Ако је сад боље, зашто смо и даље јадни

Данас је 20. годишњица пада Берлинског зида. Током овог периода подсећања, уобичајено је  нагласити чудесну природу догађаја који су почели тог дана: Сан је, како је изгледало, постао јава, комунистички режими су се срушили као кула од карата, а свет се изненада променио на начин који је био незамислив само неколико месеци раније. Ко у Пољској могао икада да замисли слободне изборе са Лех Валенсаом као председником?

Међутим, када се узвишена магла плишане револуције је расула по новој демократско-капиталистичкој стварности, људи су реаговали са неизбежним разочарењем које се манифестовало као носталгија за "старим добрим" комунистичким временима. За десничаре је то био националистички популизам; а за "обновљене", закаснела антикомунистичка параноја.

Прве две реакције су лако схватљиве. Исти ти десничари који су пре неколико деценија викали: "Боље мртав него црвен!", данас често мрмљају: "Боље црвен него да једе хамбургере". Али комунистичку носталгију не треба узимати превише озбиљно: далеко од стварне жеље да се врати, социјалистичка сива реалност је више облик жалости, благог ослобађања од прошлости. Што се тиче успона десничарског популизма, то није специјалитет источне Европе, већ заједничка карактеристика свих земаља ухваћених у вртлог глобализације.

Много интересантнији је недавни препород анти-комунизма од Мађарске до Словеније. Током јесени 2006. године, велики протести против владајуће Социјалистичке партије Мађарске недељама су паралисали земљу. Демонстранти су економску кризу земље повезали са владавином наследника Комунистичке партије. Негирали су легитимитет владе, иако је дошла на власт после демократских избора. Када је полиција стигла да обнови ред, појавила су се поређења са совјетским гушењем антикомунистичке побуне 1956. године.

Овај нови антикомунистичке страх усмерен је и против симбола. У јуну 2008. године, Литванија је донела закон којим се забрањује јавно излагање симбола, попут комунистичког српа и чекића, као и свирање совјетске химне. У априлу 2009. године, пољска влада предложила је проширење забране тоталитарне пропаганде попут комунистичких књига, одеће и других ствари: неко би чак могао бити ухапшен за ношење мајице са ликом Че Геваре.

Није ни чудо да су у Словенији главне примедбе популиста усмерене право на левицу, као да су то "силе континуитета" са старим комунистичким режимом. У таквој загушљивој атмосфери, нови проблеми и изазови су сведени на понављање старих борби, до апсурдог захтева (који се понекад јавља у Пољској и Словенији) да је залагање за права хомосексуалаца и права на абортус део тамне комунистичке завере да се деморалише нација.

Одакле васкрсење анти-комунизма црпи снагу? Зашто су стари духови оживели у земљама у којима се млади људи не сећају комунизма? Нови антикомунизам обезбеђује једноставан одговор на то питање: "Ако је капитализам стварно толико бољи од социјализма, зашто су наши животи и даље јадни!"

То је због тога, многи верују, јер ми заиста и нисмо у капитализму: ми још увек немамо праву демократију, већ само њену варљиву маску, исте тамне силе још увек вуку конце моћи, уска секта бивших комуниста маскирана у нове власнике и менаџере - у стварности се ништа није променило, тако да нам је потребно још једно чуистилиште, револуција мора да се понови...

Шта то закаснели антикомунисти не схватају је да је слика њиховог друштва опасно близу најискривљенијој традиционалној левичарској слици капитализма: друштво у којем формална демократија само скрива владавину богате мањине. Другим речима, новорођени антикомунисти не схватају да је оно што су изопачено осуђивали као псеудо капитализам, једноставно јесте капитализам.

Може се расправљати да су, после пада комунистичких режима, разочарани бивши комунисти били бољи кандидати да воде нове капиталистичке економије од популиста дисидената. Док су јунаци анти-комунистичких протеста наставили да живе у сновима о новом друштву правде, поштења и солидарности, бивши комунисти су могли немилосрдно да се прилагоде новим капиталистичким правилима и новом суровом свету тржишне ефикасности, укључујући све нове и старе прљаве трикове и корупцију.

