Милосрђе у доба постхуманизма

Слотердајк је професор филозофије и естетике на Универзитету за уметност и дизајн у свом родном граду.

Високи степен медијске експонираности, у његовом случају јавне иритације, постигао је као аутор књига и есеја, због чијег основног тона су га критичари сврстали у фиоку "постхуманизма".

Ствар наравно није тако једноставна, није никад када филозофи анализирају свет који је променио неко други.

Његов пробој и форсирање немачког јавног дискурса почело је делом "Критика циничног ума" (1983), где се мешањем филозофског и популарног истражује улога цинизма у различитим епохама и културама.

У другој књизи, "Правила за тематски људски парк" (1997/99), Слотердајк анализира историјске облике хуманизма, полазећи од два међусобно супротстављена генеративна принципа – грчког писма и римског колосеума; први кооперативни, други антагонистички.

Као и француски филозоф Бруно Латур, Слотердајк види данашњу фазу хуманизма у терминима проширене људске природе – роботика, нанотехнологија, транссексуалне форме, предмети, животиње, биљке, виритуална стварност, аватари... Укратко, "постхуманизам" би било нешто као кад се наручује ауто, основни модел плус варијабилни додаци.

Латур се често доживљава као научни ексцентрик, сходно стереотипу да се од Француза ништа мање и не очекује.

Како је Слотердајк Немац, врло брзо је због "Људског парка" зарадио пар фашистичких и нацистичких атрибута.

То је додатно појачавао његов избор узора и пливајућих "филијацијских" лојалитета, заблуделог сина великих филозофских очева.

Почео је у традицији лево оријентисане Франкфуртске школе Теодора Адорна, да би онда направио заокрет од 180 степени и преселио се у непријатељски табор Хајдегеровог крила, те кроз њега кренуо у актуелизацију Ничеа и Хегела.

Текст који овде нудимо читаоцима РТС-а као пробу Слотердајкових друштвених дијагноза, написан је за годишњу скупштину аустријског тинк-тeнка из Кремса, Академије Глобарт.

Због болести, аутор се није појавио на скупу (21. 9. 2017), прочитао га је неко други.

Превод је био екстремни изазов, не само због тога што Слотердајк проговара позајмљеним језиком, кроз Хајдегерову непреводиву терминологију, већ и због богатства референци – свака реченица, мали универзум Блејда Ранера.

Основна нота котрљања и падања која влада у есеју долази из Слотердајковог последњег дела, трилогије "Сфере" (1998–2004).

Уведена је такође кроз позајмљени језик, овог пута Ничеов, и то кроз афоризам 125 из "Веселе науке".

Немачки наслов "Der tolle Mensch" је овде преведен као "Добри човек", што наравно није тачно, али у недостатку тачног задовољавајуће.

Може бити и "красни човек", "луди човек", "сјајни тип", најважније је у фрази сачувати Ничеов цинизам.

Преводитељка је пробала и са компујутерски генерисаним преводом на српски и добила следећи постхуманистички резултат: "Der tolle Mensch" = "Будите први". То треба схватити као необориви доказ да смо заиста у зони веселе науке.

Колико су Слотердајкове друштвене дијагнозе "конзервативне", а колико само реалне, остављамо читаоцима да одлуче.

Увод са религиозном темом о "мртвом богу" треба схватити условно.

Противно увреженом мишљењу, Ниче никад није убио Бога, само је очајавао што је друштво његовог времена остало без бога као моћно делотворног етичког принципа.

Осим тога, заиста религиозна је данас ионако само интелектуална левица.

Још само она верује да се седам милијарди људи може нахранити с пет хлебова и две рибе, онако као што је Исус (Матија: 13-21) нахранио пет хиљада људи и још остало за пуних дванаест корпи.

Слотердајк: Куда ми то идемо?

Обично нагињемо ка томе да пречујемо епохални квалитет сугестивног питања "доброг човека" у Ничеовом често цитираном параграфу 125. из "Веселе науке" (1882): "Зар не падамо непрестано?"

Не чујемо, зато што недостаје воља да се то што он говори извуче из контекста и изоловано анализира.

А ни Ниче није у томе невин, и он је све учинио да закамуфлира право значење тог питања, тако што га је умотао у ритмичну каскаду објаве смрти Бога: "Шта смо урадили кад смо одвојили ову земљу од њеног сунца? Куда се сада креће? Куда се ми крећемо? Одмичемо ли се од свих сунаца? Зар не падамо непрестано? Унатраг, постранце, према напред, у свим смеровима...?"

Колико год немамо слуха за сваку од ових вербалних пируета, ако се испод њих повуче црта, јасно је да питање "Зар не падамо непрестано?" представља општу дијагнозу модерног света, тако што му у моменту актуелног битка атестира константно клизање и падање.

"Напред" овде значи што даље од старе навике "сигурне средине", што даље од свега што је пре било стање, мера и и основа.

Када су јуриш у боље и пад у провалију једна иста ствар, Бог остаје прегажен у стампеду.

