Make culture, not war

Пре него што се дотакну релевантне метаморфозе тог примера, неопходно је разјаснити шта је, теоретски гледано, "нација културе", а шта култура, пошто и једно и друго зависе од свог времена.

Нација културе је превод немачког појма "Kulturnation", који се такав какав јесте, у оригиналу, користи и у другим језицима, јер нико није смислио бољи. Главно значење се односи на интегративне и колективно-идентификацијске елементе преко којих се једна нација дефинише, а да при томе не живи унутар јединствених државних граница. Споредно значење се односи на представу о нацијама чији су припадници, по већинском мишљену, посебним културним достигнућима задужили свет.

Интегративне енергије нације културе (симболи) и државе-нације (границе) нису директно супротстављене једна другој, али се развијају по другачијим правилима. Код прве делује субјективна жеља да се припада, код друге објективна сила пасоша.

О томе шта је "култура" друштвене науке актуелно негују, или култивишу, да останемо у термину, четири велике групе историјског смисла:

1. Култура као норма: У том значењу култура долази најближе свом изворном латинском оригиналу "cultura" – оплемењивање, обрада духа (али и винограда! Тако схваћена "култура" прописује да пре јела треба прати руке, а у цркви искључити мобилни телефон чак и ако се не верује у Бога. Практични синоним: просветитељство).

2. Култура као тоталитет: Читав пакет који дефинише једну велику групу. Појам је, дескриптивно и неутрално, поставио Хердер крајем 18. века. Касније Шпенглерове "цивилизације" се односе на тоталистичко схватање културе. Социодарвинисти и нацисти су од неутрално "тоталног" направили вредносно тоталитарно.

3. Култура као подсистем: Друштво је целина у којем владају "подсистеми", као политика, економија, здравство, образовање или култура. То углавном није вредносно неутрални појам, његови заступници се згражавају над лошим школством, "глупим" младим генерацијама, губитком морала, те обично тврде да је пре све било боље. Најпознатију теорију из тог љутог критичарског братства потписују Адорно и Хоркхајмер, ону о "културној индустрији" капитализма.

4. Култура као симболички поредак: Модерно схватање култура у коме се оне – нагласак је на плуралитету – доживљавају као комуникативни комплекси у којима се припадници једне велике групе (народ, нација) споразумевају преко заједничких симбола. Они, симболи, као обелисци вире из језика, традиције, религије, историје, уметности, митова, закона, циљева или вредности дате групе, стварајући тако код њених чланова осећај дељеног идентитета. Пјер Бурдије би био најпознатији аутор унутар тог теоријског правца, али и читав немачки "cultural turn" који ступа на снагу крајем 70-их година функционише на том принципу.

Кад се данас са службених места говори о "нацији културе", мисли се на дељени идентитет и културу као симболички поредак. Никад на државне границе.

Успони и падови "deutscher Kulturnation"

Најпознатији пример, Србији географски најближи и богат историјским референцама, истовремено и онај који је директно осетила на властитој кожи, тиче се "deutsche Kulturnation", немачке нације културе.

За Немце, такозвану "касну нацију", културна идентификација нације је претходила формирању националне државе (1870/71). Ствари као језик, традиција, религија, симболи су Немцима "рекли" да су Немци, деценијама пре него што им је Бизмарк рекао да су државотворни Немци.

Термин је сковао историчар Фридрих Мајнеке у другој половини 19. века. Изворно, то је био наратив слободе, везе у духу у језику, којим су уситњене државице Светог Римског Царства Немачког Народа (близу 2000 политичких ентитета) надвладавале густу паукову мрежу политичких граница.

У том смислу, концепт је имао припремну улогу, постављао тло за правно уједињење територија, спроводио циљ "сви Немци у једној држави".

