Ave, Germania superba!

Књига "Finis Germania" је једно, афера око ње је друго; оно што је речено је једно, оно што је прочитано је друго. Ради се о два пара чарапа, честом феномену код рукописа који се апстрактно-теоријски баве неуралгијским тачкама историје и политике.

Како је јавна галама око овог дела много гласнија од онога што је Зиферле написао и поручио, овде ће се најпре у кратким цртама дефинисати габарити јавног скандала.

Ролф-Петер Зиферле је био угледан професор са ангажманима на низу универзитета, између осталог у Манхајму и швајцарском Ст. Галену. Био је водећи аутор у области коју је махом сам креирао, историчар еколошке одрживости индустријске експлоатације Земље, и у том својству годинама саветник за климатску политику у влади Ангеле Меркел.

Његове књиге су излазиле у највишој издавачкој лиги. "Suhrkamp", "Propyläen", "Fischer", "Beck" – сви су се отимали за његове рукописе. Наслов из 1982. "Подземна шума", о каменом угљу, постао је једна од главних еко-метафора о уништавању природних ресурса.

Од 1994, са књигом "Нова епоха – Немци на прагу 21. века", почиње медијски сумрак овог аутора. Зиферле обилази све уже кругове око тема песимистичке антропологије и немачког неуспеха у историјском клубу проминентних народа. Од тог тренутка траје постепени процес на чијем крају аутор у јавној перцепцији израња као конзервативни мислилац, Едмунд Берк двадесет и првог века.

Рукопис, односно електронски запис "Finis Germania", заједно са још једним, "Миграциона криза", нађен је у ауторовој заоставштини, након што је у септембру прошле године, тешко оболео од канцера, извршио самоубиство.

Зачуђујуће је да је од та два рукописа, управо "Finis", крај, изазвао јавни скандал, а не "Миграциона криза", где Зиферле као еко-историчар (нема за све!) образлаже како ће немачка миграциона политика сахранити европски пројект социјалне државе.

За то је углавном крив немачки недељник Шпигл. Већ две деценије тај лист, заједно са хамбуршком телевизијом НДР, минхенским дневником Зидојче цајтунг и федералним удружењем књижара објављује листу најпродаванијих књига – не као препоруку, већ на основу продајне статистике. У јуну је "Finis Germania" ушла на ту листу на деветом месту, а прошле недеље је одатле избачена у акту самовољне редакцијске цензуре, управо у моменту кад се попела на шесто место.

"Глупи плес по јајима" коментарисали су Франкфуртер алгемајне цајтунг и Ноје цирхер цајтунг Шпиглово цензорско петљање око књиге – у јуну бестселер, у јулу срамота.

Хајка на орвелијанске "двомисли" у Зиферловој књижици (100 страна) тиме је отворена, а у директној последици потражња тако порасла, да издавач "Антаиос" (Заксен–Анхалт) тренутно продаје на почек.

Шта је Зиферле у ствари рекао

У формалном смислу је "Finis Germania" подељен у четири дела, сваки састављен од фрагментарних минијатура, прекратких за есеје, предугих за афоризме, недоречених за површно читање.

У првом делу који понавља главни наслов, аутор, најкраће речено, тугује над немачком историјом, њеним кривим и катастрофалним потезима, као и актуелим последицама такве јединствено трагичне прошлости. "Трагичне" не у смислу трагедије, већ више "изашле из пакла".

Зиферле: "Има трагичних народа, као на пример Руси, Јевреји или Немци, на којима се преломе сви парадокси историјских процеса. А онда, опет, има и нетрагичних народа од којих се историја одбије као вода на добро намашћеној чизми".

Народи "масне чизме", у преводу они који никад нису криви, без обзира на то шта направили, пре свега би били Англосаксонци. О Енглезима: "Само нација неуништиве саморазумљивости може своју олигархијску прошлост јавно пред васељеном да прогласи колевком демократије, из које се корак по корак развио читав модерни свет."