Ко у тој слици о напретку препознаје само мрачну слику "пада у напред", тај се у очима такозваних напредних појављује као слепи путник пун злобе сакривен на броду који захваљујући напору других, веселих и вредних, сигурно граби ка свом циљу светле будућности.

Ко напротив наивно верује у стални напредак с гаранцијом, тај је у очима оних првих, слепих путника на прогресивној палуби, тек лицемерни филистејац, месечар који док пада с крова свира јуриш.

Када мадам Помпадур каже "После нас потоп!"; када "добри човек" пита: "Зар не падамо непрестано?", обоје реферишу на базичне социо-културне услове (1) европског битка (2).

А они актуелно стоје под знаком још бржег ритма промена него кад Маркс и Енгелс 1948. у "Комунистичком манифесту" пророкују "све што стоји и постоји ће нестати, све што је свето биће испрљано".

Пијан је данас читав брод, не само морнар који се тетура.

Нити традиционализма пуцају у модерни чешће него у другим епохама, чиме расте ризик да се данашњи људи више не препознају као деца свог времена.

Једни другима, они прете да постану специмени непознатог типа.

У правилу, тај механизам делује између генерација, онда када се између њих спусти завеса која једну епоху дели од друге, а у душе утисне филијативни рез – родитељи културе заувек тамо, њихова деца неко време овде.

Кад су се после системског реза Француске револуције одједном истовремено сумирале десетине и стотине хиљада, милиони аналогних покиданих нити, ти су нови, сумирани субјекти наступали као мобилизовани легионари тренутка.

Полетно су се бацили у понуђене и наслућене шансе, сви као један – емигранти, подузетници, политички побуњеници, шарлатани, главни уредници новина и партијске вође.

У моменту колективног надахнућа тај масовни амалгам је од свих имена која су му стајала на располагању изабрао себи једно конвенционално и неупадљиво.

Тај продукт револуционарног хијатуса (3), тај ансамбл бића дисконуитета, именовао је себе "грађанским друштвом".

1. У слободном паду: Слобода

Слабљење грађанских филијација огледа се у учесталој употреби термина "слобода".

Слобода је постала главни теоретски појам и водећа етичка вредност у културама хијатуса.

У клими дезоријентације најбоље од свега успева патос о слободном избору.

Али предуслов да људи слободно "бирају" и "измишљају" какви ће бити је тај да се прошлост разоружа и развласти.

У међувремену, слободни нису постали само они који су се ослободили неког бога.

Ослобођени су и они који су без објашњења остављени насред атеистичке улице.

Ако се узме у обзир динамика техничко-научне цивилизације, треба се питати шта нам то још од непланираних ефеката слобода доноси са собом?

Није ли у међувремену победила логика ситуације, па смо управо у опасности да "изгоримо у ватри властите цивилизације", како је то једном формулисао Арнолд Гелен (4)?

Да ли је цивилизацијски процес сам по себи постао нешто нездраво и зло?

Је ли се то човек уз помоћ цивилизације еманциповао од природе, да би се у наставку цивилизација еманциповала од човека?

Стојимо ли у тим процесима без икакве моћи, као неко заробљен у лавини која се незадрживо котрља ка дну?

2. "Нагнута раван": Главна цивилизацијска парадигма

Ко говори о "отвореном крају" (5), додирује основни осећај старости света.

Димензија "отворено" зева док јури ка напретку, тачније, док јуриша низ нагнуту раван.

Циркуси су одавно схватили своју шансу и трпају крештеће људе на тобогане самоспознаје.

На нивоу инстинкта зна сваки будни живот више него што му је драго, препознаје осећај мучнине док се клиза по рушећој нагнутој равни.

Степен нагнутости је ствар договора – људи тај процес пристојно зову "политиком".

Настојања да се модерни светски и животни процеси схвате и усмеравају у терминима симетрије и равнотеже показала су се нереалним.

Слично ватреном жигу тај пораз гори на души данашњег човека, увлачи му се под кожу као неодложива потреба даљег котрљања ка сабласној долини.

Чак и у табору тврдоглаво прогресивних почињу да схватају да је хаос правило, а ред и поредак најневероватнији од свих могућих изузетака.

Полазећи од закона да сума енергија ослобођених у цивилизацијском процесу мора да надилази енергију коју друштво улаже у властиту интеграцију, могуће је у задатом социо-културном контексту и у зависности од интерпретатора дефинисати низ трагичних или срећних последица. На пример:

– У новчаној и каматној политици повериоци упорно дају више кредита него што кроз режим осигурања и реалних очекивања могу добити натраг.

– Дужници у модерним друштвима трампе, то јест наводне суверене државе, константно узимају више кредита него што икада могу оправдати кроз бона фиде намеру враћања.

– У актуелном процесу брисања моралних граница произведено је више еротских потреба него што их се икада може задовољити кроз лиценцирану сексуалност.