Са једним изузетком – без Аустријанаца. Код њих је механика "нације културе" ступила на снагу не пре стварања нације-државе, већ после. У њиховом случају је тај концепт добио улогу утешног фактора, мелема на душу. Након што је Бизмарк одлучио да унутар немачких државних граница нема места за два јака центра, Беч и Берлин, те Аустријанце (1866) избацио из процеса уједињења, они су се ментално уселили у прву утешну награду, немачку нацију културе.

И тамо нису дали мира, док се 1938. нису државно ујединили с немачким Немцима, те заједно с њима темељно компромитовали појам културе.

Али само зато што су етничке германске нације у еклатантном примеру Другог светског рата претвориле културу у војног саучесника, у генерала експанзионистичког похода, то не значи да се и други европски народи морају помирити с представом како је у природи културе да буде casus beli.

Због тога што је Гебелс једном рекао "Кад чујем реч 'култура', ухватим се за пиштољ", европски народи не би смели да постану таоци германске гриже савести. Нико неће забранити авионски саобраћај само зато што се авиони понекад руше, или одбити да се вози у аутомобилу након што је преживео саобраћајну несрећу.

Ius culturae

Клатно између ius sanguinisi (етнички принцип, у ширем контексту културни) и ius soli (политички принцип, државна територија) почиње да откуцава за Немце са револуцијом 1848. У њеним документима превладава принцип државне територије, ius soli. Бизмаркова пруска држава остаје на том принципу, највише због тога јер је тог момента био практичнији за државну експанзију – Пољаке је било могуће санкционисати ако не прихвате пруско држављанство, али немогуће ако не читају Шилера и Гетеа.

Тек у години уочи Првог светског рата, пруски Берлин у државним документима прелази на етничко-културни принцип, који онда пруски и аустријски нацисти уочи Другог даље развијају као расни.

Култура (под 2) је у тој немачкој трансформацији постала рат и ударила у зид. Последица је да се немачка социологија и данас устеже када на универзитетски план треба стављати семинаре о култури. Специјализација социологије културе ужива маћехински третман на бечком универзитету, чак лошији од оног на немачким.

У Уставу данашње уједињене Немачке се "нација културе" не спомиње директно, али се имплицитно извлачи из категорије (члан 116) о "припадништву немачком народу". Управо тако, народу, а не нацији: Нација је државна, омеђена државним границама; народ је "нација културе", етнички Немци у Русији, Румунији или Украјини.

"Kulturnation" експлицитно спомињу важећи партијски документи ЦСУ ("немачка нација културе", у главном значењу тог појма) и ЦДУ ("Немачка као европска нација културе", у споредном значењу тог појма).

О српској нацији културе

Кад српска државна политика актуелно најављује Декларацију о српској култури и језику, она тиме закорачује на историјски и идеолошки контаминирани терен. Њени планови, барем на прву лопту, неће бити просуђивани по томе шта је српска култура (под 4) до сада учинила, већ углавном по томе шта су кроз историју други лоше учинили – Енглеска, са колонијалном политиком "империје у којој сунце никад не залази", или већ споменути немачки и аустријски примери.

Логично питање би било, барем у најближем суседству, да ли се Милошевићев концепт "сви Срби у једној држави" сада претвара у Вучићев "сви Срби у једној култури"?

За њим следи дедуктивно изведена дилема: да ли Србија данас промовише концепт "културе нације" у изворном значењу, као припрему за државно уједињење, или у аустријском смислу, као утеху за пропалу максималну варијанту државног уједињења?

Како је, осим у случају Републике Српске, Србија изгубила балканске ратове 90-их година, укључујући и онај наметнути од НАТО-а, јасно је да је "нација културе" овде утешни принцип, сребрна медаља у глобалном такмичењу где никад ниједна нација није освојила злато.

Делови државотворних етнија данашњих нација-држава су увек остајали у некој другој држави. У том смислу, немају Срби никакву ексклузивистичку позицију, није им се ништа догодило што и другима није. О размерама казни и награда се овде не разговара.