Додатни заокрет догодио се у земљама у којима су комунисти дозволили експлозију капитализма, уз задржавање политичке моћи: они се чине више капиталистички од западних либерала. У лудачком двоструком преокрету, капитализам је победио комунизам, али је цена победе била да комунисти сада побеђују капитализам на његовом терену.

Зато је данашња Кина је толико узнемирујућа: капитализам се одувек чинио нераскидиво повезан са демократијом, а суочен са експлозијом капитализма у Народној Републици Кини, многи аналитичари и даље претпостављају да ће се, неминовно, афирмисати и политичка демократија.

Али, шта ако се покаже да је ауторитарни капитализам ефикаснији, профитабилнији, него наш либерални капитализам? Шта ако демократија више није неопходан и природни пратилац економског развоја, већ препрека?

Ако је ово случај, онда можда разочарање у капитализам у пост-комунистичким земљама не би требало да буде одбачен као једноставан знак "незрелости" очекивања људи који немају реалну слику капитализма.

Када су људи протестовали против комунистичких режима у источној Европи, велика већина њих није питала о капитализму. Они су хтели слободу да живе животе ван државне контроле, да се састају и  разговарају колико год желе, хтели су искрен и једноставан живот, ослобођен од примитивне идеолошке индоктринације и преовлађујућег циничног лицемерја.

Као и многи коментатори приметили, идеали који су водили демонстранте у великој су мери преузети из саме владајуће социјалистичке идеологије - народ је желео нешто што се најбоље може описати као "социјализам са људским ликом".  Можда је овај став заслужује другу шансу.

Ово подсећа на живот и смрт Виктор Кравченка, совјетског инжењера, који 1944. године пребегао током у Вашингтон, а затим написао мемоаре под називом "Изабрао сам слободу". Његов личну утисак о страхотама стаљинизма је детаљан извештај о масовној глади у раним тридесетим у Украјини, где је Кравченко, тада још увек прави верник у систем, помогао спровођење колективизације.

Оно што већина људи зна о Кравченку завршава се 1949.  године. Тада је тужио француски комунистички недељник "Летрес франсез" за клевету, јер је писао да је био пијаница и тукао жену, као и да су његови мемоари пропаганда америчког шпијуна. У паришкој судници, совјетски генерали и руски сељаци су, као сведоци, дебатовали о истинитости Кравченковог писанија, а суђење је се од личне тужбе претворило у спектакуларну оптужницу против целог стаљинистичког система.

Али одмах после победе у овом случају, када је Кравченко још био слављен као херој Хладног рата, имао је храбрости да говори и против Мекартијевог "Лова на вештице". "Дубоко верујем", писао је, "да у борби против комуниста и њихових организација... не можемо и не треба да прибегавамо методама и формама којима се служе комунисти. Његово упозорење Американцима: таква борба против стаљинизма потхрањује опасност да и сами почну да личе на своје противнике.

Кравченко је, такође, постајао све опседнутији неједнакости у западном свету, па је написао и наставак мемоара, значајно насловљен "Изабрао сам правду". Посвећен проналажењу мање неједнаког облика колективизације и нашао се у Боливији, где је сав новац протратио покушавајући да организује сиромашне сељаке. Сломљен неуспехом, повукао се у приватност и убио се 1966. године у својој кући у Њујорку.

Како смо дошли до овога? Преварени комунизмом 20. века и разочарани капитализмом 21. века, можемо се само надати новом Краченку и да он срећније заврши. У тражењу правде, он ће морати да крене од нуле. Мораће да измисли сопствену идеологију. Биће критикован као опасни утописта, али  ће се пробудити из утопијског сна који, нас остале, држи под скутама.

Славој Жижек, словеначки филозоф, директор је Биркбек Института за хуманистичке науке у Лондону. Сматра се једним од најинтригантнијих и најутицајнијих мислилаца на свету. Аутор је тридесетак књига, последња "Прво трагедија, а затим фарса".