више наврата јасно ставила до знања да није неутрална у својој улози, већ је управо помогла приштинским институцијама да се прошире посвуда.

Проналажење начина за решење статуса Косова путем дијалога и дипломатије не би био најтежи део. Најтежи део био би окупљање политичке воље за обнављање преговора и, овога пута, или остваривање узајамно прихватљивог и примењивог пакета, или развод брака. Ко зна, можда, након што Суд не успе да реши проблем.