И док Енглези преносе ту мантру с дозом самоироније, "њихов наивни амерички имитатор верује у то сасвим озбиљно,... увек у тријумфалном ритму са светом". Немачка је одавно испала из тог ритма, сматра аутор. Она је не само свесна "прљавог духа историјских збивања" већ је и "интерпретацијом победничких сила Антанте" гурнута у фиоку "посебног пута" историјског бешчашћа.

Користећи појмове као категоријалну поетику, Зиферле објашњава, под један, како је демократија лажно срећно решење у коме власт држе неуки, необразовани и смешни; под два, како верује у елите (којих нема), а не у масовну политичку конфекцију, и под три, како немачка историја пати од "источног греха". Као реакција на тачку три, код Немаца, светских шампиона егалитаризма, развила се "идеологија социјалдемократизма". "Немци не подносе идеју да је код неког другачије него код њих. А како верују у једну велику и сигурну породицу хранитељицу, мајку хранитељку, убеђени су да 'нивелисање' аутоматски иде према бољем, никад према горем."

У другом делу "Парадокси времена" аутор још дубље тоне у идиосинкратични и појмовни песимизам. Ништа није онако као што се чини, нити поседује једнозначну природу. Тешко је рећи шта је ту као идеја (комплексна стварност!) скандалозно, осим да се читалац не мора сложити с његовим избором друштвених дијагноза. Најчешће употребљавана реч је "контингентност", вулго – могло је и другачије, а и даље може другачије од овог што сада јесте.

Фокусирана на технолошки и индустријски напредак система, модерна је потпуно затворила "антропоморфне просторе" и из политике избацила "вође и идеологије, вредности и врлине као што су жртва, жртвовање до смрти за заједницу, рат као политички ултима рацио". Немци су могли бити другачији, али какви, никада нећемо знати, зато што су их (њихови) злочини и порази у два светска рата "претворили у кокошји народ који се успаничи на све што чак издалека личи на лисицу".

Зиферле: "Ниче је говорио о хорди, а мислио на менталитет стада оваца које напаса добри пастир. Данас за ту врсту моралног поретка у Немачкој више одговара слика препаднутих кокоши... Само је једном Немцу, који живи у земљи двоструких осигуравајућих полиса, социјалних, здравствених, имовинских и за сваку непредвиђену евентуалију, могло пасти на памет да смисли теорију о друштву високог ризика!" (Мисли на Улриха Бека, "Risikogesellschaft", В. К.)

"Нема Исуса који ће умрети на крсту за спас Адама Хитлера"

У трећем делу, "Мит, белешке" (странице 63–87), почиње права забава за критичаре, цензоре и ловце на афористичне, или како један коментар у Ноје цирхер цајтунгу каже "дадаистичке" изјаве са неодређеном количином историјског пијетета.

Историјски наратив о добрим Јеврејима и лошим Немцима, једну у сваком погледу несумњиву и статистички доказану чињеницу ("...и други хришћански народи нису волели Јевреје, па ипак никоме од њих није пало на памет да их систематски, уз коришћење техничких благодети модерне, бришу са лица земље..."), Зиферле умотава у библијску параболу о греху и казни, милости и опроштају, божјој љубави и спасу. Немцима следују само грех и казна, даље се према милости нису макли. Нити им се допушта да се макну, нити би они то и хтели кад би им други допустили.

Пошто је ауторов језик "дадаистички", тешко је рећи да ли за Немце "нема милости и опроштаја" за Холокауст због туђег садизма или због њиховог властитог мазохизма. Имплицитно, Зиферле каже да Немци и не очекују да им се опрости, те да агресивно реагују на све покушаје (а управо Зиферле чини један такав) да се Холокауст историзује и извади из контекста старозаветног источног греха.