– Медијским ширењем слика из живота вртоглаво богатих буди се неупоредиво више наде и захтева за партиципацијом у таквом животном стилу него што икада кроз некриминалне форме расподеле може бити подмирено.

– Будућим генерацијама се већ сада товари на леђа више проблема него што оне уз примену максимума компетенције, сналажљивости и креативности објективно могу да реше.

Ентропијске последице цивилизације нагнуте равни су развиле властиту динамику и сад марширају далеко испред, а не иза медијаторских инстанци. Ко је главни медијатор је неупитно – монетаризација (6).

3. У слободном паду: Новац

На дан 15. августа 1971. је амерички председник Ричард Никсон објавио да Сједињене Државе напуштају златни стандард покривености долара.

На дан када католичка црква слави успење Мајке божје у небо, постмодерни новац је, пред очима читавог света, кренуо на плаћени пут у пакао.

Као последица ослобођеног новца родила се идеја како је економску експанзију могуће спроводити у недоглед.

Или, да је у реду водити константну политику привременим средствима, а да се при томе нико не пита о могућности глобалних криза, великих депресија и потпуног слома система.

С обзиром на то да таква економија с оне стране старих и наслеђених концепата равнотеже логички и морално и даље не делује смислено, данашњи се свет не може отрести осећаја вртоглавице.

Аутори као Јозеф Штиглиц већ говоре о "слободном паду" система.

Као метафора за актуелни дрифт ка провалијама без дна термин "слободни пад" је добро изабран.

Као дијагноза за функционалне испаде "тржишта", тај термин, међутим, само одмаже, зато што камуфлира саучесништво држава за оно што се догодило: Глобални политичко-економски систем налази се од краја Бретонвудског система (7) не у слободном, већ у политички жељеном, намераваном, чак и укалкулисаном паду.

4. Границе: У слободном паду

Под "човеком нације" подразумевам социјални карактер одређеног типа, настао у Европи последњих 200 година.

Живот у форми националне државе је за таквог човека постао друга природа.

Оно што глобализација ради са са људима у националним државама је у суштини то, да их пребацује из грађевине статички фиксираних зидова у склоништа гипсаних паравана.

Ми смо данас због миграционог притиска на европске земље суочени са условима који радикално потресају затечене социјалне и политичке имуносистеме – са резултатом који присиљава да се у потрази за идентитетом и имунитетом све више прелази с колективистичких на индивидуалистичке стратегије (8).

Сведоци смо, како делови европског становништва на тај стимулус развијају реакције које је најтачније описати кроз алерголошку или имунолошку оптику.

Такве реакције треба схватити озбиљно, зато што данас на широком плану делује процес у коме се имуно-стратегије са државе-заштитнице пребацују у сферу индивидуалних компетенција.

То је оно због чега друштво данашњице с великим немиром гледа у будућност.

Што се тиче политичке сфере у целини, она ће своје задатке у новим условима гипсаних панела испунити у оној мери у којој успе да се одбрани од екстремних захтева које на њу пројектује друштво надражених индивидуа великих очекивања.

_____________________________________________________________________

1) Код Хајдегера "Grundstimmung" = социо-културни услови који владају у епохи у којој се појединац рађа и за које не може ништа. Некад је та "основна атмосфера" страх и дефетизам, некад надменост и претерана самоувереност. 

2) Овде "in-der-Welt-sein" = човек + његово време. Користећи Хајдегерову терминологију, Слотердајк мисли: Како Европљани на властитој кожи осећају "основну атмосферу" своје епохе.

3) Размак, празнина, одсуство континуитета. У социологији религије специфично, проток времена од момента у прошлости када се из одређених квалитета ("жртва" у хришћанству; "деловање" у јудаизму) рађа/креира један бог, па до данас.

4) А. Гелен (1904–76), конзервативни немачки филозоф и социолог, један од родоначелника филозофске антропологије. Најконтроверзнији део његове теорије је схватање човека као "дефектног бића" које закржљале инстинкте компензује стварањем институција. Гелен је био члан НСДАП-а, добровољни. После рата је наставио академску каријеру на минорнијим факултетима. Када се кандидовао за професуру у Хајделбергу, Адорно и Хоркхајмер су спречили његово именовање. Гелен у науци остаје велико име, иако је због тога свима непријатно.

5) Мисли се на социолошку парадигму "отвореног краја", у којој се друштвени развој више не објашњава телеолошки (кретање ка неком циљу).

6) Из контекста је јасно да се мисли на "economic bubble", спекулативни мехур прегрејаног новца и кулминацију у глобалној финансијској кризи 2007/8.

7) Бретонвудски систем, успостављен 1944. на међународној конференцији у САД, основица је за стварања ММФ-а и Светске банке. Светска привреда се тог тренутка везала за долар, а Емисиона банка САД је долар везала за злато. Године 1971. Америка је напустила златни стандард, након чега су европске земље 1973. напустиле режим фиксног курса према долару – то је почетак "слободног пада новца" о коме Слотердајк говори.

8) Шифра: Андерс Брејвик