Али реално гледано, како ће европска политика примити Декларацију мањи је проблем. Реакције ће остати на академском плану, јер нико данас озбиљно не верује да би Србија могла почети рат у свом окружењу. Ако постоји страх да би то неко могао, онда се он углавном односи на Албанце – за њих "нација културе" још није постала утешни принцип, већ остаје виртуелно државотворни.

Срби – полицентрична или моноцентрична нација?

Главни проблем ће бити перцепција Декларације међу самим Србима: шта је ко очекивао, а шта добио; шта у идеји о припадању српској нацији културе код живих људи делује привлачно и атрактивно, а шта буди жељу да се побегне главом без обзира.

Тезе које се у овом делу текста износе су хипотетичке, јер се о документу у јавности још ништа не зна, и није спремно да се каже, осим оно што је Никола Селаковић као главни секретар председника Србије изрекао у интервјуу РТС-у 8. августа ове године.

Опстанак. Хоће ли документ у службеном називу заиста садржавати ту реч? "Декларација о опстанку српске нације и српског народа" звучи оминозно, готово катаклизмички. Ако се при томе мисли на положај српске етније на Косову, он има смисла. Али чак и у том случају више додирује материјалне сведоке српске културе, цркве, манастире, државну и приватну имовину, него људе. Ако се мисли на Србе у Хрватској, тај је термин само делимично смислен. Ако се мисли на Републику Српску, она је већ опстала.

Ако се мисли на друге Србе у региону, Европи или свету, њих занима добровољни останак унутар српске нације културе (култура под 4), а не исфорсирани опстанак у њој. "Опстанак" доноси горак укус да је већ све пропало, изгубљено, те сад још само треба извлачити дављенике из историјске бујице.

Било би то у потпуном нескладу са маниром актуелних српских власти, које су се од 2012. до данас прогресивно развијале у ставу да се сви проблеми решавају кроз рад, зној и труд, а не кроз ванредне мере; данас не успеш, сутра из почетка. Норберт Елиас је писао о генерацијама које "додају лампу" једна другој. Овде је довољно рећи – ако мислимо да пропадамо, онда нам нема спаса.

Полицентрично/моноцентрично. Стицај историјских околности и свесна политика европских дипломатских сила су од средине 19. века подстицале, а са распадом Југославије запечатиле, формирање Срба као културно (значење под тачком 4) полицентричне нације. Крајем 80-их година је Милошевићева "антибирократска револуција" покушала да тај тренд преокрене у културно (значење под тачком 2) моноцентрични концепт. Како на то питање гледа актуелна Декларација није јасно. Ако буде инсистирала на "стандарду" српства, на културном моделу који сија из Србије као сунце, сузиће платформу деловања.

Не треба имати илузија: Срби у Хрватској не говоре српским, већ хрватским језиком. Босански Срби својим колоквијалитетом. Срби по Европи или Америци говоре оним језиком какав су знали кад су отишли или у зависности од образовања којим располажу. Њихова деца и унуци говоре од изврсно до никако. Српска културна етнија је широко поље.

На то се може парирати да су српски, хрватски, босански, црногорски... један језик, претпоставимо да се на вишем нивоу зове "илирски", довољно простран да обухвати све споменуте иначице. Јесте, један је језик. Али зашто онда није прихватљиво да свако говори својом варијантом "илирског", онако као што на британском Би-Би-Сију новинари већ деценијама употребљавају колоквијалне варијанте енглеског?

Реци "шиболет"!

Истина је да нико у ових четврт и нешто века од распада Југославије није више малтретирао хрватски "илирски" од хрватских језикословаца и лектора. Али поставимо питање другачије: да ли је српски језички погон који бдије над пуризмом српског "илирског" у јавној сфери, пре свега медијима, флексибилнији, толерантнији?

Лично искуство – није. Како се гледа на Србе који пишу хрватском варијантом заједничког језика? Они се, у културном смислу, доживљавају као "другоразредни Срби". Они су испали из јединственог културног стандарда земље матице.