Многи критичари замерају аутору да у том делу око "мита о Аушвицу" користи конфузну и пијану аргументацију. Она то јесте за сваког ко није упознат са Старим и Новим заветом и типолошким законима који повезују ликове из обе књиге. Они други би рекли да Зиферле држи политичку проповед у теолошкој форми. Хитлер је Адам, први човек, за кога је Исус, да би га опрао до греха (брао воће са дрвета сазнања//отворио Аушвиц), умро на крсту.

Али "за Адама Хитлера нема Исуса који би за његово спасење умро". Чак и кад би се такав којим случајем нашао, Немци би га "под хитно разапели на крст".

Колико је профанизовање библијског типолошког језика допуштено, прихватљиво, или лош стил, а колико само захтевно по нестрпљиве читаче јесте једна ствар. Сасвим је друго где су критичари нашли аргументе да аутора оптуже за антисемитизам. Истина, Аушвиц је код њега "мит", али зато што се никад не мења, а не зато што није постојао.

Највећа провокација се крије у самом наслову, који би у граматички коректном генитиву требало да гласи "Finis Germaniae", крај Германије/Немачке. Овако, остављена у номинативу, фраза значи "Крај Немачка", што се смислено може превести и тако да би Германија–Немачка једног тренутка ударила по столу и рекла доста! Нешто као finis/крај на немачки начин.

We are Borg!

У четвртом делу, "Фрагменти", Зиферле наставља са употребом теолошке нарације прошаране вокабуларом из социологије религије. Чак објављује и једну класификацију "патодицеја" (оправдање зла), у којима је "теодицеја" (оправдање Божје правде – глад, епидемије, умирање деце, патња сиромашних...) једна од поткатегорија.

Евидентно је да је читава "Finis Germania" продужена молитва: аутор се моли Богу, једино што су његов бог идеалне конзервативне елите преддемократског доба и народи-организми. Данас ништа није добро, глобализам ће све сравнити, нивелисати и асимиловати, а Немци у том смислу спадају у кокошју авангарду. Кад данашњи Немац каже ко је, он каже – "Ми смо Борг"!

То је мрачна и конзервативна књига; аутор је већ био неизлечиво болестан и имао је морално право да своју личну депресију преводи у светски бол. "Финис" је у ефекту његово опроштајно писмо.

Питање је – зашто га је немачка јавност, осим неколико изузетака (Сафранскy), прогласила фашистом и антисемитом? Зато што је Гец Кубичек, власник и уредник "Антаиоса", издавачке куће која је рукопис приредила за штампу, један од интелектуалних идеолога нове деснице? Или зато што се једино држањем Холокауста у теолошкој вечности, а не историјској епизоди, Немци могу натерати у пројект глобалне асимилације – једино кад престану да буду Немци, њихов грех је отплаћен?

Англосаксонска штампа не дели немачку хистерију око књиге. "Зиферле нити негира, нити минимизира Холокауст. Нити он шири било какву видљиву форму антисемитизма", пише New York Times у тексту под насловом "Немачки најновији интелектуални антихерој".

"Од слободног духа до десног радикала" описао је Франкфуртер алгемајне цајтунг (12. 5. 2017) животни пут Ролфа Зиферла и назвао "Finis" делом које је писао "огорчен, смртно озбиљан и усамљен човек".

Да је огорчен, то је јасно из текста. Да је књига смртно озбиљна, то није тачно, на тренутке је врло духовита, иако је најчешћи тип хумора иронија.

Усамљен није био. Из делова реченица, фраза и фрагмената видљиво је да се у то доба интензивно дружио са врло широким кругом људи, иако им није увек спомињао имена и обележавао цитате – Ничеом, Кантом, Хегелом, Хердером, Адорном, Шпенглером, Вебером, Диркхајмом, Хусерлом, Левинасом, Витгенштајном и Хераклитом.

Након што је филозофија историје заказала, зашто се не вратимо античкој идеји непредвидљиве флуктуације, пита се Зиферле на крају. Cuncta fluunt, panta rei...