"Антибирократска револуција" је пливала на националном културном стандарду 19. века и као таква протерала из свог бића низове модерне српске интелигенције којима је то била тесна хаљина – они су тражили културу под тачком 4, добили ону под тачком 2.

Које ће понашање садашња Декларација награђивати – полицентрично или моноцентрично?

Тим аутора. Заправо, најинтересантније питање. Који аутори стоје иза текста Декларације о спрској култури? Које политичке инстанце стоје уз њу јесте недвосмислено. Али ко је пише? Документ тог ранга и теме је немогућ без ангажмана Српске академије наука, проминентних универзитетских личности и Српске православне цркве.

Академијин "Меморандум..." од пре 31 године је српски духовни простор претворио у загушљиву собу нације која грли и убија, и константно треби – ко је прворазредни Србин, ко другоразредни, ко се уклапа у моноцентрични стандард, у сунце штокавице и ћирилице, а ко гњави да му је ту тесно.

Рецимо да је за САНУ ова декларација поправни испит. Неке изјаве њеног председника Владимира Костића, дате на прес-конференцији 7. 10. 2016, као и у РТС-овој документарној емисији "Меморандум, грех недовршеног текста" (Први програм, 29. 11. и 1. 12. 2016.) показују да није спреман да прихвати размере друштвених последица које је Меморандум покренуо. Југославија је од 1918. константно била врели мултинационални котао; Академија је 1986. испод њега потпалила ватру ексклузивног националног концепта.

Чак и СПЦ на тренутке делује либералније и отвореније од неких чланова Академије, што има тежину, кад се зна да СПЦ теолошки проговара из осмог века. Ово је лична импресија, која ће се за љубав језгровитости поткрепити само једним примером – владика Андреј (надлежност: Аустрија, Швајцарска, Италија, Малта и Немачка) у једном разговору гласно размишља о "Србима муслиманске вере".

Та је идеја имала јаке заговорнике међу самим босанским муслиманима у првим годинама Великог рата. Пропала је углавном због тадашње неспремности СПЦ. Срби су православни, тачка.

Сада очито и СПЦ сматра да се треба вратити и размислити, да није лоше славенским муслиманима оставити одшкринута врата српске нације културе. Можда и католицима. Зашто се и они у њој, кад и ако желе, не би нашли код куће? Неки су је и стварали!

Златно теле, ћирилица

Ћирилица. Страх да би САНУ поново могла пасти на историјском испиту, тиче се овде њеног односа према ћирилици. Став је: ћирилицу треба неговати (култура под тачком 1). САНУ чак нема ни интернет страницу на латиници, толики је Академијин отпор према Л-речи. Ако има, биће да лупа којом је тражена није довољно јака.

Постоји објективан страх да би Академија – ако ради на Декларацији, а било би то невероватно расипање националних ресурса да не ради – "опстанак" нације изједначила са опстанком ћирилице. Оде ћирилица, оде нација културе! Мртва ћирилица, живи Срби, то не иде!

Пасивно владање ћирилицом (читање) без поговора спада у неопходну вештину. Али ако Декларација буде изједначавала припадност култури са активном употребом ћирилице (писањем), онда нас све поново враћа на моноцентричан концепт.

Срби из Хрватске, неки из Босне, Срби који живе по Европи или у Америци, не пишу ћирилицом, иако је вероватно читају. Каталог православне црквене уметности који загребачки митрополит Порфирије понекад поклони гостима јесте на латиници. Каква паства, такво писмо.

Крсташи ћирилице преносе ексклузивну националну поруку: или пређи на писање ћирилицом, или ниси наш. Или уведи пар-непар дане, или си испао из моноцентричног стандарда српске нације културе.

Ћирилица се претвара у златно теле у тренутку када је модерној српској нацији културе доста златних телади.

И зато, све најбоље Декларацији о српској култури, тачка 4!